Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Budućnost ćovečanstva – Đidu Krishnamurti: 80 str. 740 din.
Jiddu Krishamurti
BUDUĆNOST ĈOVEĈANSTVA
PREDGOVOR
Polazna taĉka ovog dijaloga, bilo je pitanje „Kakva je
budućnost ĉoveĉanstva?“ Ova knjiga bi se mogla smatrati
uvodom za knjigu „Kraj vremena“ premda je u obimnom
delu gde su sadrţane obe knjige njen drugi deo. Danas je
ovo pitanje od izuzetnog znaĉaja za svakoga, zato što je
oĉigledno da su moderna nauka i tehnologija otvorile
izuzetne mogućnosti za uništenje. Tokom našeg
razgovora ubrzo je postalo jasno da ova situacija izvorno
potiĉe u opštoj konfuznoj mentalnosti ĉoveĉanstva koja
se, u ovom smislu, u osnovi nije promenila kroz ĉitavu
zabeleţenu istoriju, a verovatno i mnogo duţe. Oĉevidno
je od kljuĉne vaţnosti zapitati se o korenu ove teškoće i
hoće li ikada biti moguće odvratiti ĉoveĉanstvo od ovog
vrlo opasnog sadašnjeg smera.
Dijalozi se sastoje od vrlo ozbiljnog istraţivanja ovog
problema i, kako su tekli, izronile su mnoge osnovne
poente Krishnamurtijevog uĉenja. Tako se, na prvi
pogled, ĉini da pitanje budućnosti ĉoveĉanstva
podrazumeva da u samoj osnovi rešenja mora da bude
ukljuĉeno vreme. MeĊutim ipak, kao istiĉe Krishnamurti
psihološko vreme ili „postajanje“ je izvor destruktivnog
toka, koji uvodi rizik u budućnost ĉoveĉanstva. Dovesti
na ovaj naĉin u pitanje vreme, znaĉi dovesti u pitanje
adekvatnost znanja i misli, kao sredstva za nošenje s
ovim problemom. Inaĉe ako znanje i misao nisu
odgovarajući, šta je to što je stvarno potrebno? Ovo nas
je dovelo do pitanja je li um uslovljen, mozgom
ĉoveĉanstva, svim znanjem koje je akumulirano kroz
vekove. Ovo znanje, koje nas sada snaţno uslovljava,
proizvelo je ono što je u stvari iracionalni i autodestruktivni program u kome je izgleda mozak
bespomoćno zarobljen.
Ako je um ograniĉen takvim stanjem mozga, tada
budućnost ĉoveĉanstva zaista mora da bude vrlo jeziva.
Uprkos tome, Krishnamurti ne smatra ova ograniĉenja
zadatim. On naglašava da je um u suštini slobodan od
ove iskljuĉive vezanosti koja je priroĊena uslovljenosti
mozga, pa um, kroz uvid koji se javlja u ispravnoj
neusmerenoj paţnji bez središta, moţe promeniti ćelije
mozga i ukloniti destruktivnu uslovljenost. Ako je to
tako, onda je od presudne vaţnosti da se uspostavi takva
paţnja, i da ovom pitanju posvetimo isti intenzitet
energije koji obiĉno posvećujemo ostalim ţivotnim
aktivnostima koje su za nas izuzetno znaĉajne.
Ovde vredi napomenuti kako moderna nauĉna
istraţivanja mozga i nervnog sistema zapravo daju
znaĉajnu podršku Krishnamurtijevoj izjavi da uvid moţe
promeniti moţdane ćelije. Tako je na primer, danas vrlo
poznato da u telu postoje vaţne supstance, hormoni i
neurotransmiteri, koji u osnovi utiĉu na ĉitavo
funkcionisanje mozga i nervnog sistema. Ove supstance
odgovaraju, iz momenta u momenat, na ono šta ĉovek
zna, ono šta misli, i šta mu sve to u celosti znaĉi. Već je
priliĉno jasno utvrĊeno da su na ovaj naĉin moţdane
ćelije i njihovo funkcionisanje pod izuzetnim uticajem
znanja i misli, pogotovu kada znanje i misao prouzrokuju
izranje jakih emocija i strasti. Zato je vrlo verovatno da
bi uvid, koji mora nastati u stanju velike mentalne
energije i strasti, mogao promeniti moţdane ćelije na još
izuzetniji naĉin.
Ovo daje samo kratki nagoveštaj onoga šta je u
dijalozima, i ne moţe pokazati pun opseg i dubinu istraţivanja koja se u njima javlja; istraţivanja prirode
ljudske svesti i problema koji su nikli u toj svesti. Rekao
bih da je rezultat koncizna i lako ĉitljiva knjiga, koja
sadrţi suštinski duh celog Krishnamurtijevog uĉenja i na
vaţan naĉin ga dodatno osvetljava.
David Bohm
POGLAVLJE PRVO
Broockwood park, 11. juna 1983.
David: Ima nekoliko problema o kojima bismo mogli
raspravljati. Jedan je kada osoba tek kreće u ţivot – mora
zaraĊivati za ţivot. Danas postoji vrlo malo mogućnosti,
a većina njih je u poslovima koji su vrlo ograniĉeni.
