Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski

Kao na slikama iznutra lepo ocuvana

S4
Sklonost ka eksperimentisanju sa proznim tehnikama kod Hane Dalipi nije – kao što često može biti – isprazno poigravanje veštinom. Ova spisateljica našla je svoju pravu, a pri tom i veoma aktuelnu temu. Drugim rečima, ova proza nalazi svoje uporište u onim stranama našeg savremenog trenutka, u kojima se pokazuje problematika kakvu svakodnevno susrećemo u našoj javnosti – problematika međunacionalnih odnosa, razočaranih ratnika i revolucionara, socijalne nesigurnosti, verske netrpeljivosti. Ali, H. Dalipi ne traži politički i ideološki šokantne aspekte ove problematike; naprotiv, ona priča svoju, u osnovi jednostavnu priču o svakodnevnici u porodicama dva brata Albanca („Arnauta“, kako ih naziva srbijanska tazbina), pri tom porodicama koje okupljaju pripadnike raznih vera i nacionalnosti, i u kojima se, otud, ukršta delovanje raznorodnih tradicija, shvatanja, navika. Osetljiva problematika odnosa među predstavnicima raznih naroda, koje je surova balkanska istorija umela žestoko da konfrontira i zavađa, posmatrana je u ovom romanu samo onako kako se prelama u porodičnom krugu i u delovanju na psihičko i intelektualno formiranje dece u posleratnoj beogradskoj sredini. U nizu zanimljivih i humornih prizora, među kojima neki – naročito oni finalni – stiču pravi simbolički značaj, Dalipi je najčešće uspešno i inteligentno slikala delovanje sputavajućih istorijskih tragova u savremenom urbanom životu i u sredini u kojoj najmlađi izdanci onakvih mešovitih brakova nastoje da oslobode svoje stvaralačke potencijale, oslobađajući se podmuklih pritisaka prošlosti.
(Iz recenzije Ljubiše Jeremića)

Mlada spisateljica Hana Dalipi, već duže vreme prisutna je i zapažena sa svojim proznim i esejističkim radovima u studentskoj štampi i časopisima koji okupljaju mlađe stvaraoce.
Možda se od mlade autorice u prvom romanu moglo očekivati svedočanstvo o njenoj generaciji danas, o vremenima kompjuterskog razdoblja. Ali ne, Dalipijeva se vraća svom detinjstvu u stilu onog Andrićevog da kod proznih pisaca prvi radovi i nastaju uvek kao svojevrstan obračun sa detinjstvom.
Roman Vikend u materini, neobičnog naslova, koji u određenom smislu sugeriše i sadržaj, ispisan je rukom koja više nije početnička. Radnja je smeštena u jednoj nacionalno mešovitoj porodici koja živi između tradicionalnog morala i potresa savremenog doba koji taj moral narušavaju i razgrađuju. Svi događaju se ređaju po logici prividne vremenske kauzalnosti, ali se nikada namerno ne zaokružuju u kakav čvršći zaplet. Dalipijeva zapravo želi da pokaže svu „haotičnost“ razasutih činjenica da bi ih zaokružila u vrstu večite porodične torture nad detetom. Nesporazumi uvek potiču pre svega iz generacijskog jaza i sučeljavanja a manje iz kakvih nacionalnih ili drugih razmirica. Posebno je spisateljica naglasila ulogu žene između starih i novih shvatanja iza kojih se uvek smeši glas sveznajućeg pripovedača.
(Iz recenzije Radoslava Bratića)