Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Dhamapada-reči mudrosti – reči mudrosti – /cena izrade ili (knjižarska cena)/: 250 str. 1670 din.
DHAMMAPADA
REČI MUDROSTI
Drugo, popravljeno izdanje
Preveo sa pālija i
komentare prepričao
Branislav Kovačević
Predgovor 7
1. Parovi / Yamaka vaggo 19
2. Pažljivost / Appamāda vaggo 31
3. Um / Ćitta vaggo 38
4. Cvetovi / Puppha vaggo 46
5. Budala / Bāla vaggo 55
6. Mudrac / Paṇḍita vaggo 66
7. Probuđeni / Arahanta vaggo 74
8. Hiljade / Sahassa vaggo 81
9. Zlodelo / Pāpa vaggo 93
10. Štap / Daṇḍa vaggo 102
11. Starost / Đаrā vaggo 112
12. O samome sebi / Atta vaggo 119
13. Svet / Loka vaggo 125
14. Budni / Buddha vaggo 133
15. Sreća / Sukha vaggo 142
16. Naklonost / Piya vaggo 147
17. Bes / Kodha vaggo 152
18. Prljavština / Mala vaggo 159
19. Pravednik / Dhamaṭṭha vaggo 168
20. Put / Magga vaggo 174
21. Razno / Pakiṇṇaka vaggo 181
22. Čistilište / Niraya vaggo 188
23. Slon / Nāga vaggo 194
24. Žudnja / Taṇhā vaggo 199
25. Monah / Bhikkhu vaggo 209
26. Braman / Brāhmaṇa vaggo 221
Bibliografija 245
PREDGOVOR
Biser svetske duhovne baštine, koji stoji rame uz rame sa, recimo,
Lao Ceovom Knjigom o putu i vrlini, Upanišadama ili Isusovom
Besedom na gori, zbirka Budinih pouka, koju su njeni priređivači nazvali Dhammapada ili Reči mudrosti, najpoznatije je i najomiljenije
delo budističke književnosti. U zemljama theravāda budizma kao što su
Šri Lanka, Burma ili Tajland, uticaj Dhammapade je ogroman. Mnogi
predani budisti znaju je celu ili dobar deo njezinih stihova napamet,
ona je izvor inspiracije za nebrojene propovedi i diskusije budističkih
monaha, ali i vodič mnogim svetovnjacima u rešavanju dilema koje
donosi svakodnevni život. Ova knjiga ostavljala je svojom poetičnošću,
realističnošću i beskompromisnim moralnim stavom snažan utisak i na
čitaoce van budističkog sveta. Tako je do danas doživela bezbroj prevoda na niz svetskih jezika, a sasvim neverovatno zvuči činjenica da samo
na engleski jezik ima skoro pedeset prevoda.
Inače, nije moguće utvrditi tačan datum nastanka ove kompilacije, ali je ona do nas stigla kao deo theravādskog budističkog kanona
Tipitake (Tri košare), sačinjenog kao što mu i ime kaže od tri dela: Vinaya pitake, Sutta pitake i Abhidhamma pitake. Sama Dhammapada se
nalazi u drugoj “košari”, u okviru njezinog dela nazvanog Khuddaka
nikaya (Manja zbirka). Obuhvata stihove koje je Buda u različitim prilikama izgovorio kao poduku svojim učenicima i ohrabrenje u duhovnom naporu da se oslobode patnje neizbežne u krugu rođenja i umiranja
i dostignu stanje savršenog spokojstva i slobode, koje je Buda nazivao
nibbāna (sansk. nirvāna) ili “utrnuće (strasti)”, “smirenje”.
Dhammapadu čine 423 strofe, podeljene u 26 tematskih poglavlja
(vaggo), naslovljenih ili po svojoj strukturi (“Parovi”) ili po zajedničkoj
temi (“Starost”, “Mudrac” itd.). No, nit koja povezuje sve ove poetske
iskaze jeste pitanje moralnog i nemoralnog življenja, odnosno puta ka
sreći ili ka propasti. Skoro četvrtinu ovih stihova moguće je pronaći i u
drugim knjigama Kanona, naročito u ostalim poetskim delovima Khuddaka nikāye, kao što su Sutta nipāta ili Theragatha i Therigatha (Pesme
monaha i monahinja). Zajedno sa ostalim delovima Pāli kanona, i ovi stihovi su vekovima bili prenošeni usmeno, da bi u prvom stoleću pre
naše ere na Šri Lanki bili zapisani na pāli jeziku.
