Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Učenje jednog posvećenika - Max Heindel; 164 str. 1205 din.
Učenja jednog inicijata od Maksa Hajndela
Sadržaj
1. Dani Noja i Hrista
2. Znak Učitelja
3. Šta je duhovni rad?
4. Put mudrosti
5. Tajna uspeha
6. Smrt duše
7. Novo čulo Novog doba
8. Božji izabrani narod
9. Mistično svetlo o svetskom ratu
10. Ezoterijski značaj Uskrsa i početak rozenkrojcerske filozofije
11. Pouka Uskrsa
12. Naučna metoda duhovnog razvoja
13. Nebesa objavljuju slavu Božju
14. Religija i isceljenje
15. Govor na polaganju kamena temeljca za Mt. Ecclesia
16. Naš rad u svetu
17. Večno prokletstvo i spasenje
18. Duga u oblaku
19. Odgovornost znanja
20. Putovanje kroz pustinju
Predgovor
Ova knjiga spisa Maksa Hajndela, zapadnog mistika, predstavlja završni deo koji obuhvata poruke koje je slao svojim učenicima putem mesečnih lekcija. Ove lekcije, ponovo štampane otkako je ova velika duša pozvana na veći rad u višim svetovima 6. januara 1919. godine, mogu se naći u sledećim knjigama, pored ove: „Slobodno zidarstvo i katolicizam“; „Mreža sudbine“; „Mističko tumačenje Božića“; „Misterije velikih opera“; „Zbirke jednog mistika“; i „Pisma učenicima“. Ovi spisi predstavljaju kasnija istraživanja ovog vidovnjaka.
Znamo da su korisne poruke i duhovno ohrabrenje koje su čitaoci dobili iz nadahnutih reči u ranijim tomovima imale dalekosežne posledice. Takođe osećamo da će u godinama koje dolaze prosvećeni i napredni učenici i tragaoci na mističnim i okultnim putevima sve više uviđati pravu vrednost dela Maksa Hajndela. Njegove reči dopiru do samih dubina srca čitaoca. Mnogi koji su čitali njegovo prvo delo, „Rozenkrojcerska kosmo-koncepcija“, bili su duboko potreseni susretom s njim.
Maks Hajndel, koji je bio ovlašćeni glasnik istinskog Rozenkrojcerskog bratstva, živeo je u skladu sa učenjima koja je podučavao. Samo onaj koji je patio kao što je on patio tokom svog života može da dotakne srčane strune čovečanstva. Samo onaj koji je osetio porođajne bolove duhovnog rođenja, koji su ga uveli u oblasti duše, može pisati snagom koja potresa čitaoce. Kao rezultat takvog duhovnog rođenja, spisi koje je Maks Hajndel ostavio čovečanstvu živeće i donositi plod. Neka čitaoci ove knjige osete otkucaje srca ovog velikog ljubitelja čovečanstva, koji je žrtvovao samo svoje fizičko postojanje u želji da čoveku prenese divne istine koje je prikupio kroz svoj kontakt sa Starijom braćom Rozenkrojcerskog reda.
— Avgust Fos Hajndel
1.Dani Noja i Hrista

Kada je Nikodim došao Hristu i bilo mu rečeno o nužnosti ponovnog rođenja, upitao je: „Kako to može biti?“ I mi, sa svojim radoznalim umovima, često želimo više svetla o raznim učenjima koja se tiču naše budućnosti. Pomaže nam ako možemo da osetimo da se ta učenja uklapaju u fizičke činjenice kakve poznajemo. Tada nam se čini da imamo čvršći temelj za veru u druge stvari koje još nismo dokazali.
Zadatak pisca bio je da istražuje duhovne činjenice i da ih povezuje sa fizičkim na način koji bi bio prihvatljiv razumu i tako utro put verovanju. Na taj način imao je privilegiju da dušama mnogih tragaoca donese svetlost o mnogim misterijama života.
Nedavno je došlo do novog otkrića koje, iako se činilo udaljenim od veze sa Hristovim dolaskom kao istok od zapada, baca značajnu svetlost na taj događaj, naročito na način našeg susreta sa Gospodom „u tren oka“, kako kaže Biblija.
Naši učenici dobro znaju koliko je piscu neprijatno da iznosi lična iskustva, ali ponekad, kao u ovom slučaju, to izgleda neophodno, te molimo za razumevanje zbog upotrebe lične zamenice dok opisujemo događaj.
