Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Moć mantre i misterija inicijacije – po učenju Swami Rame – Pandit Rajmani Tigunait, PH.D; oko 272 str. 1800 din.
PANDIT RAJMANI TIGUNAIT, PH.D.
MOĆ MANTRE I MISTERIJA INICIJACIJE
/PO UČENJU SWAMI RAME/
Čovek neće živeti samo o hlebu,
nego o svakoj reči koja izlazi
iz usta Božijih.
Matej 4:4
UVOD
Ova knjiga je prvobitno bila zamišljena kao duhovni dnevnik, ogledalo u kojem mogu videti odraz sopstvenog uma i duhovnog bića. U početku se pojavila u obliku jednostavne, ali duboke kontemplativne misli, dok sam u jednom učeniku koji me je posetio radi inicijacije u mantru u jesen 1993. video strah, sumnju, nesigurnost i krivicu.
Taj čovek je dolazio u Himalayan Institute, gde sam predavač, već nekoliko godina. Pohađao je vikend kurseve meditacije, nauke o dahu i hatha joge, a zatim je proveo i mesec dana u boravku. Za termin za inicijaciju u mantru zamolio je tek nakon duge unutrašnje rasprave sa samim sobom, kako sam kasnije saznao. Kada je taj dan došao, inicirao sam ga u meditaciju mantre, sledeći uputstva svog učitelja. Nakon toga sam ga pozvao da dođe i vidi me ako bude imao pitanja posle praktikovanja mantre. Nekoliko dana kasnije došao je i podelio svoje iskustvo sa mnom. To nije bilo naročito neobično iskustvo, ali je na neki način pokrenulo bujicu misli kakvu ranije nisam doživeo.
Učenik je izvestio da je od prijema inicijacije u mantru počeo da doživljava snažan osećaj radosti. Njegova koncentracija je bila dobra, i kako se zvuk mantre pojavljivao u njegovom umu, celo njegovo biće bilo je prožeto mirom. Shvatio je da je napokon pronašao mir i spokoj koje je toliko dugo tražio. Ali nakon dan ili dva, pojavio se strah. Počeo je da razmišlja: „Da li je ovo neka magijska čarolija? Previše je mirno. Hoću li moći da uživam u životu kao ranije? Kako ću se odnositi prema svojim prijateljima koji žive razuzdanim životom? Ovakva vrsta radosti mogla bi me potpuno uvući u jogu. Želim da budem srećan, ali ne želim da izgubim svoju takmičarsku oštrinu u poslu niti ono ‘ja’ koje sam ranije cenio.“
Tokom našeg razgovora ovaj gospodin mi je poverio još nešto: plašio se mog učitelja i mudraca naše loze. Tokom inicijacije rekao sam: „U ime mog učitelja, Sri Swami Rame, i mudraca loze, ova mantra ti se daje.“ Ta izjava, kao i mir koji je osetio tokom i nakon inicijacije, naveli su ga da pomisli da je Svamiji neverovatno moćna osoba. Njegovo razmišljanje bilo je sledeće: ako Pandit Rajmani može da učini takve stvari u njegovo ime, šta bi se dogodilo kada bi sam Svamiji nekoga inicirao?
Pored ovih sumnji i strahova, osećao je i krivicu jer je pokušavao da pronađe Boga u oblasti koja nije bila deo njegovog dotadašnjeg okruženja. Pokušao sam da ga utešim podsećajući ga na ono što Hrist kaže u četvrtom poglavlju Jevanđelja po Marku: „Sejač seje reč... a kad čuju, odmah dolazi Sotona i uzima reč koja je posejana u njihovim srcima.“
„Prijatelju moj,“ nastavio sam, „tražio si mir, spokoj uma i usredsređenost. Milošću Božijom dobio si ih. Pokušaj da ih ne izgubiš. Tvoji strahovi, sumnje, nesigurnosti i krivica su neosnovani. Semе reči je tu. Pusti ga da raste i procveta.
