Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Aghora - Robert E. Svoboda, oko 396 str. 2480 din.
UVOD
Ovo je priča o Aghoriju Vimalanandi. Aghori je praktičar duhovne discipline poznate kao Aghora. Reč aghora može se tumačiti kao „dublje od dubokog“ ili kao „blag“ ili „ispunjen svetlošću, prosvetljen“. Aghora je vrhunac Tantre, indijske religije čije je vrhovno božanstvo Boginja Majka.
Tantra je do sada na Zapadu viđena samo u svojim najvulgarnijim i najizopačenijim oblicima, što ih šire nepošteni prevaranti, koji izjednačavaju seks sa nadsvesti. Seks zaista jeste centralan u Tantri, kao kosmičko seksualno jedinstvo univerzalnih dualnosti. Cilj Tantre je Laya, povratak tragaoca u stanje nediferenciranog postojanja. Zapravo, Tantra se ne može nazvati religijom, jer je lišena dogmi i učenja. Ona se sastoji samo od metoda za postizanje ove Laye, odnosno sjedinjenja pojedinca sa beskonačnim. Ovo sjedinjenje opisuje se seksualnom metaforom: sjedinjenje ličnog ega (koji je ženskog principa) sa apsolutnim (muškog). U posebnim okolnostima seksualni rituali se koriste u Tantri da ubrzaju duhovni napredak, ali koncept razuzdanosti potpuno je stran tantričkoj tradiciji.
Tantra je podeljena na Put Desne Ruke i Put Leve Ruke. Put Desne Ruke podrazumeva traganje za Neograničenom Stvarnošću putem spoljašnjeg nametanja čistote. Iako njegove prakse mogu nekima delovati neobično, njegov naglasak na ličnoj čistoti biće poznat onima na Zapadu koji poznaju Bhakti Yogu, Karma Yogu i Raja Yogu, koje se u većoj ili manjoj meri uklapaju u ortodoksne ideale religijske discipline.
Put Leve Ruke privukao je pažnju svojim postupcima onih nerazboritih duša koje traže brz i lak duhovni razvoj bez ikakvog prethodnog odricanja od čulnih zadovoljstava. Rezultat takve brzopletosti je neizbežno prepuštanje najgorim i najotvorenijim oblicima uživanja, što je narušilo ugled Puta Leve Ruke.
Put Leve Ruke oslanja se na apsolutnu unutrašnju čistotu svojih praktikanta kako bi ih zaštitio dok izvode rituale koji mogu uključivati nekromantiju, opijate, seks ili druge „zabranjene“ prakse. Većina ozbiljnih aspiranta automatski izbegava Put Leve Ruke zbog njegovog potencijala za zloupotrebu, koji je zaista velik. On je zaista opasan za neoprezne: jedan tekst primećuje da je „hodanje po mačevima ili jahanje tigra dečja igra u poređenju s tim“. Ironično, nedisciplinovani pojedinci koji ne mogu uspeti na Putu Leve Ruke prirodno su mu privučeni zbog potencijala za neobuzdano uživanje koje izgleda da nudi, dok iskreni tragaoci koji bi na kraju mogli uspeti bivaju uplašeni njegovim iskušenjima.
Ipak, postoje malobrojni koji se usuđuju i uspešno završavaju strogu obuku Puta Leve Ruke u Tantri i Aghori. Strogo odricanje je preduslov, dovoljno ekstremno da u potpunosti pročisti aspiranta. Tek kada je čistota usavršena, aspirantu se dodeljuju rituali koji neupućenom posmatraču mogu izgledati hedonistički ili „grešni“. Aghora nije uživanje; to je nasilna transformacija tame u svetlost, neprozirnosti ograničene individualne ličnosti u svetlost Apsoluta. Odricanje nestaje kada se dostigne Apsolut jer tada više ništa ne ostaje čega bi se trebalo odreći. Aghori ide toliko duboko u tamu, u sve ono nezamislivo običnim smrtnicima, da izlazi u svetlost. Sekte u Indiji često se razlikuju po boji turbana ili načinu nošenja odeće. U narodu, Aghoriji su stereotipno prikazani kao askete prekrivene pepelom sa dugom zamršenom kosom koji lutaju divljinom, sa divljim pogledom, prikradajući se po mestima spaljivanja leševa i boreći se sa šakalima oko leševa. Neke grupe prisvajaju titulu Aghori i čak tvrde da imaju isključivo pravo na nju.