U njima sadržano Budino učenje, Dhamma, samo po sebi je savršeno koherentan sistem mišljenja i delovanja, koji jedinstvo crpi iz
svog krajnjeg cilja, a to je izbavljenje od patnje u njenim najrazličitijim
oblicima. No, to učenje svoje polazište ima u konkretnim situacijama
ljudskog življenja, koje su naravno jedinstvene i toliko raznolike. Otuda i potreba da se to učenje izrazi na više načina, kako bi lakše doprlo
do ljudskih bića koja su na različitim nivoima duhovnog razvoja, sa
specifičnim problemima, ciljevima i namerama, kao i različitom sposobnošću razumevanja. I upravo takva razuđenost Budine poruke, koja
se površnom oku može učiniti čak i kao nedoslednost, a uočljiva još u
njegovim proznim govorima, u najvećoj meri dolazi do izražaja upravo
u kondenzovanoj i spontanoj poetskoj formi Dhammapade.
U dubljem analiziranju ove razuđenosti, možemo poći od maksime drevnih tumače Kanona da je Budino učenje stvoreno da bi ostvarilo tri primarna cilja: čovekovu dobrobit ovde i sada, povoljno rođenje u
narednom životu i dostizanje krajnjeg cilja, a to je potpuno oslobađanje
od patnje. Ako ovaj poslednji cilj podelimo na dve faze: put i krajnji
plod, tada je moguće uočiti četiri nivoa na kojima stihovi Dhammapade
komuniciraju sa svojim čitaocem.
(1) Prvi nivo je težnja da se ostvari duhovno blagostanje i sreća u
neposredno vidljivoj sferi ljudskih odnosa. Dakle, pitanje je kako živeti
u miru sa samim sobom i sa svojom okolinom, ispuniti porodične i
društvene obaveze, kako ograničiti neprijateljstvo, zavist i nasilje, koji
ugrožavaju odnose među ljudima i donose ogromne patnje, kako pojedincima i društvu, tako i svetu u celini. Modeli ponašanja na koje ovde
Buda ukazuje uglavnom su identični sa osnovnim etičkim postulatima
na kojima se zasnivaju i druge velike svetske religije. Ipak, razlika je u
tome što Buda odbacuje teističke postavke o vrhovnom božanstvu koje
stvara i upravlja ovim svetom, a presuđuje ljudima. Umesto toga, on
svoj stav zasniva na dva neposredno proverljiva temelja: brizi za sopstvenu dobrobit i brizi za dobrobit onih koji mogu biti pogođeni našim
postupcima (stihovi 129-132). Tako čuveni stihovi, koji se često navode
i kao esencija celokupnog Budinog učenja, glase: “Od svega rđavog
se okreni, svako dobro u sebi neguj, srce i um svoj pročisti, to je poruka Budnih” (183). Sem ovako generalnih stavova, drugi stihovi daju i
konkretnija uputstva kako se ponašati u određenim situacijama. Treba izbegavati nasilje učinjeno telom, govorom i u mislima, te ispoljiti obuzdanost (231-234). Takođe se treba pridržavati pet osnovnih pravila
moralnog ponašanja (pañća sīla), kao temeljnog moralnog kodeksa budizma, a to znači izbegavati ubijanje, krađu, preljubu, laž, kao i alkohol
i druga opojna sredstva, jer ko prelazi tu granicu taj “već u ovom životu
sopstveni koren seče” (246-247). Velik broj stihova na ovom, prvom
nivou tiče se i razrešavanja konflikta i neprijateljstava. Svađe treba prevazići tolerantnošću i opraštanjem, jer na mržnju odgovoriti mržnjom
znači zapravo vatrom gasiti vatru, uvećavati opštu nesreću (4-6).
