Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Panćadaši - Vidjarnja - Vedanta u 15 knjiga: 384 str. 2410 din.
ŠRI VIDJARANJA SVAMI
PANĆADAŠI
NAPOMENA IZDAVAĈA
Panćadaši od Šri Vidjaranje Svamija je slavno klasiĉno
delo post Šankarine Advaita Vedante. Snaţno se osećala potreba
za prevodom ovog dragulja Vedske literature na engleski jezik i
otuda ovo izdanje.
Autor, Šri Vidjaranja Svami je bio starešina Šringeri Mata
(jednog od ĉetiri glavna Mata koje je osnovao sam Bhagavan
Šankaraćarja), od 1377. do 1386. godine. Pored Panćadašia, DrkDršje-Viveke, Sarvadaršana Samgrahe, Šri Šankara-Digviđaje,
Đivanmukti Viveke, Anubhuti Prakaše,
Vivaranapramejasamgrahe, Upanišad Dipike i nekoliko drugih
dela se takođe pripisuje njemu. Nezavisno od skolastiĉke
rasprave, dubok duhovni uvid i ljubav svetog autora prema
Đivama koje pate biće dovoljni da probude kod ĉitalaca ljubav i
poštovanje.
U ovom delu originalni tekst je dat u Devanagari pismu
kome sledi prevod na engleski jezik, ĉiji je cilj da bude pre veran
duhu originala nego knjiţevnom pismu. Dodate su kratke
napomene gde god su termini ili odlomci izgledali nejasni.
Registar šloka i reĉnik dodati su na kraju.
U interpretiranju teksta uglavnom se sledila ĉuvena Tika
od Ramakršne. Od opseţnog bengalskog prevoda Šri Durgaćaran
Ćatopadhjaje dobijena je velika pomoć. Nekoliko drugih izdanja,
ukljuĉujući dostupna engleska izdanja, takođe su konsultovana.
Veoma smo zahvalni Dr. T. M. P. Mahadevanu, m.a.,
ph.d., Direktoru, Centra za unapređenje izuĉavanja u Filozofiji u
Madrasu za njegov dragocen uvod. Zahvalni smo takođe Svami
Satsvarupanandi koji je ceo rukopis u njegovoj prvoj postavci
priredio za štampu.
Nadamo se da će ovaj prevod biti dobro prihvaćen.
3. januara 1967.
Izdavaĉ
UVOD
Panćadaši od Sri Vidjaranje je obiman priruĉnik Advaita
Vedante, koji uţiva veliku popularnost kod svih onih koji ţele
jasno predstavljanje istina o Vedanti. Postoje dva tipa delaAdvaite: 1) ona koja su namenjena da sluţe kao knjige za
poduĉavanje sledbenika i 2) ona koja kroz dijalektiku nastoje da
pokaţu neodrţivost filozofskih stavova koji se suprotstavljaju
Vedanti. Panćadaši pripada prvom tipu. Kao što na samom
poĉetku Šri Vidjaranja kaţe, cilj ovog dela je da na lako razumljiv
naĉin poduĉi najvišoj istini one, ĉija su srca proĉišćena kroz
oboţavanje, lotosu sliĉnih, guruovih stopala (I, 2). Ne radi se o
tome da u Panćadašiu nisu upotrebljene argumentovana rasprava i
dijalektika, nego su one podređene glavnom cilju, prenošenju
svetlosti istine uĉeniku. Na primer, rasuđivanju zasnovanom na
prisustvu i odsustvu (anvaja - vjatireka), pribeglo se radi
pokazivanja da sopstvo koje je po prirodi svest, jeste stalno i
stoga stvarno, dok su pojave koje saĉinjavaju svet nestalne i stoga
nisu stvarne (II, 60). O metodu dilalektiĉkog pobijanja sistema,
koji je koristio Madhjamika (vidite u knjizi II, 30). Međutim,
glavni cilj Panćadašia ja da tragaocu da vođstvo kroz pouĉavanje.
Dok je ispravno logiĉko rasuđivanje, korisno za razumevanje
uĉenja svetih spisa, dobrodošlo, sofistiĉka igra reĉima treba da se
izbegne. Stoga Šri Vidjaranja izjavljuje: “Ja objašnjavam znaĉenje
svetih spisa, a ne sluţim se samo logikom” (šrutjartham višadikurmo
na tarkad – vaćmi kinćana. VIII, 67). “Stoga, onaj ko ţudi za
oslobođenjem treba da se odrekne pogrešne logike i da nađe
utoĉište u svetim spisima” (tasmat kutarkam santjađja mumukšuh
šrutim ašrajet. VIII, 68). “Neka se logika koristi da bi sledila
ĉovekovo iskustvo, ali ne rđava logika” (tarkjatam ma kutarkjatam.