Vimalananda je imao sopstvenu definiciju Aghorija koja je bila nezavisna od bilo kakve doktrine ili dogme. Zapravo, njegovo korišćenje termina poput vedskog i tantričkog takođe može biti lišeno prepoznatljive tekstualne osnove, jer on nije mario za tekstove. Verovao je — a to je plemenita indijska tradicija — da praksa jedne loze ima prednost nad tekstualnim propisima. Ono što veruješ da jesi, to jesi, ako si dovoljno iskren i pošten. Ti si odgovoran za sebe, i tvoje mišljenje o sebi je merodavno. Ovakav stav često iritira one koji su mnogo uložili u nepogrešivost nekog teksta ili grupe tekstova, ali Vimalananda ionako nije imao koristi od organizovane religije. Dok čitaš njegovu priču, imaj na umu da ono što je on nazivao vedskim možda ne mora nužno biti vedsko za hramskog sveštenika, ali da oba mišljenja mogu biti jednako validna, u zavisnosti od konteksta.
Tokom celog života Vimalananda se opirao svakom pokušaju da bude uklopljen u bilo kakav kalup. Ljubomorno je čuvao svoju originalnost. Nesumnjivo je bio izrazito individualan, ali istovremeno ga je bilo izuzetno teško definisati i svrstati. Ono o čemu govorimo u ovoj knjizi kao Aghora zasnovano je isključivo na Vimalanandinim učenjima. On je proučavao mnoge sisteme i birao elemente iz svakog — Bhakti Yoga Kundalini Yoga i druge — i stapao ih u alat koji je koristio za sopstveni napredak. Verovao je da svaki pojedinac treba da „iskleše sopstvenu nišu“: da proučava ono što može razumeti, izabere prakse koje može iskreno sprovoditi i da ih sprovodi verno. Po ovoj definiciji, Aghora će uvek biti različita za svakoga; samo će stav Aghorija biti zajednički. Svaki Aghori slediće različite prakse, ali svi Aghoriji ih slede sa istim intenzitetom i zanemarivanjem samoodržanja.
Za Vimalanandu, pravi Aghori ne može se prepoznati po spoljašnjim znakovima ili obeležjima. Iskustvo u svetu asketa naučilo ga je da mnogi lažni Aghoriji postoje iza spoljašnjih obeležja. On je čvrsto tvrdio da je prava Aghora u potpunosti unutrašnja. Sektaški Aghoriji mogli bi osporiti ovo mišljenje, ali Vimalananda ga je živeo. Živeo je u običnom stanu u Bombaju i obavljao svoje poslove neupadljivo. Iznutra, bio je pravi Aghori: tvrd kao dijamant ili mekan kao vosak, kako je situacija zahtevala. Za svoju duhovnu „decu“ bio je savršena majka — spoj prijatelja, filozofa i vodiča. Za one sa naduvanim duhovnim egom bio je nemilosrdan.
24Jedno nepromenljivo načelo Aghore jeste da se smrt personifikuje i obožava. Aghoriji ne žude za fizičkom smrću već za uništenjem svih svojih ograničenja, „ubijajući” sebe unutrašnjim ili spoljašnjim procesima. Aghoriji se ne plaše smrti — kada jednom započnu neki pravac delovanja, pravi Aghori ili uspe ili umre pokušavajući, jer nema sredine i nema povlačenja. Aghoriji vole da provode vreme na grobljima i mestima spaljivanja (zajednički nazvanim smašan na hindiju). Aghori nikada nije srećniji nego kada sedi opijen u smašanu izvodeći ritual pored pogrebne lomače, dok plamenovi izbijaju da ližu ponoćnu tamu. Vimalananda, toliko zabrinut za spoljašnju pristojnost na druge načine, nikada nije oklevao da poseti smašan kada je imao rituale da obavi.