Krishnamurti: Prisutna je nezaposlenost širom sveta.
Pitam se šta bi pojedinac uĉinio znajući da je budućnost
mraĉna, vrlo depresivna, opasna i tako nesigurna? Odakle
biste vi poĉeli?
D: Mislim da bi trebalo odstupiti od svih pojedinaĉnih
problema svojih liĉnih potreba i potreba ljudi oko sebe.
K: Tvrdite da bi za sada zapravo trebalo zaboraviti sebe?
D: Da.
K: Ĉak i kada bih zaboravio na sebe, kada pogledam ovaj
svet u kome ću ţiveti, i imam neku vrstu karijere ili
profesije – šta treba da ĉinim? Ovo je problem s kojim se
suoĉavaju mnogi mladi ljudi.
D: Da, to je jasno. Dakle, postoji li nešto što biste vi
predloţili?
K: Vidite ja ne razmišljam u terminima evolucije.
D: Razumem. To je stvar o kojoj sam oĉekivao da ćemo
raspravljati.
K: Mislim da psihološka evolucija uopšte ne postoji
D: O ovome smo raspravljaji vrlo ĉesto i mislim da do
odreĊene mere razumem šta ţelite reći. Ali mislim da
ljudi koji su novi u ovome neće razumeti.
K: Da raspravićemo celo ovo pitanje, ako hoćete. Zašto
smo zaokupljeni budućnošću? Svakako, budućnost je
sada.
D: U jednom smislu cela budućnost je sada, ali morali
bismo to raspraviti. To se u velikoj meri protivi celom
naĉinu razmišljanja, tradiciji ĉoveĉanstva...
K: Ĉoveĉanstvo razmišlja u terminima evolucije,
kontinuiteta i tako dalje.
D: Moţda bismo ovome mogli pristupiti na drugaĉiji
naĉin? To jest, to se u današnje doba ĉini najprirodnijim
naĉinom razmišljanja. Zato bih voleo pitati kakve
prigovore imate na razmišljanje u terminima evolucije.
Mogu li ukazati na nešto? Reĉ evolucija ima mnoga
znaĉenja.
K: Naravno. Govorimo u psihološkom smislu.
D: Dakle, prva stvar je da razrešimo fiziĉki smisao.
K: Ţir će izrasti u hrast.
D: Vrste su takoĊe evoluirale; na primer od biljaka do
ţivotinja, pa do ljudi.
K: Da, trebalo nam je milion godina da bismo bili ono što
smo sada.
D: Znaĉi, ne dovodite u pitanje da se to dogodilo?
K: Ne, to se dogodilo.
D: Moţda se i nastavi dogaĊati?
K: To je evolucija.
D: To je valjan proces.
K: Naravno.
D: To se dogaĊa u vremenu. Zato su prošlost, sadašnjost i
budućnost vaţne.
K: Da, oĉigledno. Ako ne znam odreĊeni jezik, trebaće
mi vreme da ga nauĉim.
D: Vreme je takoĊe potrebno da bi se poboljšao mozak.
Vidite, ako je mozak u poĉetku bio mali, a onda
postepeno sve veći i veći, za to je bilo potrebno milion
godina.
K: A postao je i mnogo sloţeniji i tako dalje. Za sve to je
potrebno vreme. Sve je to kretanje u prostoru i vremenu.
D: Da. Dakle Priznaćete fiziĉko vreme i neurofiziološko
vreme.
K: Neurofiziološko vreme – apsolutno. Naravno. Svaki
razborit ĉovek bi ga priznao.
D: Mnogi ljudi priznaju psihološko vreme, ono što zovu
mentalnim vremenom.
K: Da, o tome govorimo. Postoji li nešto nalik
psihološkoj sutrašnjici, psihološkoj evoluciji?
D: Ili juĉerašnjici. Bojim se da će na prvi pogled ovo
zvuĉati ĉudno. Ĉini se da se mogu setiti onoga što se
dogodilo juĉe. A tu je i sutra; mogu nešto oĉekivati. Taj
se obrazac, znate, ponovi mnogo puta, dani slede jedan
za drugim. Dakle, ja imam iskustvo vremena, od juĉe do
danas, pa do sutra.
K: Naravno, to je dovoljno jednoostavno.
D: Dakle, šta je to što poriĉete?
K: Poriĉem da ću biti nešto, da ću postati bolji.
D: Mogu se promeniti... ali sada su tu dva naĉina
gledanja na to. Jedan pristup je; hoću li namerno postati
bolji, trudeći se? Ili je evolucija prirodan, neizbeţan
proces, u kome smo nekako nošeni i postajemo bolji ili
gori, ili otkrivamo da nam se nešto dogaĊa.
K: Psihološki.
D: Psihološki, za šta je potrebno vreme, što ne mora biti
rezultat mog pokušavanja da postanem bolji. Mora ili ne
mora biti. Neki misle na jedan naĉin, neki na drugi.
MeĊutim, poriĉete li da postoji neka vrsta prirodne
psihološke evolucije, poput prirodne biološke evolucije
koja se nama dogodila.
K: Poriĉem to, da.