II, 30).
Kada je reĉeno da su sveti spisi osnovni autoritet za
Vedantu, to ne znaĉi da je Vedantista “onaj koji doslovno shvata”
ili “fundamentalista”. Njegovo drţanje ne treba da bude pometeno stavom slepog prihvatanja ili nepromišljenog verovanja
u reĉi Veda. Reĉi nisu samo zvuci, one prenose znaĉenje, a
znaĉenje treba da se razume. Ako je tekst prihvaćen bez pravilnog
ispitivanja i ako je njegovo znaĉenje samo površno shvaćeno,
onda neće voditi ni do ĉega dobrog. Rasuđivanje je od pomoći za
razumevanje uĉenja svetih spisa. Premda je istina da tamo
pouĉavana krajnja Stvarnost nije shvatljiva ni kroz mišljenje niti
kroz reĉi, ipak logika je na negativan naĉin korisna dotle dok nas
moţe uveriti što se tiĉe onog što nije stvarno, a jezik je od koristi
u ukazivanju na prirodu Stvarnog. Konaĉni apelacioni sud je
iskustvo - potpuno iskustvo, koje je plod istraţivanja. U stvari
tekstovi iz spisa su samo putokazi tog iskustva. Prema tome, u
Vedanti, priroda Istine je zahtevala da bude objašnjena na
trostrukoj osnovi, spisima, rasuđivanju i iskustvu
(šrutjuktjanubhutibhjah, V, 56 i XI, 89).
Panćadiši je nazvan tako jer se sastoji od petnaest knjiga
(panćadaša - prakarana). Petnaest knjiga je grupisano u tri po pet:
viveka – panćaka (bavi se razlikovanjem stvarnog od nestvarnog),
dipa – panćaka (objašnjava prirodu Sopstva kao ĉiste svesti), i
ananda – panćaka (zadrţava se na blaţenoj prirodi Bramana).
Izjavljeno je, da radi pogodnosti tri grupe po pet, po redosledu,
imaju za svoju temu tri aspekta Bramana; sat (postojanje), ćit
(svest), ananda (blaţenstvo). Ipak treba imati na umu da takva
postavka moţe biti samo grubo taĉna. Suštinske doktrine Vedante
se pojavljuju gotovo u svakoj knjizi. Prirodno, postoje
ponavljanja; ali ponavljanja su potrebna da bi omogućila ĉitaocu
dobro razumevanje istina Vedante. Šri Vidjaranja je uspeo da na
izvrstan naĉin izloţi suštinu Advaite u ovom svom velikom delu –
Panćadaši.
Osnovno znanje koje uĉenik treba da razvije u sebi jeste
sposobnost da razlikuje stvarno od nestvarnog. Panćadaši ukazuje
na razliĉite metode pomoću ĉijih sredstava se moţe postići
razlikovanje. Jedna od najkorisnijih metoda je analiza iskustva tri
stanja, to jest, budnog, sanjanja i dubokog sna (spavanja). Ishod
takvih analiza je da ĉovek shvata da Sopstvo istrajava u svim stanjima, dok su objekti nepostojani i menjaju se. Sopstvo koje je
svest jeste ĉovekova suština i ne trpi bilo kakvu promenu (samvid -
ekarupa na bhidjate, I, 4). Vreme ga ne menja, niti prostor; mnoštvo
objekata ne unosi bilo kakav rascep u Sopstvo. Do istog zakljuĉka
moţe se doći istraţivanjem pet omotaĉa
1
(koša), koje takoreći
pokrivaju Sopstvo. Pet omotaĉa su: fiziĉki (ana), ţivotni (prana),
mentalni (manas), intelektualni (viđnana) i blaţeni (anandamaja). U
ovom istraţivanju primenjeni su sledeći principi: ono što je
grublje, više spoljašnje, a manje proţimajuće, manje je stvarno
(realno) od onog što je suptilnije, više unutrašnje i proţimajuće.