(2) Na drugom nivou učenja Dhammapada pokazuje da se etičnost
ne iscrpljuje samo u tome što doprinosi čovekovoj sreći ovde i sada, već
zapravo ima mnogo dalekosežniji uticaj. Naši postupci ponavljanjem
prelaze u naviku, naše navike vremenom prerastaju u naš karakter, a od
toga kakav nam je karakter zavisi i tok čitavog našeg života. Štaviše,
u skladu sa zakonom kamme (karme), svaki postupak je samo jedna
od kapljica koje lagano pune riznicu naših dobrih ili loših dela. A ona
dalje boji naš život, da bi na njegovom kraju odredila i mesto našeg
preporađanja u narednom. Zahvaljujući moralnoj intuiciji koju svaki
čovek poseduje, a koja se ogleda u onome što se budističkim terminima
označava kao hiri (stid od činjenja nemoralnih dela) i ottappa (strah
od njihovih posledica), mi vrlo dobro osećamo da i pored prividnih nepravdi na koje nailazimo, svesno učinjeni moralni i nemoralni postupci
imaju dalekosežni značaj i da će svaki od njih pojedinačno doneti svoj
prijatan, odnosno neprijatan plod (vipāka) onoga trenutka kad se za to
steknu odgovarajući uslovi.
Ovde svakako treba napomenuti da površno razumevanje kamme
svodi taj prirodni zakon na neku vrstu „sudbine“, što je potpuno pogrešno razumevanje Budinog učenja. Kamma znači voljni postupak, delo
koje nastaje iz naše namere, a manifestuje se kroz telo ili govor, odnosno ostaje u nama u vidu misli, želja ili emocija. Buda, takođe, kammu
deli na dva etički različita tipa: štetnu kammu, delo koje je podstaknuto takvim razarajućim mentalnim stanjima kao što su pohlepa, mržnja i obmanutost, a sa druge strane korisnu kammu, delo čiji je izvor u
mentalnim stanjima kao što su velikodušnost ili nevezivanje, zatim dobronamernost i na kraju razumevanje. Svaki naš voljni postupak, iako izbledi u našem sećanju, ipak ostavlja svoj otisak ili trag u umu, neku
vrstu semena koje kao i svako drugo ima potencijal da, u povoljnom
okruženju, u budućnosti donese svoj plod. I naravno, od vrste tog semena zavisi hoće li i njegov plod biti sladak ili gorak. Izloživši na sasvim jasan način ovaj zakon, Buda je ukazao ljudima na koji način mogu da ostvare svoju prirodnu težnju da budu srećni i izbegnu nesreću. Sam
sadržaj ovog učenja se u suštini ne razlikuje od prvog nivoa, reč je o
istom skupu etičkih normi, o odustajanju od lošeg i negovanju dobrog u
nama. Razlika je jedino u perspektivi iz koje se te norme predstavljaju i
ciljevima zbog kojih bi ih se trebalo pridržavati. Ovoga puta perspektiva je jedan sveobuhvatni, kosmički zakon koji povezuje ne samo ljude,
već i sva živa bića i usmerava njihovo neprekidno kruženje iz jedne
egzistencije u drugu. Na taj način moralno ponašanje postaje opravdano i pored svih poteškoća i prividnih neuspeha, jer sleđenje etičkog
zakona vodi nagore, ka unutrašnjem razvoju, srećnijem preporađanju i
bogatijem iskustvu smirenja i radosti. Kršenje tog zakona, postupanje
iz sebičnosti i mržnje, vodi nadole, ka kvarenju ljudskog karaktera, ka
patnji i preporađanju u svetu još većeg bola. Ovu temu na veličanstveni
način objavljuju čuveni početni stihovi Dhammapade (1-2), da bi se
ona, na razne načine formulisana, i kasnije javljala u stihovima 15-18,
117-122, čitavom 22. poglavlju itd.
(3) Etičko učenje zasnovano na želji za povoljnim preporađanjem
i srećom ne predstavlja celokupno Budino učenje, te se otuda program
ličnog duhovnog usavršavanja iznet u Dhammapadi njime ne iscrpljuje.