„Pokušaj da analiziraš izvor svog straha. Zar nije tako da se plašiš da budeš neustrašiv, jasan, usredsređen i da voliš sebe? Zar nije tako da se plašiš da se kolebaš u svojoj sumnji ili da se suočiš sa sopstvenom negativnošću? Zapitaj se: ‘Šta nije u redu ako sam srećan?’“
12„Što se tiče tvog straha od duhovnih učitelja, molim te da se setiš da ljudsko biće nema nikakvu moć. To je sila Svemogućeg koja se ispoljava u obliku ljubavi, saosećanja, dobrote i znanja u ljudskim srcima. Ove božanske vrline nikada ne mogu imati nepovoljan uticaj na nas. Nijedno biće osim Boga nema moć da vrši bilo kakav uticaj na nas — jedino je Bog sila svih sila, izvor iskonske božanske energije. Plašiti se bilo koga znači blokirati tok božanskog zračenja.
„Zato ti savetujem da nastaviš da radiš svoju mantru s ljubavlju, poštovanjem i verom. Molim te, ne dozvoli da Sotona koji živi u neosvetljenom uglu tvog uma uvuče ideju o Šri Svamiju, drugim mudracima ili meni u tvoju duhovnu krizu. Ohrabri svetliji deo svoje duše da izađe kao pobednik u ovoj unutrašnjoj borbi. Neka duša, a ne um — koji je pogođen strahom, sumnjom, nesigurnošću i krivicom — odluči da li ćeš slediti put meditacije ili ne.“
Ovaj gospodin je otišao nekoliko dana nakon našeg razgovora. Ne znam koji je put izabrao, ali taj događaj mi se zadržao u mislima. Iz nekog razloga osećaj koji je nastao iz ovog jednostavnog susreta nastavio je da se pojačava. Sićušan talas pretvarao se u plimu, a činjenica da Šri Svamiji nije boravio u Institutu činila je da ta plima dobija na zamahu.
U to vreme Svamiji je potpuno usmerio svoju energiju na Bolnicu Himalajskog instituta, dobrotvorni projekat u podnožju Himalaja. Nikada ranije, tokom dvadeset pet godina rada na Zapadu, nije se tako usredsređeno posvetio projektu u Indiji. Ova drastična promena u njegovom načinu rada bila je jasan pokazatelj da će većinu vremena provoditi u Indiji, a vrlo malo u drugim delovima sveta.
Ova neizgovorena odluka očigledno je uticala na umove i srca velikog broja učenika na sličan način kao što je uticala na gospodina koji je došao na inicijaciju. Posmatrao sam kako se oblak straha, sumnje, besa i nesigurnosti počeo kovitlati unaokolo.
Jednog dana, dok sam se vraćao kući iz kancelarije, zatekao sam sebe potpuno uronjenog u svet sopstvenih misli. „Da li su ispoljavanja ovih sklonosti nužne faze u našoj duhovnoj potrazi? Šta nas dovodi na ovaj put i šta nas navodi da ga napustimo? Šta nas podstiče da neko vreme budemo veliki tragaoci, a zašto se većina nas na kraju okrene protiv onoga za čim smo tako žarko tragali?“
Dok su mi se ova pitanja vrtela po umu, počeo sam ponovo da čitam spise koje sam mnogo puta ranije čitao: Ramajanu, Bhagavad Gitu, Joga Vasištu i Upanišade. Pitanja o kojima sam razmišljao bila su toliko snažna da se činilo kao da, dok čitam, sama traže odgovore. I svaki put kada bi se odgovori pojavili u spisima, čuo sam potvrdne glasove Šri Svamija i drugih velikih duša — Svamija Krišnanande, Sadanande i Čaitanje Prakašanande — koji su me ranije ljubazno i bezuslovno vodili na putu.
Primetio sam da se odgovori na sva moja pitanja vrte oko dve ključne teme. Prva tema bila je oprez prema strahu i sumnji. Strah i sumnja su poput vojske termita koji nagrizaju temelj i dovode do urušavanja cele strukture duhovnosti. Druga tema bila je da su ego i sebičnost najveći neprijatelji. Zapravo, oni su zapovednici — organizuju bes, mržnju, ljubomoru, pohlepu i želju za osvetom, naređujući im da stvaraju i unutrašnji i spoljašnji nemir.