Jedne noći pre izvesnog vremena, dok sam bio u prolazu ka mestu u dalekoj zemlji gde sam imao zadatak da izvršim, čuo sam krik. Iako se ljudski glas može čuti samo u vazduhu, postoje prizvuci koji se čuju u duhovnim sferama na udaljenostima većim od onih koje prelaze bežične poruke. Krik je bio blizu, i bio sam na mestu događaja u trenu, ali ne dovoljno brzo da pružim potrebnu pomoć. Zatekao sam čoveka kako klizi niz kosu padinu bez vegetacije, možda desetak stopa široku, i kako se kasnije pokazalo, gotovo glatku i bez pukotina koje bi mu pružile oslonac za prste. Da bih ga spasao, bilo bi potrebno materijalizovati obe ruke i ramena, ali nije bilo vremena. U trenutku je skliznuo preko ivice ambisa i padao ka dnu kanjona ispod, verovatno nekoliko hiljada stopa, iako nisam siguran, jer slabo procenjujem udaljenost.
Podstaknut prirodnim osećajem saosećanja, pošao sam za njim i usput primetio fenomen koji je osnova ovog članka, naime da, kada telo dostigne znatnu brzinu, eteri koji čine vitalno telo počinju da izlaze, i kada telo udari o stene dole, kao izobličena masa, u njemu ostaje vrlo malo etra. Postepeno, međutim, eteri su se ponovo skupljali, poprimali oblik i lebdeći zajedno sa finijim vozilima iznad izobličenog tela; ali čovek je bio u obamrlosti, nesposoban da oseti ili shvati promenu svog stanja.
Čim sam video da mu trenutno ne mogu pomoći, nastavio sam dalje; ali razmišljajući o tome, postalo mi je jasno da se dogodilo nešto neobično i da je moja dužnost da utvrdim da li eteri na isti način napuštaju svakoga ko padne i, ako je tako, zašto. U ranijim vremenima to bi bilo teško, ali pojava letećih mašina odnela je mnoge živote, naročito u ovim nesrećnim ratnim vremenima. Zato je bilo lako utvrditi činjenicu da, kada telo u padu dostigne određenu brzinu, viši eteri napuštaju gusto telo i čovek postaje bez svesti. Kada telo dotakne zemlju, ono je izobličeno, ali nesrećni čovek može povratiti svest kada se eter ponovo organizuje. Tada počinje da trpi fizičke posledice pada. Ako se pad nastavi nakon što su viši eteri napustili telo, povećana brzina izbacuje i niže etere, i Srebrna nit je sve što ostaje povezano sa telom. Ona se prekida u trenutku udara o tlo, i semenski atom prelazi na tačku prekida, gde se zadržava na uobičajen način.
Na osnovu ovih činjenica došli smo do zaključka da je normalan pritisak vazduha taj koji zadržava vitalno telo unutar gustog. Kada se krećemo nenormalnom brzinom, pritisak se uklanja sa nekih delova tela i stvara se delimičan vakum, što dovodi do toga da eteri napuštaju telo i ulaze u taj vakum. Dva viša etra, koja su najlabavije vezana, prva nestaju i ostavljaju čoveka bez svesti nakon što u trenutku proizvedu panoramu života. Zatim, ako se pad nastavi i poveća pritisak vazduha ispred tela, a vakuum iza njega, čvršće vezani niži eteri takođe bivaju izbačeni, i telo je mrtvo pre nego što dotakne tlo.
Utvrđeno je ispitivanjem većeg broja ljudi normalnog zdravlja da svaki od prizmatičnih atoma koji čine niže etere zrači iz sebe linije sile koje pokreću fizičke atome u koje su ugrađeni, dajući celom telu život. Ukupan smer svih ovih jedinica sile usmeren je ka periferiji tela, gde čine ono što je nazvano „odična tečnost“, poznata i pod drugim imenima. Kada se spoljašnji pritisak vazduha smanji boravkom na velikoj visini, javlja se sklonost ka nervozi jer eterska sila iznutra nekontrolisano izlazi napolje; a kada čovek ne bi mogao delimično da zaustavi odliv solarne energije naporom volje, niko ne bi mogao živeti na takvim mestima.
Čuli smo za „šok od granata“ i znali smo da su mnogi ljudi, iako nisu imali ni najmanju ranu, pronađeni mrtvi na bojištu. Zapravo, videli smo i razgovarali sa ljudima koji su preminuli na ovaj način, ali nismo znali zašto je došlo do smrti. Svi su poricali strah i jednoglasno tvrdili da su iznenada izgubili svest i trenutak kasnije se našli mrtvi, iako nisu imali nijednu ogrebotinu na telu. Naša unapred stvorena pretpostavka da je u pitanju bio trenutni strah pri bliskom susretu, koji iako neprimećen, izaziva smrt, sprečila je potpunu istragu; ali utvrđeni rezultati posledica pada naveli su nas da verujemo da se nešto slično može dogoditi i u ovom slučaju, i ta pretpostavka se pokazala tačnom.