Primenjujući ovaj princip ĉovek dolazi do istine da je Sopstvo
najviša realnost, jer je najsuptilnije i najdublje potojanje koje je
ne-dualno (vidite knj. III). Objašnjavajući tehniku ispitivanja, Šri
Vidjaranja kaţe: “Kao što se srţ munđa trave moţe razdvojiti od
spoljašnje kore, tako se Sopstvo moţe razlikovati od tri tela (to
jest, pet omotaĉa) kroz rasuđivanje ĉoveka koji je mudar. Onda se
Sopstvo samo pojavljuje kao najviši Braman” (I, 42). Upravo kao
što individualna duša i njena stanja mogu da se analiziraju u
pogledu otkrivanja Sopstva, spoljašnji objektivni svet takođe
moţe biti analiziran u pogledu istog cilja. Zapoĉinjući sa grubljim
elementom, zemljom, kako napredujemo imamo finije elemente;
vodu, vatru, vazduh i eter. Međutim, Sopstvo je suptilnije od
etera. Ĉovek moţe misliti o Sopstvu bez etera, ali ne i o eteru bez
Sopstva. Moţe poricati bilo šta, ali ne i Sopstvo. Sumnjati u
postojanje Sopstva je isto tako besmisleno kao kad bi ĉovek
izrazio sumnju “Imam li jezik ili ne?” (III, 20).
Sopstvo je po prirodi ĉista svest; ono je neiscrpna
svetlost; uvek prisutna svesnost. Ono se ne rađa niti umire, nije
dualno, nego je samo svetleća inteligencija (no
,
deti na ,
stam etj eka
samvid – eša svajamprabha, I, 7). U knjizi VIII, „Kutasthadipa‟
postoji jedno izlaganje o prirodi nepromenjivog Sopstva koje je
svedok - svest, nepromenljivo, bez mana i veĉito. Nalik nakovnju
u kovaĉnici koji sluţi kao osnova za obradu metala u razliĉite oblike, a da se sam ne menja, Sopstvo ostaje nepromenljivi
svedok promena u fiziĉkom i psihiĉkom poretku; otud se ono
naziva kutastha. U knjizi X, „Nataka – dipa‟ korišćena je analogija
dramske scene. Baš kao što lampe, koje su postavljene na
dramskoj sceni, bacaju svetlost na sve koji uĉestvuju u predstavi,
a svetle i nakon što svi napuste pozorište, isto tako svest - svedok
manifestuje sve stvari, naime, ego, intelekt, objekte, a nastavlja
podjednako da sija kada oni nepostoje. Baš kao što na pozornici
lampa bez kretanja osvetljava, i na nju ne utiĉe kretanje glumaca i
gledaoca, podjednako tako svedok koji je veĉit i nepromenljiv
manifestuje sve stvari unutra i spolja, a takođe i njihovo odsustvo.
U knjizi VI, „Ćitra – dipa‟, kutastha je upoređena sa platnom na
kome je naslikana slika sveta. Baš kao što je platno ono na ĉemu
se razliĉite naslikane figure pojavljuju, neţive stvari kao što su
planine, i ţiva bića kao ljudi i ţivotinje, tako su takođe u svesti,
koja je nepromenljivo Sopstvo, pojavljuje raznobojan svet. Svest
se ne moţe negirati, upravo kao što se osnova platna ne moţe
izostaviti. Svest nikada ne moţe iskusiti svoje sopstveno
nepostojanje: ona je veĉna (VI. 254).
Blaţena priroda Sopstva (Braman) detaljno je objašnjena
u polednjih pet knjiga. Sopstvo nije samo postojanje i svest, ono
je takođe i blaţenstvo, najviša vrednost. Jađnavalkjino pouĉavanje
Maitreje u Brhadaranjaka – Upanišadi saĉinjava osnovu za
razumevanje blaţene prirode Sopstva. Srţ uĉenja je da je Sopstvo
nalazište najviše ljubavi. Ma šta da postane drago, ne postaje
drago zbog njega samog, nego radi Sopstva. Istina, postoje
razliĉite predstave o svesnosti o liĉnosti2
, od kojih se tri mogu
razlikovati; sporedno sopstvo, nestvarno sopstvo i najviše
Sopstvo. Kada, na primer, roditelj poistovećuje sebe sa svojim
sinom, liĉnost sina u odnosu na roditelja jeste sporedna.
