Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dubine praznog – Miloš Petrović: 440 str. 2720 din.
Miloš Petrović
Dubine Praznog
[Metafizičko – integrativna mapa iskustva]
Uvod
1
Exordium
„Drugačije rečeno, sve moje knjige su laţi. One su jednostavno -
mape teritorije, senke realnosti, simboli sivila koji vuku svoja tela po
mrtvom papiru, mutni znaci puni prigušenih zvukova i izbledele slave koji
ne predstavljaju apsolutno ništa. Ipak, baš to ništa, ta misterija, ta
Praznina, treba biti shvaćena: ne znanjem već osećanjem, ne mišljenjem već
udisanjem, ne objektivizacijom već generalizacijom, ne kao lekcija već kao
ţivot.“
Ken Wilber
Uvodna reĉ za : Thought As Passion - Frank Visser
Uvod
2
„Mi smo način na koji Kosmos spoznaje samog sebe“.
Carl Sagan
Cosmos
Šta je ovo što ţivimo? Gde se to nalazi? Da li je to u nama
ili van nas? Koja referentna taĉka predstavlja onu pravu? Odakle
trebamo gledati? Da li je ţivot mehaniĉko odrţavanje nepoznatog
organizma u ţivotu (kojeg obuhvata sva ţiva i neţiva priroda) ili
nešto mnogo veće ili ipak mnogo manje?
Samo u ovom momentu, „stvoren“ je neverovatno veliki
broj kako ţivih tako i neţivih kreacija. U istom momentu, pribliţno
sliĉan broj ţivih i neţivih kreacija prestalo je da pumpa kreativni dah
u pluća realnosti. U samo jednom momentu, astronomski broj
„individualnih izraza univerzalne kreativnosti“ nastane i nestane… i
tako svakog trena makar koliko on bio mali ili još manji. Mi (ljudska
vrsta) kao najnapredniji predstavnici ove misteriozne dinamike,
imamo privilegiju da svedočimo sve to. Samim tim, što posedujemo
prednost zvanu samosvest i sve ono što nju kasnije prati (na poĉetku
baziĉna, a kasnije sloţena i sa daljom progresivnom tendencijom sve
kompleksnija psihiĉka aktivnost), ova prosta ĉinjenica da svakim
udisanjem univerzalnog kreativnog „organizma“ veliki deo sveta
nastaje a izdisanjem nestaje, postajemo manje ili više smrtno opsednuti ovim ĉudom.
U ovom trenutku, više milijardi (samo ljudi) radi nešto što
je nama sada palo na pamet ali nismo uradili, isto tako, neko sada
okleva da uradi ono što mi trenutno radimo rutinski. Isto tako, neko
doţivljava vrhunac svog ţivota, dok neko na drugoj strani sveta ili
odmah pored njega umire u agonizirajućim bolovima. Univerzalni
kreativni organizam diše... udisanjem on stvara unikatne i nikada
više ponovljive kreacije, a izdisanjem ih „neutrališe“. I tako svakog
momenta od poĉetka (makar šta i kada to bilo). Nemo stojeći, mi sve
to gledamo i apsolutno ništa ne shvatamo. Kao što ribe plivaju u vodi
i najverovatnije je ne primećuju, tako i nama, suština postojanja i
„bitisanja“, uvek izmiče dok se krećemo kroz njene kreacije.
Ispijanje jutarnje kafe je krajne neobjašnjivo ĉudo. Treptaj oka je
ĉudo. Nastanak ćelije iz nekoliko molekula je nepojmljivo ĉudo.
Preferencija (naklonost ili spajanje) kao pojava je nepremostivo
ĉudo. Ljubav kao najkompleksniji vid preferencije je ĉudo koje nam
je krajnje nepoznato a najverovatnije predstavlja pokretaĉku snagu
svega (doslovno svega) što poznajemo.
Dete koje samo sedi i ništa ne radi, predstavlja rezultat
ogromnog broja kreativnih transformacija koje su se poĉele odvijati
nekada davno. Ono samo sedi ništa ne radeći i samo po sebi ono je
kao takvo najsavršenije ĉudo koje postoji. Kada zatvori oĉi i poĉne
da mašta, tek tada poĉinje psihološki vatromet. Koliko je samo
kognitivnih „samoorganizujućih impulsa“ bilo potrebno da se
omogući ta tako prosta i neodoljiva psihiĉka aktivnost... isto toliko
kreativne energije je bilo potrebno pri „pretvaranju“ dva neutrina u
kvark.