Kada veliki projektil prolazi kroz vazduh, stvara vakuum iza sebe zbog ogromne brzine kojom se kreće, i ako se osoba nađe u toj zoni vakuuma dok projektil prolazi, ona trpi u meri koja zavisi od njene prirode i blizine centru usisavanja. Njena situacija je zapravo obrnuta slika čoveka koji pada; jer on stoji mirno dok telo u pokretu uklanja pritisak vazduha i omogućava eterima da izađu. Ako je količina izbačenog etra relativno mala i sastoji se samo od trećeg i četvrtog etra koji upravljaju opažanjem i pamćenjem, verovatno će doći samo do privremenog gubitka pamćenja i nemogućnosti opažanja ili kretanja. Ova onesposobljenost nestaje kada se izdvojeni eteri ponovo uključe u gusto telo — što je mnogo teže postići nego kada fizičko telo strada i reorganizacija se odvija bez obzira na to vozilo.
Da su ljudi koji su na ovaj način povređeni naučili da izvode vežbe koje razdvajaju više i niže etere, mogli bi se naći izvan tela u punoj svesti i možda spremni za svoj prvi let duše, ako bi imali hrabrosti da ga preduzmu. Kako god bilo, može se reći da bi po povratku u gusto telo osetili vrlo malo, ako uopšte, neprijatnosti; a u slučaju da je vakuum bio dovoljno jak da izvuče sva četiri etra i izazove smrt, verovatno ne bi bilo nesvesti kakva zadesi običnog čoveka; jer je utvrđeno da su ljudi koji su tvrdili da su bili bez svesti samo trenutak grešili. U slučajevima koje smo istraživali, bilo je potrebno vreme od jednog do nekoliko dana pre nego što se vitalno telo reorganizovalo i svest ponovo uspostavila.
Hajde sada da vidimo kakav uticaj ove novootkrivene činjenice imaju na Hristov dolazak i naš susret s Njim. Dok smo živeli u drevnoj Atlantidi u udubljenjima Zemlje, pritisak magle zasićene vlagom bio je veoma jak. To je očvrsnulo gusto telo, i kao dalji rezultat vibracije finijih vozila koja ga prožimaju bile su znatno usporene. To je naročito važilo za vitalno telo, koje je sačinjeno od etra, vrste materije koja pripada fizičkom svetu i podleže nekim fizičkim zakonima. Sunčeva životna sila nije prodirala kroz gustu maglu u istoj meri kao danas u čistoj atmosferi. Kada se tome doda činjenica da su vitalna tela tog doba bila gotovo u potpunosti sastavljena od dva niža etra, koji omogućavaju asimilaciju i razmnožavanje, jasno je da je napredak bio veoma spor. Čovek je vodio uglavnom vegetativan život, a njegova glavna nastojanja bila su usmerena na pribavljanje hrane i razmnožavanje.
Da je takav čovek bio premešten u naše atmosferske uslove, nedostatak spoljnog pritiska doveo bi do isticanja vitalnog tela, što znači smrt. Postepeno je fizičko telo postajalo manje gusto, a količina dva viša etra se povećavala, tako da je čovek postao sposoban da živi u čistoj atmosferi pod smanjenim pritiskom kakav uživamo od istorijskog događaja poznatog kao „Potop“, kada se magla kondenzovala. Od tada smo takođe u stanju da specijalizujemo više sunčeve životne sile. Veći udeo dva viša etra u našim vitalnim telima omogućava nam da ispoljavamo više ljudske osobine koje odgovaraju razvoju ovog doba.
Vibracije vitalnog tela u sadašnjim atmosferskim uslovima omogućile su duhu da izgradi ono što nazivamo civilizacijom, koja se sastoji od industrijskih i umetničkih dostignuća, kao i moralnih i duhovnih standarda, pri čemu su industrijska i moralna izvrsnost usko povezane i međuzavisne, kao što umetničko stvaralaštvo zavisi od duhovnog poimanja. Industrija je namenjena razvoju moralne strane čovekove prirode, umetnost razvoju duhovne. Tako se sada pripremamo za sledeći korak u našem razvoju.
Treba imati na umu da su uslovi neophodni za naše oslobađanje od atlantskih okolnosti delimično bili fiziološki; morali smo razviti pluća da bismo disali čist vazduh u kojem sada živimo i koji omogućava vitalnom telu da vibrira brže nego u teškoj vlazi Atlantide. Imajući to u vidu, lako ćemo uvideti da budući napredak leži u potpunom oslobađanju vitalnog tela od ograničenja gustog tela i omogućavanju da vibrira u čistom vazduhu.
To se dogodilo na velikoj visini koja je egzoterično poznata kao „Gora preobraženja“. Napredni ljudi raznih epoha, Mojsije, Ilija i Isus (tačnije telo Isusa oduhovljeno Hristom), pojavili su se u svetlosnoj odeći oslobođenog duševnog tela, koje će svi nositi u Novoj Galileji, Hristovom kraljevstvu. „Telo i krv ne mogu naslediti kraljevstvo“, jer bi to ometalo duhovni napredak tog doba; stoga, kada se Hrist pojavi, moramo biti spremni sa duševnim telom i tako spremni da napustimo gusto telo da bismo bili „uzneseni i sreli Ga u vazduhu“.