Neki ljudi se razočaraju i obeshrabre kada vide da spisi i sveci naglašavaju naše negativne osobine. U početku može delovati da imaju pesimističan stav prema duhovnosti, ali kako sam razmišljao o tome, počeo sam da shvatam da to nije slučaj: spisi nisu ni pesimistični ni optimistični; nisu ni negativni ni pozitivni — oni jednostavno iznose činjenice. Ako poznajemo te činjenice, možemo nastaviti svoje putovanje bez obeshrabrenja.
Jedan odlomak iz monumentalnog dela Ramajana, srednjovekovnog indijskog sveca Tulsidasa, pomogao mi je da organizujem svoje misli i da dalje prodrem u temu duhovnosti sa objektivnim stavom. On kaže:
Duhovnost je poput jezera besmrtnog nektara. Nemoguće je dosegnuti ovo jezero bez Božje milosti. Loše društvo iskrivljuje put koji vodi do njega. Glasine koje širi loše društvo su poput tigrova i kobri koje prebivaju na tom putu. Svetovnost i svakodnevne brige su poput neprohodnih planina. Neznanje, zabluda, ego i taština su poput guste šume. Mentalno brbljanje, koje izaziva sumnju i razorno rasuđivanje, nalik je uzburkanoj reci koju treba preći da bi se stiglo do jezera koje leži iza nje. Ovo jezero duhovnosti nedostižno je za one koji nisu obdareni snagom nepokolebljive vere, za one koji nisu blagosloveni društvom mudrih ljudi i za one kojima Bog nije najdraži.
Ako se kojim slučajem [iz radoznalosti, zato što je duhovnost postala moda, ili zato što razočarane svetovne ambicije stvaraju osećaj zasićenosti svetom] neko upusti na ovaj put i izdrži njegove teškoće, trojstvo lenjosti, tromosti i samozadovoljstva, predvođeno neznanjem, učiniće da spavanje nastupi neposredno pred linijom obale. Ležeći tako nepomičan, takav tragač krivi svež povetarac što je uništio vrelinu njegove svetovnosti i odbija da otpije gutljaj besmrtnog nektara. Tako, ne dostigavši cilj koji je gotovo postigao, vraća se svojim starim navikama i hvali se svojim putovanjem. Kada ga neko upita o jezeru, odgovara: „Bio sam tamo i video šta je to zapravo. Ne trudi se da ideš — ne vredi.“
Međutim, osoba blagoslovena Božjom milošću nije pogođena nijednom od ovih prepreka. Takav blagosloveni stiže do jezera, s poštovanjem ispija besmrtni nektar i dostiže oslobođenje od trostruke patnje: fizičke, mentalne i duhovne. Ni pod kojim okolnostima takav tragalac ne napušta ovo jezero.
Zato, pošto sve prepreke počinju lošim društvom, svako ko želi da pije iz ovog jezera mora da pribegne satsangu [društvu svetih duša].
Bio sam zapanjen mudrošću i dubinom ovog odlomka.
16Ipak sam nastavio da se pitam; u današnjim okolnostima gde da tražimo i pronađemo društvo svetih duša? Kako da znamo ko je svetac, a ko nije? U zapadnoj tradiciji neka osoba biva proglašena svecem dugo nakon što umre, tako da je imati društvo takve osobe samo apstraktna ideja.
U istočnim tradicijama svetac se definiše u izuzetno širokim okvirima — svako može biti nazvan svecem, i ne postoji način da se to dokaže ili opovrgne. Spoljašnja obeležja svetosti razlikuju se od tradicije do tradicije, a unutrašnje osobine svetosti (kao što su bezuslovna ljubav, saosećanje, nesebičnost i neposredno iskustvo unutrašnje istine) izuzetno su suptilne — i stoga — nevidljive.
