Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Religija ljubavi – Svami Vivekananda: 104 str. 880 din.
SVAMI VIVEKANANDA
RELIGIJA LJUBAVI
...”Ljubomora je koren svog zla i najteža stvar za
pobediti.”
I poglavlje
PRIPREMNE DISCIPLINE
Najbolju definiciju Bhakti Joge moţda je dao
Prahlada:1 “Tu trajnu ljubav koju ne-razlikujući imam
za prolazne čulne objekte, neka imam istu vrstu
ljubavi za Tebe, neka nikada iz mog srca ne nestane
zadovoljstvo kada mislim o Tebi!”2 Mi vidimo kakvu
snaţnu ljubav ljudi, koji ne znaju za nešto bolje, imaju
za čulne objekte, novac, odela, za svoje ţene, decu,
prijatelje i posede - kako strahovito prianjaju za sve te
stvari! Stoga, sa ovom definicijom mudrac kaţe: “Ja
ţelim da imam tu privrţenost, to silno prianjanje, samo
za Tebe.” Kada je data Bogu, ova ljubav se zove
Bhakti. Bhakti nije razorna; ona nas uči da ni jedna od
sposobnosti koju imamo nije data uzalud, da se kroz
njih prirodnim putem dolazi do oslobađanja. Bhakti
ništa ne sprečava, ona ne ide protiv prirode; samo
daje viša i moćnija uputstva. Koliko prirodno volimo
čulne objekte, i ne moţemo da postupamo
drugačije, jer su oni tako stvarni za nas. Mi obično ne
vidimo nešto stvarno o višim stvarima, ali kada je čovek video nešto istinito izvan ovih čula, izvan
univerzuma čula, ideja je ta da on treba da dozvoli
da bude podjednako privrţen, samo da prenese to
na ovaj objekat izvan čula, koji je Bog. A kada se ista
vrsta ljubavi, koja je ranije bila davana čulnim
objektima, pruţi Bogu, to se zove Bhakti. Prema
mudracu Ramanuđi 3 sledeće pripreme su za
zadobijanje te jake ljubavi:
1 Prahlada (Prahrada), u mitologiji hinduizma Daitja, sin
Hiranjakašipua i otac Balija. (Enciklopedijski rečnik indijske
mitologije i religija, Vera Vučkovački-Savić)* (Na dalje u tekstu,
sve fusnote koje su na kraju označene sa zvezdicom citirane su
iz upravo navedene knjige).
2 Višnu Purana, I, XX. 19
3 Ramanuđa, braman, rođen u XII veku od oca Kešave i majke
Kantimati iz Kančipurama (juţna Indija). Bio je verski učitelj,
hinduistički svetitelj i osnivač škole vedantskog smera u okviru
kulta boga Višnua (vaišnavabhakta). ...*
Prvo je viveka - a to je veoma retka stvar,
posebno za ljude sa Zapada. Prema Ramanuđi to
znači ’razlikovanje hrane’. Hrana sadrţi svu energiju
koja stvara snagu u našem telu i umu; sve što sam ja
sada bilo je u zalogaju hrane koji sam pojeo; ona je
prenešena i sačuvana, i daje nove direktive mom
telu, ali moje telo i um nemaju suštinski ništa različito
od hrane koju sam pojeo. Baš kao što u materijalnom
svetu nalazimo snagu i materiju, a ova snaga i
materija postaju um i telo u nama, tako je suštinski,
razlika između tela i uma i hrane koju smo pojeli samo
u manifestaciji. Budući tako, da od materijalnih
čestica naše hrane gradimo instrument mišljenja i da
od finijih snaga pohranjenih u ovim česticama
stvaramo samu misao, prirodno sledi da će i ova
misao i instrument osećati dejstvo hrane koju
uzimamo. Postoje određene vrste namirnica koje
stvaraju izvesne promene u umu; očigledno to vidimo
svaki dan. Postoje druge vrste koje stvaraju promenu
u telu i na kraju imaju strašne posledice na um. Velika stvar je da se to nauči; dobar deo nevolja koje
podnosimo jednostavno je prouzrokovan od hrane
koju uzimamo. Uvidećete da je nakon teškog i
nesvarljivog obroka veoma teško kontrolisati um; on
radi, radi, svo vreme. Zatim postoje određene
namirnice koje su razdraţujuće; ako jedete takvu
hranu videćete da ne moţete kontrolisati um.
Očigledno je da čovek, nakon što popije veću
količinu vina ili nekog drugog alkoholnog pića,
shvata da ne moţe da kontroliše um; on izmiče
njegovoj kontroli.
Prema Ramanuđi postoje tri stvari što se tiče
hrane koje moramo izbegavati. Prvo, đati, prirodu ili
vrstu hrane; sve razdraţujuće namirnice treba
izbegavati, meso na primer; ono treba izbegavati jer
je po samoj svojoj prirodi nečisto. Mi ga moţemo
pribaviti samo tako što ćemo oduzeti drugom ţivot.
Imaćemo zadovoljstvo za trenutak, a drugo stvorenje
će morati da napusti svoj ţivot da bi nam pruţilo to
zadovoljstvo. Ne samo to, već i kvarimo druga ljudska
bića. Bilo bi mnogo bolje kad bi svaki čovek koji jede
meso ubio sam ţivotinju, ali umesto da se čini tako,
društvo ima klasu ljudi koja čini taj posao, a zato što
čine to, društvo ih mrzi. Ja ne znam kakav je zakon
ovde, ali u Engleskoj nema mesara koji moţe da sluţi
u poroti, pošto je ideja ta da je on surov po prirodi. Ko
ih čini surovim? Društvo. Ako mi ne bismo jeli
govedinu i ovčetinu, oni ne bi bili mesari. Jesti meso
je dopustivo samo za ljude koji rade veoma teţak
posao, a koji neće biti bhakte; ali ukoliko ćete biti
bhakte, treba da izbegavate meso i svu razdraţujuću
hranu, takvu kao luk, beli luk i svu hranu koja ima loš miris, kao ’kiseli kupus’. Svaku hranu koja je stajala
danima i gotovo se pokvarila, svaku hranu čiji su
prirodni sokovi skoro isparili, svaku hranu koja je
smrdljiva, treba izbegavati.