Neki od događaja opisanih u ovoj knjizi mogu lako uvrediti čitaočevu osetljivost. Deo toga bila je Vimalanandina namera da zapadnim „svetijim-od-tebe” asketama pokaže da „prljavština i orgije na groblju” (kako je jedan Amerikanac jednom opisao Aghoru) mogu biti jednako pogodne za duhovni napredak kao asane, pranajama i druge „čistije” discipline. Ali drugi deo je svojstven samoj Aghori. Na mnogo načina ona jeste i mora ostati potpuno neshvatljiva običnoj osobi, i za neke ljude nikakvo objašnjenje neće biti dovoljno kada dovode u pitanje mudrost ili duhovnu korist koja je sadržana, recimo, u konzumiranju ljudskog mozga. Aghora je tajanstvena i duboka — dublja od dubokog, zapravo — i samo oni koji mogu da odbace svu svoju kulturnu odeću i zarone u nju goli mogu zaroniti u njene dubine.
Kada smo Vimalananda i ja bili u Americi, jedna moja prijateljica ga je upitala: „Koliko god da sam čitao o vama i slušao o vama i sada vas slušao, još uvek ne mogu da razumem šta je Aghori. Da li biste pokušali da mi to objasnite?”
Vimalananda mi je kasnije rekao: „Pitala me je tako iskreno i ozbiljno da sam osetio da moram da odgovorim elokventno, iako se ovo zapravo ne može izraziti u toliko reči.”
Rekao joj je: „Aghori je izvan granica zemaljskih okova; štaviše, nešto iznad elemenata koji oblikuju univerzum, i tebe. On uzima neku vrstu opojnog sredstva i tako se opija Vrhovnom Ljubavlju koja izvire iz najdubljih odaja njegovog srca. Da li da to nazovem unutrašnjošću? To je ono što je izvan svesti. On isijava najbolji deo ljubavi. Zašto deo? Deo Vrhovne, Univerzalne Ljubavi, gde se doživljava, uz pomoć opažanja, Sve-u-Jednom/Jedno-u-Svemu. Kada se ti, konačni, stopiš sa beskonačnim, šta tada ne znaš? Tokom te faze on se stapa sa sopstvenim božanstvom tako da postaje On — velikim slovom O. Zato se kaže da je prešao iz tame u božansko prosvetljenje. To je Aghori.”
Vimalananda je bio ekstremista. Bio je uveren da sve što vredi raditi vredi raditi dobro, i bio je spreman da uloži sve kako bi obezbedio da sve što započne bude završeno. Za njega je Aghora bila doktrina bez povratka, lični kredo koji je zahtevao odricanje od svega u zamenu za božansku ljubav. Želeo je da upozori duhovne diletante na Zapadu da je lakomislenost sa kojom pristupaju disciplini i samoobmana koju pokušavaju da predstave kao prosvetljenje samo varanje sopstvene svesti koje vodi jedino u ponor. Na primer, kada sam jednom bio dovoljno nerazborit da primetim kako neki guru navodno budi Kundalini svojih učenika tako što ih „tapše” perjanicom od paunovog perja, Vimalananda je eksplodirao u odgovoru: „Da li je Kundalini Šakti postala toliko jeftina da je neki takozvani božji čovek može probuditi kod mnoštva ljudi odjednom? O, ne! Da li su naši rišiji (drevni vidovnjaci) bili budale što su decenijama u džunglama sprovodili teške pokore da bi probudili Kundalini i usavršili Aghoru? Ne, budale su ljudi koji misle da mogu kupiti Kundalini. Zapadnjaci misle da mogu kupiti znanje, ali sve što dobiju za svoj novac jesu lažni učitelji iz Indije koji im serviraju bilo kakvu splačinu i bogate se na njihovoj lakovernosti.”
Vimalananda se nije uklapao ni u jedan od uobičajenih stereotipa „gurua”. Kada je bio na trkama oblačio se kao vlasnik konja kakav je bio, a kod kuće se oblačio kao običan Indijac. Povremeno je jeo meso, često koristio opojna sredstva i neprestano pušio cigarete. Sve je to radio iz specifičnih, ali skrivenih razloga. Većina ljudi koji su ga poznavali samo formalno nikada nije ni posumnjala da ima duhovnu sklonost. Namerno je negovao tu bezbrižnu sliku kako bi izbegao da privlači pažnju na sebe. To je kod mene u početku izazvalo skepticizam prema njegovoj duhovnoj moći, jer su me „duhovni autoriteti” naučili da od gurua očekujem određenu ulogu.