Gde je ovo što ţivimo? „Ovde“ u meni ili „tamo“ van
mene? Gde poĉinje, a gde se završava percepcija i dokle ona doseţe?
Gde se nalazi optimalna referentna taĉka kada je u pitanju ta ista
percepcija?
Šta je ovo što sada gledam? Da li je to jednostavno tekst na
belom papiru ili zbir beskonaĉno velikog broja stimulusa koji postaju
meta beskonaĉno brojnih fiziološko - psiholoških procesa?
Ovoga trena milijarde atoma se spajaju u integralnije
jedinstvo. Beskonaĉna koliĉina neţive materije baš sada pod
uticajem kreativnog samoorganizujućeg impulsa postaje ţiva,
prelaskom iz neţivog u ţivi domen. Milion leptira je u ovom trenutku prvi put poletelo. Veliki broj dece je baš u ovom trenutku
prohodalo. U ovom trenutku hiljade fetusa deli samo delić sekunde
od prvog daha. Hiljade starih osoba je baš u ovom trenutku udahnulo
poslednji... Postojanje diše neprekidno, bez poĉetka i kraja ...
Isto tako, baš na ovom mestu na kojem smo sada (bilo gde
da smo), stajali su milioni ljudi zurivši u istu taĉku u koju i mi sada
zurimo... pitavši se ista pitanja koja takoĊe nas sada muĉe. Baš na
ovom mestu su se odigrale sve dramatiĉne promene koje su dovele
do ovoga što vidimo sada. Baš ovde na ovom mestu je stajao
ogroman broj zamišljenih predaka koji su se pitali odakle sve ovo
dolazi i kuda odlazi...
Bezbroj ideja, hiljade orgazama, hiljade ubistava, hiljadu
krvarenja... sada i uvek. Hiljade pregaţenih pasa na ulici, hiljade
krila u letu, milijarde mrava u besprekornoj stigmergiji (Mehanizam
indirektne koordinacije izmeĊu kako entiteta tako i njihovih akcija.
Trag ostavljen nakon prethodne akcije, determiniše sledeću, tako da
sistem biva spontano koherentan. Dominantna je u svetu insekata)
...baš sada. Bezbroj pĉela takoĊe baš sada ubodom daje svoj ţivot
spašavajući svoj roj.
Svakog trenutka dešava se sve, i tako svakog trenutka,
apsolutno svakog, makar koliko on bio mali.
Šta je taj sadašnji trenutak? Da li on predstavlja trenutnost
ili veĉnost? Da li je on konstruktivni udisaj ili destruktivni izdisaj?
Da li je on prostorno vremenska isprepletanost koja nam daje
mogućnost da postojimo, da doţivimo, da posvedoĉimo..?
To što se u okviru njega dešava, to je u istoj meri misterija
kao i on sam. Sva ta munjevitost i jednostavna kompleksnost u
svakom momentu toliko je nabijena dinamikom i konstruktivno –
destruktivnim impulsom da u sebi sadrţi nepojmljivo veliku koliĉinu
informacija. Te informacije, su nama kao jedinim kreacijama koje
imaju tu privilegiju da svesno posvedoĉe, dostupne. One hrane sva
naša ĉula i pretvaraju se u ideje, predstave i pretpostavke. Shodno
tome... da li je sve ovo što vidimo, ĉujemo, dodirujemo... ideja, predstava ili pretpostavka. Ili je to samo eto `to` što posedujemo u
iskustvu. Bukvalno `to`. Ukoliko celo iskustvo svedemo na prosto i
jednostavno `to`, moţe izgledati kao da smo napravili nekakav
olakšavajući progres. Ali, šta je to `to`? I „to“ je baš u sadašnjem
momentu `to`. Svi smo mi baš `sada` u neĉemu `tome`. Svaĉiji
sadašnji trenutak je ispunjen `neĉim`. Otkud ovi listovi papira, otkud
ova slova, otkud ova prostorija u kojoj sam... otkud ja... i ja sam
nekakvo `to` kao i sve oko mene i to baš `sada`, makar koliko to
trajalo i ma gde bilo.