Štaviše, u užurbanom ritmu savremenog sveta, ko ima vremena da traži svece i uživa u njihovom društvu? Kao i u drugim oblastima istraživanja, stoga započinjemo potragu kroz knjige, audio-snimke, video-zapise ili kurseve. Kroz ove izvore prikupljamo opšte informacije koje nas inspirišu da potražimo lično vođstvo. Tu počinje zastrašujući deo putovanja. Moramo da preuzmemo rizik — izgleda da ne postoji način da se započne i završi put ka bezličnoj univerzalnoj Istini bez ličnog vođstva iskusnog mentora.
Što sam više razmišljao o prirodi ličnog vođstva, sve sam više shvatao da je u svim vremenima i na svim mestima ime Boga, odnosno sveta Reč, bilo srž duhovnosti. Dalje, upravo primanjem Reči direktno od učitelja učenik uspostavlja vezu sa putem koji vodi pravo ka najvišem cilju. Ovo razumevanje me je konačno navelo da istražim dinamiku Božanske Reči — njen odnos sa Apsolutom i mudracem kome je prvobitno bila otkrivena, proces kroz koji se Reč prenosila s generacije na generaciju, i kako Reč pročišćava naše umove i srca.
Da bih proširio sopstvenu viziju, istraživao sam spise kako jogijskih tako i nejogijskih tradicija. U svojoj potrazi otkrio sam da je sveti zvuk univerzalan i da je kroz bezbrojna vremena i u kulturama širom sveta ideja svete Reči bila izvor čuđenja, uzbuđenja i misterije. Čak i danas, u ovom tehnološki naprednom dobu, ljudi se oslanjaju na isceljujuću moć svetog zvuka, preobražavajuću moć mantre i umirujući efekat duhovno probuđene muzike.
Pošto se u svetim rečima nalazi nevidljiva zaštitna sila, joga tradicija takve reči naziva mantra — doslovno „reč koja štiti samom vrlinom svog ponavljanja“ (mananat trayate iti mantrah). U Indiji su mislioci, filozofi, naučnici i duhovni učitelji posvetili ogromnu količinu vremena i energije otkrivanju dinamike Božanske Reči, koja je prema spisima sila iz koje se život ispoljava u svoj svojoj raznolikosti. Tekstovi koji dokumentuju ova otkrića vezana za sveti zvuk nazivaju se mantra šastra, a ova posebna grana znanja zove se mantra vidja.
Tokom milenijuma mudraci su se bavili podrobnim detaljima ove nauke, otkrivajući preciznu primenu određenih zvukova, ne samo za duhovni razvoj već i za svetovni uspeh. Shodno tome, nauka o mantrama prožela je oblasti kao što su medicina, astrologija, numerologija, ples, slikarstvo i muzika. Njene primene kreću se od obezbeđivanja dobrog roda, postizanja uspeha u poslu, pronalaženja odgovarajućeg bračnog partnera, lečenja ujeda zmije, poboljšanja pamćenja i razvijanja unutrašnjeg mira, pa sve do postizanja oslobođenja od ciklusa rađanja i smrti. Čitamo tekstove mantra šastre i biografije svetaca i jogija i oduševljavamo se pričama o čudesnim moćima koje prate mantre. Ali vrlo malo nas svedoči tim moćima iz prve ruke — a čak i kada se to dogodi, zbunjeni smo njima.
Zato sam odlučio da napišem ovu knjigu kako bih objasnio zašto mantre sadrže čudesne moći. Oslanjajući se na spise i na iskustva svetaca i jogija koje sam sreo tokom svog života, na ovim stranicama nudim objašnjenje zašto u nekim slučajevima mantre ispoljavaju svoje moći, a u drugima jedva da pokazuju bilo kakav efekat. Ova knjiga takođe objašnjava kako, iz moći mantre, Bog — koji je svemoćan, sveprisutan i beskonačan — postaje dovoljno konačan da ga možemo videti — drugim rečima, kako bezlično postaje lično. Ovo delo pokazuje da su odnos između mantre i Apsolutne Stvarnosti i materijalizacija personalizovanog oblika Boga iz moći mantre osnova na kojoj se susreću različiti aspekti joge, meditacije, duhovnosti i misticizma (kao što su kundalini, čakra, jantra, mandala i tantra).