Poistovećivanje sopstva sa telom, itd. jeste nestvarno. Najviše
Sopstvo je neuslovljena, nedualna stvarnost. Sopstvo u najvišem
smislu jeste sama suština blaţenstva ili ljubavi. Međutim, ĉak i kada je sopstvo u druga dva smisla voljeno, voljeno je zato što je
zamenjeno ili pogrešno izjednaĉeno sa pravim Sopstvom. Prema
tome, lako je videti da je Sopstvo, ma u kojoj od tih koncepcija,
centar i sedište ljubavi. Ako postoji ljubav prema ma kom drugom
objektu, ona postoji radi Sopstva prema kome je taj sekundaran.
To je refleksija blaţenstva koje je Sopstvo, što se doţivljava kao
sreća ili uţivanje u predmetima. Ispravno razumevanje sreće koje
je dobijeno iz kontakta uma sa objektima moţe da posluţi kao
vrata za blaţenstvo koje je Braman. Kada se uţiva u jednom
objektu, um se okreće unutra i postaje smiren. U tom stanju uma
reflektuje se blaţenstvo koje je Sopstvo. To je ono što se
doţivljava kao sreća ili uţivanje. Braman - blaţenstvo, ili njegova
refleksija, takođe se doţivljava u drugim stanjima. U dubokom
snu (spavanju) ĉovek ima iskustvo neograniĉenog blaţenstva;
samo to iskustvo leţi ispod pokrivaĉa neznanja. Upravo pre nego
što padne u dubok san i nekoliko trenutaka odmah nakon
buđenja, ĉovek ima ukus sreće, oĉekivane ili sa osvrtom u nazad.
U intervalu između dva modaliteta uma, ĉovek takođe ima
iskustvo refleksije blaţenstva. Jogi uţiva blaţenstvo u samadhiju.
Đnani direktno shvata da je blaţenstvo Sopstvo.
Blaţenstvo koje je Sopstvo (Braman) je nenadmašno i
neuslovljeno. Proraĉun blaţenstva je dat u Upanišadama.
Zapoĉinući sa jedinicom mere ljudskog blaţenstva, viši nivoi se
postiţu umnoţavanjem svakog niţeg nivoa blaţenstva po sto
puta. Tako ĉovek moţe doći do blaţenstva Tvorca Brame.
Međutim, blaţenstvo - Braman je izvan svih proraĉuna. Iskustvo
potpunog blaţenstva kod mudrog ĉoveka ne dozvoljava stepene.
On nema potreba, (ne treba) ništa da postigne. Njegovo
zadovoljstvo je najviše. On je uradio sve što je trebalo da se uradi,
postigao je sve što je trebalo da se postigne. Ostvarivši sve što je
bilo potrebno ostvariti i uradivši sve što je trebalo da se uradi,
prosvetljen ĉovek boravi u savršenom zadovoljstvu i miru (XIV,
58).
Priroda Bramana koji je Sopstvo jeste, kao što smo videli,
postojanje (sat), svest (ćit) i blaţenstvo (ananda). Citirajući iz tri razliĉite Upanišade, Šri Vidjaranja kaţe: “Udalaka Aruni opisuje
Bramana kao postojanje (sat) po prirodi; u Aitareja Upanišadi iz
Rgvede, priroda Bramana je oznaĉena kao svest (prađnana); a
Sanatkumara upućuje na Bramana kao da je po prirodi blaţenstvo
(ananda)” ( XIII, 63). Postojanje, svest i blaţenstvo nisu delovi
Bramana, ili njegova svojstva; oni saĉinjavaju njegovu suštinsku
prirodu (svarupa). Oni nisu odvojeni sastojci: postojanje je svest,
a svest je blaţenstvo. Zato je svet mnoštva okarakterisan pomoću
nepostojanosti, inertnosti i nevrednosti da bi se nedualni Braman
razlikovao od sveta; za tog Bramana se kaţe da je postojanje, svest
i blaţenstvo. Međutim u Bramanovoj suštinskoj prirodi nema
podeljenosti i nema razlike. Razlike su tri vrste: Razlika jednog
ĉlana od drugog ĉlana iz iste klase (sađatija), razlika od druge klase
(viđatija) i unutrašnje razlikovanje (svagata). Braman je slobodan od
bilo koje od tih razlika. Nema druge realnosti koja je sliĉna njemu
ili nesliĉna njemu, i on nema unutrašnjih diferenciranja (II, 20 -
21).