Kao što je već pomenuto, hiljade i hiljade ljudi već je
imalo taj doţivljaj. Hiljade njih je stajalo zaprepašćeno pred `sada`,
ispunjenim neĉim `tim`. Hiljade njih je starilo gledajući lepotu tog
trena koji nikada ne prestaje. Neki i dalje stoje, neki su odavno
nestali, zauvek odnešeni izdisajem univerzalne kreativnosti. Mi
(ţivi), ĉiji se ţivoti i dalje `pune` kao pluća prilikom udisaja,
ostajemo zateĉeni predivnošću onoga što imamo oko sebe. I koliko
god taj udisaj trajao, imaćemo vremena da osetimo šta on sa sobom
donosi (shvatajući u isto vreme i šta izdisajem odnosi).
Gledajući ţivot iz perspektive jedne galaksije, ljudski ţivot
traje taman koliko i trenutak. Gledajući ţivot iz perspektive celog
svemira, ljudski ţivot traje i manje od trenutka... on bi mogao biti
jedna koncentracija iskustava nabijena munjevitom dinamikom... i
ništa više, i kao takav – neprocenjiv je u svoj svojoj veliĉini. Isto kao
što mi nemamo uvid u to koliko je u ovom trenutku uginula mrava,
tako i univerzum nema apsolutnu predstavu koliko je ljudi sada
`nastalo` ili `nestalo`. Univerzalni organizam predstavlja trenutni
terminalni vid integracije i on nije niti `mravocentriĉan` a ni
`homocentriĉan`. On je `unicentričan` i mimo je konvencionalnih
ljudskih kapaciteta. Shodno tome, već nekako znajući da je sama
suština svega kako van nas tako i u nama, van naših kapaciteta, veliki
broj ljudi je stajao zureći u pticu koja leti i pitao se. Gledao je sebe u
ogledalu i pitao se. Slušao je omiljenu pesmu i pitao se. Mislio o
mišljenju i pitao se... `Šta je to?` To tako prosto pitanje, koliko u sebi nosi radoznalosti, toliko nosi i ludila. Moţda ludilo prednjaĉi u
manjoj ili većoj meri.
Kako trebamo ţiveti ţivot? Taj ţivot `sada` u svemu
`tome`. Jer taj ţivot nije ono što nosim sa sobom u prethodnom
iskustvu. On je sada. On je sve što je ikada postojalo. Sve svesno i
nesvesno. Fiziosfera, biosfera, noosfera i teosfera, baš sada i zauvek.
Da li tu momentalnu fuziju neţivog (fiziosfera), ţivog (biosfera),
svesnog (noosfera) i nadsvesnog (teosfera) trebamo samo posmatrati
i biti nemi posmatraĉi tog kratkog daha koji nam je dat ili imamo
slobodu da se pitamo? Da se pitamo šta se to u njemu dešava... Šta
me to tera da ga shvatim, da ga sebi objasnim?
Sam pokušaj da se krene tim putem predstavlja neku vrstu
sinergije hrabrosti i ludila. Dok neko jednostavno prolazi pored
drveta i za njega je to samo još jedno drvo, neko će zastati i reći sebi:
`Pogledaj ovo drvo... koliko samo ima listova... i svaki list je
jedinstvena priĉa za sebe...`. Taj ultrakratki dah ili bljesak kojeg mi
nazivamo ţivot, kada poĉnemo ovako da se ponašamo, postaje
veoma intenzivan i bukvalno na svakom koraku se krije iskustvo
koje nas ostavlja zapanjenima. Osetljivost (konstruktivna)
neverovatno raste , kreativnost se budi, svet nekako postaje sve veći i
veći. Stvari nisu više samo stvari. One su deo ovog momenta i kao
takve predstavljaju unikatan trenutak beskonaĉnosti. Tada svaka
pojedinaĉnost predstavlja kontekst koji je deo šireg konteksta, koji je
opet deo nekog još šireg konteksta i tako u nedogled. Kada
obuhvatimo najširi kontekst u ovom trenutku... otvara nam se
poslednji potencijal... teosfera i dubina praznog (o kojima će kasnije
biti dosta reĉi). Otvara se mesto gde je subjektivnost krajnje
osloboĊena i slobodna da istraţuje hodnicima beskonaĉnosti.