Poslednje poglavlje fokusira se na najskriveniji ili najmističniji aspekt ove nauke: šaktipat (direktan prenos duhovne energije). Da bi se pomoglo tragaocima da prevaziđu konfuziju izazvanu senzacionalnim pričama i propagandom o šaktipatu, ova knjiga vodi čitaoca ka iskonskim izvorima — spisima o toj temi i iskustvima adepta. Ovo završno poglavlje predstavlja suštinu upanišadskih tekstova kao što su Katha i Svetashvatara; tantričkih tekstova kao što su Saundarjalahari i Tantraloka; kao i izreka i priča mudraca iz tradicija Šankarаčarje i Gurua Gorak Natha. Ono pokazuje kako raditi na primanju, očuvanju i umnožavanju Božje milosti bez upadanja u kult.
Neprekidno razmatranje i umovanje o materijalu iz ove knjige (koja je završena u obliku duhovnog dnevnika u jesen 1993. godine) omogućilo mi je da bolje razumem probleme koje sam uočavao kod duhovnih tragaoca, kao i mnoge sopstvene nerešene zagonetke. Takođe mi je pomoglo da bolje shvatim (iako još mnogo toga treba razumeti) šta je moj gurudeva mislio kada je stalno govorio: „Ne koristi gurua kao štaku. Guru je kao čamac, i važno je da čamac ne curi, ne propušta vodu. Ako ne znaš kako da veslaš, to nije krivica ni čamca ni reke. Ako si uspešno prešao reku uz pomoć čamca, možda nećeš morati da nosiš čamac sa sobom, ali nema potrebe ni da ga uništiš.“
Obično provodimo toliko vremena razmišljajući o pitanjima kao što su koristi i zamke gurua, tradicija, mantre, Boga i šaktipata da nam jedva ostaje vremena za stvarno proučavanje i praksu. Moja je želja da čitanje ove knjige pomogne duhovnim tragaocima da pobede svoje unutrašnje neprijatelje bez rasipanja previše vremena i energije, i da tako bezbedno stignu na drugu obalu života.
Poglavlje prvo
MOST DO UNUTRAŠNJEG SVETA

Svi mi želimo mir i sreću. Potraga za mirom i srećom osnova je svih naših nastojanja, kako svetovnih, tako i duhovnih. Zaposleni smo u potrazi za novcem, moći i statusom—nadajući se da će nam oni doneti mir i sreću. Ponekad to i uspe, barem na neko vreme. Ali sticanja i postignuća su poput gurmanskog obroka—zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti brzo nestaju, i ponovo smo gladni. Prema mudracima, fragmenti radosti koje nalazimo u spoljašnjem svetu su odraz beskrajne radosti koja je naše pravo po rođenju, nasledstvo našeg večnog doma.
Kada se rađamo, kažu oni, sa sobom nosimo tračak te radosti. Kao što je Vilijam Vordsvort rekao:
`Ne u potpunom zaboravu,
I ne u potpunoj nagosti,
Već, noseći oblake slave, dolazimo
Od Boga, koji je naš dom.`
Ode. Intimations of Immortality
Pošto nismo potpuno zaboravili ovaj dom, mi nesvesno prolazimo kroz svet, nadajući se da ćemo pronaći put nazad. Jer dok to ne učinimo, ne možemo doživeti pravu radost. Čak i kada smo okruženi porodicom i prijateljima, čak i kada postignemo materijalnu udobnost i priznanje, i dalje nas prati neizbrisiv osećaj usamljenosti, neodređeni osećaj da nešto nedostaje. Pokušavamo sve što možemo da oteramo taj osećaj, ali čak i ako uspemo da ga suzbijemo, on se uvek vraća. Na kraju prestajemo da pokušavamo i pomirimo se sa životom kakav jeste. Naš život ide svojim tokom, i mi odlazimo—prazni i razočarani.