U pogledu hrane, sledeća stvar je još više
zamršena za Zapadne umove - to je ono što se zove
ašraja, tj. osoba od koje ona (hrana) dolazi. Ovo je
donekle tajanstvena teorija kod Hindusa. Ideja je da
svaki čovek ima određenu auru oko sebe, i šta god
da dotakne, deo njegovog karaktera, ma kakav da
je, njegov uticaj - je ostavljen na tu stvar. Baš kao
isticanje dolazi iz svakog ljudskog tela, tako karakter
dolazi iz njega, i šta god da dotakne usvaja to. Stoga
moramo biti oprezni (u pogledu toga) ko dodiruje
našu hranu kada se ona kuva - bilo koja rđava ili
nemoralna osoba ne sme da je dodiruje. Ĉovek koji
ţeli da bude bhakta ne sme da obeduje sa ljudima
za koje zna da su veoma zli, jer će njihov loš uticaj
doći kroz hranu.
Drugo je nimita. To je veoma lako razumeti.
Prljavština, prašina i sve takve stvari, ne smeju biti u
hrani. Hrana ne sme biti donešena sa trţnice i
stavljena na sto neoprana, sa prljavštinom i prašinom
iz celog sveta na njoj. Takođe moramo prestati da
činimo bilo šta sa pljuvačkom i drugim takvim
izlučevinama iz usta. Navika dodirivanja usnama i
dodirivanja svega sa pljuvačkom je najuţasnija stvar
koju sam ikada video, kada nam je Bog dao izobilje
vode da peremo stvari sa njom. Sluzava opna je
najosetljiviji deo tela i sve sklonosti se prenose veoma
lako pomoću pljuvačnih ţljezda. Taj dodir se zbog
toga smatra ne samo neprijatnim već i opasnim. Zatim, mi ne smemo da jedemo hranu koju je neko
drugi već do pola pojeo - na primer, kada jedan
čovek uzme zalogaj jabuke i daje je drugom da je
jede. Kada su ove stvari izbegnute u hrani, ona
postaje čista; “čista hrana daje čist um, a čist um
stalno sećanje na Boga.”4
Dopustite mi da vam sada kaţem kako je ista
stvar objašnjena od strane drugog komentatora
Šankaraćarje,5 koji usvaja sasvim drugo gledište. Reč
ahara, za hranu u Sanskrtu, izvedena je iz korena
(reči) koja znači ’sakupljati’; stoga to znači onaj koji je
sakupljan u. Šta je njegovo objašnjenje? On kaţe:
“kada je hrana čista, um će postati čist” - što stvarno
znači, da treba da izbegavamo određene stvari,
(pa) stoga nećemo postati vezani za čula. Najpre što
se tiče vezanosti; mi ne smemo biti do kraja privrţeni
bilo čemu izuzev Bogu. Vidite sve, činite sve,
dotaknite sve, ali ne budite vezani. Ĉim dođe ta
ekstremna vezanost, čovek gubi sebe; on više nije
svoj gospodar, on je rob. Ako je ţena strašno vezana
za muškarca, ona postaje robinja tom muškarcu, ili
muškarac ţeni. Ne postoji korist u tome da se bude
rob. Postoje više stvari u ovom svetu nego da
postanete rob ljudkom biću. Volite i činite svima
dobro, ali nemojte postati rob. Na prvom mestu to
nas izopačije pojedinačno; a na drugom mestu, čini nas krajnje sebičnim. Iz ove slabosti mi ţelimo da
povredimo druge da bi činili dobro onima koje mi
volimo. Dobar broj zlih dela počinjenih u ovom svetu
su stvarno učinjeni kroz vezanost za određenu osobu.
Stoga, osim vezanosti za dobra dela, sve vezanosti
ove vrste treba da budu izbegnute, a ljubav treba da
bude pruţena svima. Zatim, što se tiče ljubomore: ne
treba da bude ljubomore u pogledu čulnih objekata;
ljubomora je koren svakog zla, i najteţa stvar za
pobediti. Onda, obmana. Mi uvek uzimamo jednu
stvar za drugu i delujemo prema tome, a ishod je da
donosimo bedu sami sebi. Tako uzimamo rđavo za
dobro. Mislimo da je to najviše dobro, koje za
trenutak prijatno uzbudi naše nerve i utonemo
odmah u to, a onda nalazimo da nam ono zadaje
strahovit udarac, samo tada je suviše kasno. Svakog
dana jurimo u ovu grešku, a često istrajavamo u
tome celog svog ţivota. Prema Šankaraćarji, kada
čula, bez krajnje vezanosti, ljubomore ili bez obmane,
delaju u svetu - takav rad se zove ’čista hrana’. Kada
je hrana čista, um je u stanju da uoči objekte i
razmišlja o njima bez vezanosti, ljubomore ili obmane;
onda um postaje čist, a kada je to slučaj, stalno
sećanje na Boga je u tom umu.
4 Ĉandogja Up. VII, 26.
5 Šankara (Šankaraćarja) (788-820 /?/ godine, a prema nekim
autorima ţiveo je u V veku. Reformator hinduizma, teoretičar
filozofije vedanta. ... Bio je veliki dijalektičar. Njegova doktrina
poznata je kao advaita (nauka o nepostojanju drugoga), tj.
striktni monizam. ...*