Naime, pomno istraživanje otkriva da bilo koji oblik postojanja unutar
ciklusa preporađanja, pa čak i oni najviši, nebeski, ne poseduje istinsku vrednost, jer je svako od njih prolazno, bez ikakve trajne suštine
(anattā) i otuda, za onoga ko se za njega veže, predstavlja potencijalni
izvor patnje. Tako Budin sledbenik, prethodnim iskustvima dovoljno
pripremljen za Učiteljevo specifično izlaganje Dhamme, ne žudi za preporađanjem čak ni među bogovima. Uvidevši suštinsku neadekvatnost
svake uslovljene stvari, njegova glavna težnja postaje izlazak izvan kruga preporađanja (saṃsāra). To je krajnji cilj ka kojem pokazuje Buda,
kao neposrednoj mogućnosti za one dovoljno zrele i kao dugoročnom
idealu za one koji moraju sebe još usavršiti. To je, dakle, nibbāna, nerođeno, nestvoreno, besmrtno, stanje neuslovljenosti, u kojem nema više
rođenja, starenja i smrti, a onda ni patnje.
Tako treći nivo učenja izložen u Dhammapadi postavlja teorijski
okvir i praktičnu disciplinu nastalu na težnji za takvim krajnjim oslobađanjem. Taj okvir pre svega čine Četiri plemenite istine (190-192,
273), koje je Buda izložio još u svom prvom govoru Dhammaćakkappavattana sutta (Pokretanje točka Učenja), a kasnije toliko često isticao
u svojim drugim govorima. Te istine takođe čine i temelj učenja svih
budističkih škola koje su se do danas razvile, a tiču se patnje (dukkha) kao činjenice koja karakteriše život neprobuđenog čoveka ne samo kroz
osećaj bola ili tuge, već kao obeležje svega što je uslovljeno, što je nastalo na osnovu nekih uzroka, i što će se neminovno promeniti kada ti
uzroci prestanu da postoje (202-203). Tako prva istina nabraja različite
oblike patnje – rođenje, starost, bolest i smrt, neugodnost susreta sa
neprijatnim ili razdvojenosti od onoga što nam je prijatno.
Druga istina ukazuje da je uzrok ove patnje zapravo žudnja (taṇhā),
želja za čulnim zadovoljstvima i postojanjem, koja nas goni kroz krug
rođenja i smrti, donoseći čitav okean tuge, strepnje, nemira i očajanja
(212-216, poglavlje 24). Treća istina objavljuje da se upravo iskorenjivanjem takve žudnje oslobađamo patnje, dok četvrta izlaže korake
koje treba načiniti da bi se stiglo do slobode neuslovljenog. Ti koraci
čine Plemeniti osmostruki put: ispravno razumevanje, ispravna misao,
ispravan govor, ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor,
ispravna svesnost, ispravna koncentracija (poglavlje 20).
I dok se naglasak na nivou Učenja premešta sa etičkih principa
kamme i preporađanja ka Četiri plemenite istine, odgovarajuće pomeranje težišta se odigrava i u sferi prakse. Sada naglasak nije više na pridržavanju osnovnih moralnih principa i izgradnji pozitivnih osobina karaktera, već pre na integralnom razvoju Plemenitog osmostrukog puta,
koji nas vodi ka iskorenjivanju žudnje, kao „motora“ našeg kretanja iz
jedne u drugu egzistenciju. Iz praktičnih razloga, u klasičnim prezentacijama učenja osam elemenata Puta podeljeni su u tri grupe, na osnovu
kojih se vidi postupnost u vežbanju: 1. moral (ispravan govor, ispravno
delovanje, ispravno življenje), 2. koncentracija (ispravan napor, ispravna svesnost, ispravna koncentracija) i 3. mudrost (ispravno razumevanje, ispravna misao). Vežbanje u moralu otklanja najgrublje mentalne
nečistoće, one koje često buknu u vidu sebičnih, nasilnih postupaka i
reči. Vežbanjem koncentracije um postaje smiren, čist i sabran, pročišćen od bujice nasumičnih i zbrkanih misli i emocija. Tako mu je lakše
da se usredsredi na željeni objekat i detaljno ga istraži. I na kraju, kroz
vežbanje u mudrosti koncentrisani zrak pažnje se okreće sastavnim elementima iskustva, kako bi upoznao njihove osnovne karakteristike. Ta
mudrost će postupno sazreti u razumevanje stvarnosti u kojoj živimo, a
ono potom donosi potpuno pročišćenje i oslobađanje uma.