Ovo je iskustvo većine ljudi. Međutim, oni koji su obdareni dobrim karmama, društvom mudrih, i Božijom milošću, nisu obeshrabreni konačnom prazninom svega što čini spoljašnji svet. Naprotiv, oni to prepoznaju kao činjenicu, i traže unutrašnje ispunjenje na drugom mestu, stojeći čvrsto usred praznih iskušenja i razonoda svetovnog života. Opremljeni čvrstom odlukom, unutrašnjom snagom, samopouzdanjem i hrabrošću, ovi tragatelji se suočavaju sa svojim karmičkim izazovima, otplaćuju ih, brišu ili spaljuju u vatri znanja, na kraju stičući oslobađanje od sila koje ih vežu za svet svakodnevnog života. Za takve ljude, spoznaja da je ovaj svet bolan i na kraju neispunjavajući, daje im odlučnost da pređu od bola do radosti, od niže stvarnosti ka višoj stvarnosti.
Kada se krene, ovaj prelazak može biti brzo završen. Učitelji nam govore: `Samo okreni lice i tu si.` Nažalost, jer mnogi od nas veruju da je svet koji percipiramo kroz naša čula pravi svet, teško nam je da se okrenemo od njega. Iako možda nalazimo visoke ideale duhovnosti i mistike privlačnima, oni su, ipak, samo ideali—nemamo način da ih realizujemo u svom životu, nemamo način da pređemo iz sfere prolaznog bola i uživanja u sferu večne radosti. Ogromna provalija čini se da se prostire između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta. Osećamo privlačnost unutrašnjeg sveta, ali nemamo način da pređemo odavde tamo. Za to nam je potreban most. Takođe, moramo pronaći svoj put do tog mosta, a za to nam možda treba pomoć. Zatim, kada pronađemo most, otkrivamo da ne možemo preći bez vođenja onoga ko ima savršeno razumevanje ovog sveta i sveta iznad njega, i ko takođe zna prirodu mosta.
Pre nego što prihvatimo vođenje, međutim, moramo biti sigurni u mudrost i saosećanje vodiča. Moramo biti potpuno uvereni da je on ili ona uravnotežen i zakonit građanin oba sveta. Većina ljudi je ili potpuno uronjena u svet niže stvarnosti i nesvesna višeg duhovnog sveta, ili su toliko usidreni u božanskom Sebstvu da nisu svesni spoljašnjeg sveta. Oni koji su ovde i tamo istovremeno su siddhe—to su, dakle, ostvareni majstori. Oni stoje između dva sveta, povremeno deleći svoje više znanje sa onima koji žive u svetu niže stvarnosti. Međutim, pošto su delimično ovde i delimično tamo, njihove reči i postupci možda neće biti u potpunosti razumljivi većini od nas. Često su pogrešno shvaćeni jer ne možemo da shvatimo kako neko može biti poput nas, a opet potpuno različit.
Tokom istorije, progone takve majstore, prepoznajući ih kao proroke i svetce tek nakon što su napustili svoja smrtnа tela. Prosvetljene duše poput Mojsija, Krišne i Hrista nisu bile prepoznate dok su hodali među nama u telu.
Na sreću, ipak smo blagosloveni prisustvom svetaca i mudraca koji su svoje prebivalište našli na drugoj obali, ali koji i dalje biraju da borave među nama—u punoj spoznaji da ih većina nas neće prepoznati. Iz saosećanja prema našoj bespomoćnosti, oni su izgradili most između dva sveta i nude vođstvo onima koji odluče da ga pređu. Svaka kultura ima svoje priče o tim nesebičnim, saosećajnim dušama koje su živele samo za dobro drugih. Neke od njih još uvek žive među nama, čak i danas. Naš problem je naučiti kako da ih prepoznamo. Ako žive i ponašaju se kao mi, ne obraćamo im pažnju. Ako se ponašaju neobično, odbacujemo ih kao čudne ili lude, ili ih otpisujemo kao ljude koji žele da se pokažu, ili možda čak kao opasne. Prepoznajemo ih kada ih sretnemo, ali samo kada i mi sami razvijemo određenu čistotu namere.
POČETAK PUTA