Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Život Vivekanande – Romen Rolan: 200 str. 1400 din.
Romen Rolan
ŢIVOT VIVEKANANDE
SADRŽAJ
ŽIVOT VIVEKANANDE
PRELUDIJUM
I
PARIVRADŢAK: ZOV ZEMLJE LUTALAĈKOJ DUŠI
II
HODOĈAŠĆE INDIJOM
III
VELIKO PUTOVANJE NA ZAPAD I PARLAMENT
RELIGIJA
IV
AMERIKA U VREME VIVEKANADINE PRVE
POSETE. ANGLOSAKSONSKI VESNICI DUHA
AZIJE: EMERSON, TORO, VOLT VITMAN
V
PROPOVEDANJE U AMERICI
VI
SUSRET INDIJE I EVROPE
VII
POVRATAK U INDIJU
VIII
OSNIVANJE RAMAKRIŠNINE MISIJE
IX
DRUGO PUTOVANJE NA ZAPAD
X
SMRT
PRELUDIJUM
Veliki uĉenik, koji je imao zadatak da preuzme
Ramakrišnino duhovno nasledstvo i da seme njegove
misli raspe po celom svetu, i fiziĉki i moralno bio je
njegova suĉta suprotnost.
Serafimski Uĉitelj je ceo svoj ţivot proveo do nogu
Boţanske Ljubljene, Majke - Ţivoga Boga. On Joj je bio
predan od svog detinjstva; pre nego što je pronikao do
samih dubina svog bića, on je već znao da Je ljubi. I
premda je, da bi Joj se pridruţio, bio osuĊen na godine
patnje i bola, one su ipak odisale manirima viteza
lutalice, ĉija su iskušenja imala jedini cilj da ga uĉine
dostojnim predmeta njegove neokaljane ĉistoće i
religiozne ljubavi. A na kraju svih tih izukrštanih staza u
neprozirnoj šumi stajala je Ona - jedino Ona, mnogoliki
Bog, meĊu hiljadama i hiljadama lica. I kada je došao do
Nje, shvatio je da je nauĉio da prepoznaje i voli sva ta
druga lica u Njoj, tako da je s Njom obgrlio i celi svet.
Preostali deo njegovog ţivota protekao je u spokojnoj
punoći ove kosmiĉke Radosti, ĉije su otkrovenje Zapadu
opevali Betoven i Ćiler.
Ali, on je spoznao mnogo dublje nego naši tragiĉni
junaci. Radost se Betovenu ukazala tek kao traĉak
plavetnila usred nemirnog kovitlaca sudarajućih oblaka,
dok je Paramahamsa - Indijski labud - svoja bela krila
spokojno poloţio na safirno jezero veĉnosti, daleko od
zavese burnih i mraĉnih, uskovitlanih dana.
Njegovim najponosnijim uĉenicima nije bila data
mogušnost da ga oponašaju. Najveći meĊu njima, duh
najširih krila - Vivekananda - te visine mogao je doseći
tek nenadanim uzletima meĊ` olujama, što me uvek
iznova podseća na Betovena. Ĉak i onda kada je njegov
brod mirovao, njegova su se jedra nadimala od svakog,
pa i najmanjeg daška vetra. Zemaljski krici, stradanja i
patnje vekova, komešali su se oko njega poput jata izgladnelih galebova. Ţelja snage (nikada slabosti)
kljuĉala je u njegovom lavljem srcu. On je bio
otelotvorenje snage, a akcija je bila njegova poruka
ĉoveĉanstvu. Za njega, kao i za Betovena, akcija je
predstavljala samu suštinu ţivljenja. On je išao toliko
daleko u svom gaĊenju prema pasivnosti, ĉiji jaram već
vekovima tako teško pritiska strpljivo, kravlje ĉelo
Istoka, da je jednom prilikom rekao: `Pre svega, budite
snaţni, budite muškarci! Ja poštujem ĉak i onoga ko je
zao, sve dok u njemu ima muţevnosti i snage; jer njegova
će ga snaga jednoga dana osloboditi i samog tog zla u
njemu, ili ga ĉak navesti da se odrekne svih sebiĉnih
ciljeva, i najzad dovesti do Istine`. (1891, svojim
alvarskim uĉenicima u RaĊputanu).
Njegov atletski lik bio je sušta suprotnost krhkom i
neţnom, a ipak ţilavom telu Ramakrišne. Bio je visok
(174 cm), (Bio je teţak 77 kg. U Phrenological Journal
of New York (prenešeno u Knjizi II Ţivota Svami
Vivekanande) moguće je pronaći taĉne mere, uzete u
vreme njegovog prvog dolaska u Ameriku.) plećat,
snaţnog grudnog koša, krupan i ĉvrsto nabijen; ruke su
mu bile mišićave i viĉne mnogim sportovima. Imao je
preplanulu put, puno lice, široko ĉelo, snaţnu vilicu,
(Vilica mu je više liĉila na tatarsku, nego na indijsku.