Srećom po mene, ubrzo sam naučio da je Vimalanandino gađenje prema licemerju i pretvaranju nadmašivala samo njegova tvrdoglavost. U jednom periodu aktivno je pokušavao da ubrza duhovni napredak određenih osoba, ali nije uspeo zbog njihove nepripremljenosti. Nakon toga je odlučio da stvarne alate za duhovni razvoj pruža samo onim učenicima koje je prethodno temeljno testirao i pripremio. Zato se nikada nije nazivao guruom, niti se ponašao onako kako smo navikli da se gurui ponašaju. Na primer, kada je odlučio da me zove Ravi, učinio je to zato što je to srodno mom nadimku Robi i bilo je praktičnije za upotrebu u indijskom jeziku. Nije to učinio da bi me impresionirao dajući mi neko sanskritsko ime.
Pravio se potpuno nezainteresovanim za podučavanje, dok je zapravo provodio mnogo vremena procenjujući snage i slabosti svakog od svoje duhovne „dece”. Ova indijska tradicija poznata je kao Kurma Guru (doslovno „kornjača-učitelj”). Nakon što majka kornjača zakopa svoja jaja na peščanoj obali, kaže se da se povuče na određenu udaljenost i zatim se koncentriše na ta jaja sa tako snažnim tokom ljubavi da toplota njene ljubavi dopire do jaja i uzrokuje da se izlegu. Na isti način, Kurma Guru deluje kao da ne obraća pažnju na napredak svojih učenika, ali ih zapravo pomno prati i ponekad vuče njihove konce izdaleka.
Čitav Vimalanandin život bio je učenje i podučavanje. Uvek je bio spreman da nauči nešto novo, i uvek spreman da podučava — na svoj način — ako je učenik iskreno želeo da uči. Njegov svakodnevni život bio je lekcija za svakoga ko je mogao da ga razume, stalno ponovno podređivanje njegove volje Božanskoj Volji.
Nije ga bilo lako dokučiti, i namerno je svoje lekcije činio teškim za razumevanje. Kada bi odlučio da treba nešto da naučim, vešto bi to ubacio u bujicu svakodnevnih trivijalnosti upućenih drugima u prostoriji i očekivao bi da budem dovoljno budan da to izdvojim. Nedeljama ili mesecima kasnije ispitao bi me o tome, iznenada i bez upozorenja. Očekivalo se ne samo da sam primetio i zapamtio podatak već i da sam ga interno obradio i prilagodio svojoj situaciji koliko god mogu. Često je primećivao: „Kakav obrazovni sistem danas imamo? Oni unapred najavljuju ispite tako da svaki idiot može da nabuba gomilu beleški u pripremi. Ključ za testiranje nekoga jeste testirati ga kada to najmanje očekuje i kada je najmanje spreman. Tada dobiješ tačnu predstavu o tome koliko zaista zna.”
Ponekad je već i samo praćenje Vimalanandinih razgovora bilo dovoljan test. U zavisnosti od raspoloženja i publike mogao je govoriti vrlo tečno na visokom britanskom engleskom, na kolokvijalnom gudžaratiju ili (najčešće) na hindiju. Kada bi ga uhvatilo raspoloženje, mogao je preći na uzvišeni urdu, a ponekad bi ubacio i marati ili bengalski. Bio je po prirodi glumac i imao je neverovatnu kontrolu nad širokim spektrom jezičkih stilova, koje je mogao slobodno kombinovati kako bi postigao tačno željeni efekat na publiku. Tokom osam godina i devet meseci koliko sam imao privilegiju da ga poznajem, svaku od svojih omiljenih priča ispričao je desetak ili više puta, ali nikada na isti način. Svako ponavljanje bilo je jedinstveno obojeno njegovim načinom izlaganja.
Prevođenje stoga nije bio lak zadatak. Sve njegove reči preneo sam na engleski, približavajući u njegovom uobičajenom engleskom stilu nameru koja je tekla kroz rečnik, sintaksu i dikciju koje je koristio na jeziku kojim je u tom trenutku govorio. Radeći po sećanju i po kratkim beleškama koje bih zapisivao nakon naših razgovora, odlučio sam da će biti najefikasnije da naraciju u potpunosti ostavim u njegovim sopstvenim rečima, kako bi čitaoci mogli, ako žele, da zamisle da su i oni sedeli sa Vimalanandom i slušali ga kako pripoveda svoje priče.
Postoji još jedan razlog za predstavljanje njegovih reči onako kako su izgovorene. Vimalanandin utisak na ljude postizan je pre svega ne onim što je radio, već načinom na koji je to radio; ne onim što je govorio (iako je to bilo važno), već načinom na koji je to govorio. Ono što je bio bilo je značajnije od onoga što je radio, ali je terao ljude da tragaju za njegovom unutrašnjom stvarnošću i najčešće bi ostajali praznih ruku. Oni retki koji su ga dobro poznavali — makar površno — nikada nisu mogli da se slože ko je on, jer se njegova ličnost razlikovala za svakog od njegovih prijatelja. Bio je mnoštvo različitih ljudi, svi u jednom telu. Jednom, pre nego što me je upoznao, poželeo je da zabeleži svoja razmišljanja i da ih proprati svedočenjima svojih bliskih poznanika. Pitao je nekoliko svojih prijatelja: „Kada biste morali nešto da napišete o meni, šta biste napisali?” Jedan je odgovorio jednom rečju: „Svestran.” Drugi je rekao: „Reči jednostavno ne mogu izraziti stvarnost.” Treći je izjavio: „Samo bih predao prazan list papira jer time što ne kažem ništa, sve je rečeno.” Njegova usvojena ćerka imala je poslednju reč rekavši mu: „Niko nema pravo da čita o tebi jer ako te nije doživeo, nikada ne može znati stvarnost.”
Bila je bez sumnje vođena posesivnošću i zapravo ga nije poznavala bolje od nas ostalih, ali njena poenta je na mestu: kako se u dvodimenzionalnom tekstu prenosi višedimenzionalno biće? A nije da je imao nešto da krije. Nije bilo ničeg nedokučivog u vezi s njim; nikada se nije pretvarao. Bio je dostupan svima na uvid. Govorio bi nam kao što dete govori svojoj majci, ne trudeći se da išta prikrije ili ublaži zarad sopstvene slike. Bio je istinski nevin u srcu, dete na mnogo načina, nikada se ne stideći da pokaže svoje nevino čuđenje ili prizna greške. I poput deteta, mogao je biti loš gubitnik u igrama — Aghori u njemu očekivao je da pobedi.
Možda je upravo zbog tog „deteta” u sebi mogao biti tako dobra „majka” svima oko sebe. Ili je možda njegova usredsređenost na Božansku Majku podstakla dete u njemu. Kako god bilo, bio je poput zaista nepopravljivog deteta, šaljivdžija od rođenja, uvek spreman na bezazlenu šalu, spreman da se nasmeje svemu smešnom i da nasmeje svakoga ako može. Ništa nije bilo jednolično u njegovom prisustvu. Mogao je biti očajan, ushićen ili duboko ćutljiv; nikada samo tužan, srećan ili tih. Njegova Aghora obuka naučila ga je da uspe ili umre. Nikada nije igrao nijednu ulogu polovično već se u sve unosio potpuno, bez obzira koliko to bilo beznačajno. U njegovom telu nije bilo ni jedne lažne kosti.
Ličnost „Vimalananda” zaista je bila zapanjujuće svestrana. Njegova porodica je nekada posedovala veći deo Bombaja, i njegov rani život bio je kneževski, ali ga život dokone raskoši nikada nije privlačio. Iskusio je naizmenično ogromno bogatstvo i bedno siromaštvo, i radio je kao vojni oficir, proizvođač tekstilnih mašina, vlasnik mlekare, upravnik kamenoloma, kockar na hipodromu i pustinjak. Stekao je visoke akademske kvalifikacije i pridržavao se strogih duhovnih disciplina.
Poznavaoci indijske muzike smatrali su ga majstorom i instrumentalne i vokalne muzike. Među onima koji su ga poznavali bio je poznat po svojoj stručnosti u astrologiji, sposobnosti da dijagnostikuje bolest samo gledajući lice pacijenta i po sposobnosti da tumači telesne oznake na konjima i slonovima. U mladosti je bio poluprofesionalni rvač i poslednju borbu dobio je sa 38 godina, pobedivši mladića upola mlađeg od sebe. Nikada ga nisam video poraženog u obaranju ruke, čak ni kada mu je protivnik bio snažan mladi rvač trećinu njegovih godina. Njegovi prijatelji su redovno zahtevali da im kuva, toliko su ukusne i jedinstvene bile njegove kulinarske mešavine. Mogao je pokretati svaki mišić u svom telu, uključujući uši i obrve, u ritmu muzike, kao rezultat svog treninga u indijskom plesu.