Vivekananda se ponosio svojim tatarskim precima, i
voleo je da kaţe: `Tatarska krv je kao dobro, staro vino -
duboko proţima`.) par divnih oĉiju, krupnih i tamnih, sa
nešto ispupĉenijim, teškim kapcima, koje su zahvaljujući
svom obliku ĉesto bile uporeĊivane sa lotosovim
laticama. Ništa nije moglo izmaći ĉaroliji bleska
njegovog pogleda, sposobnog da zarobi svojim
neodoljivim šarmom, ali i da sevne duhovitošću, ironijom
ili blagošću, da išĉezne u ekstazi, ili odresito zaroni do
samog dna svesti i isĉezne sa svojim gnevom. Ali, ono
što je kod njega najviše upadalo u oĉi, bila je kraljevska
dostojanstvenost. Bio je roĊeni kralj i niko, bilo u Indiji, bilo u Americi, mu nikada nije prišao, a da nije odao
poštovanje njegovoj veliĉanstvenosti.
Kada se ovaj potpuno nepoznati mladi ĉovek tridesetih
godina, avgusta 1893. pojavio u Ĉikagu, pred
Parlamentom (otvorenom od strane kardinala Gibonsa), u
njegovom zapovedniĉkom prisustvu svi ostali odjednom
su bili potisnuti u senku. Njegova snaga i lepota, ljupkost
i dostojanstvo njegove pojave, tamni blesak njegovih
oĉiju, duboko poštovanje koje je ulivao, a od trenutka
kada je poĉeo da govori, oĉaravajuća muzika njegovog
bogatog, dubokog (Imao je divan glas, poput violonĉela,
tako mi je rekla gospoĊica Dţozefina Meklaud, dubok i
bez grubih kontrasta, snaţnih vibracija, koje su
podjednako ispunjavale i dvoranu i srca. Onog trena kada
bi se njegova publika zanela, on ju je mogao uroniti u
snaţni piano, koji se probijao do samog srca slušalaca.
Ema Kalv, njegova poznanica, opisala ga je kao `ĉudesan
bariton s vibracijama kineskog gonga.`) glasa, zarobili su
brojnu ameriĉku, anglo-saksonsku publiku, koja mu zbog
boje njegove puti prethodno uopćte nije bila naklonjena.
Misao ovog ratniĉkog proroka (On je pripadao kajaćta
klasi, podkasti ratnika) Indije, ostavila je duboki trag na
Sjedinjene Drţave. (Nakon što ju je oformio,
Ramakrišnina misija se brzo proširila, a on je meĊu
Amerikancima pronašao neke od svojih najprivrţenijih
uĉenika.)
Niste ga mogli zamisliti da negde i u neĉemu zaostaje.
Gde god se pojavio, bio je prvi. Ĉak je i njegov uĉitelj
Ramakrišna, u viziji koju sam spomenuo (Up. Knjigu I,
str. XXX.) u poreĊenju sa svojim voljenim uĉenikom,
sebe predstavljao kao dete pored velikog Rišija. Uzalud
je Vivekananda odbijao takvo poštovanje, sudeći o sebi
nemilosrdno i poniţavajući samog sebe - već na prvi
pogled, svako je u njemu prepoznavao voĊu, pomazanika
Boţjeg, ĉoveka s vidljivim obeleţjem moći zapovedanja.
Putnik koji je u Himalajima ukrstio svoju stazu s
njegovom, a ne znajući ko je, stao je u zaprepašćenju, a iz grla mu se oteo krik, `Šiva!...` (Prema reĉima Dhan
Gopal MukerĊija.) Izgledalo je kao da je izabrani Bog
utisnuo Svoje ime na njegovom ĉelu.
No, na istom tom ĉelu, kao na strmoj litici, videli su se
tragovi oluja, tragovi sva ĉetiri vetra njegovog duha. On
je veoma retko uţivao u spokojno obasjanim, bistrim i
jasnim prostorima misli na kojima je lebdeo Ramakrišnin
smešak. Njegovo nadmoćno telo (Iako već zarana
potresano prvim napadima dijabetesa, otrova od kojeg je
i umro. Smrt je veĉno, kao senka, pratila ovog
Herkulesa.) i skoro neizmeran intelekt bili su
predodreĊeni za poprište svih šokova njegove, olujama
nošene duše. Prošlost i sadašnjost, Istok i Zapad, snovi i
akcija, borili su se za prevlast. On je previše znao, i
previše je mogao, da bi odricanjem jednog dela svog bića
ili jednog dela istine, uspostavio harmoniju. Sinteza
njegovih snaţnih, sukobljenih sila, odnela je godine i
godine borbe, proţdirući mu hrabrost i sopstveni ţivot.
Borba i ţivot za njega su bili jedno te isto. Zar on nije
ţivot opisao kao `teţnju bića za svojim pomaljanjem i
razvojem, pod okolnostima koje nastoje to da spreĉe?`
(April 1891: Razgovor s Maharadţom od Khetrija.) A
njegovi su dani bili odbrojani. Šesnaest godina prošlo je
izmeĊu Ramakrišnine smrti i smrti njegovog velikog
uĉenika... godine velikog poţara... Nije imao ni ĉetrdeset,
kada je telo atlete opruţeno leţalo na lomaĉi...
Ali, plamen te lomaĉe gori još i danas. Iz njegovog
pepela, kao iz pepela drevnog feniksa, iznova se probila
savest Indije - ĉarobna ptica - vera u njeno jedinstvo i
Veliku Poruku, još od vedskih vremena snevanu od
usnulog duha njegovog drevnog roda - poruku koju treba
predoĉiti celom svetu.