Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Život Šri Ramakrišne – Romen Rolan: 256 str. 1710 din.
Romen Rolan
ŢIVOT ŠRI
RAMAKRIŠNE
THE LIFE OF SRI RAMAKRISHNA
by ROMAIN ROLLAND
10. izdanje, jun 1979
Swami Ananyananda
President, Advaita Ashrama
Mayavati, Pithoragarh, Himalayas
S engleskog preveo:
Marin Domitrović
SADRAŢAJ
7 MOJIM ĈITAOCIMA NA ISTOKU
9 MOJIM ĈITAOCIMA NA ZAPADU
17 PRELUDIJUM
20 I-JEVANĐELJE DETINJSTVA
25 II-MAJKA KALI
35 III-DVA VODIĈA DO ZNANJA: BAIRAVI BRAHMANI I TOTAPURI
51 IV-JEDINSTVO S APSOLUTOM
61 V-POVRATAK ĈOVEKU
77 VI-GRADITELJI JEDINSTVA: RAMOHAN ROJ, DEVENDRANAT TAGORE, KEŠAB
ĈANDRA SEN, DAJANANDA
121 VII-RAMAKRIŠNA I VELIKI PASTIRI INDIJE
143 VIII-ZOV UĈENIKA
155 IX-UĈITELJ I NJEGOVA DECA
181 X-NAREN, VOLJENI UĈENIK
204 XI-LABUDOVA PESMA
212 XII-REKA SE VRAĆA MORU
223 POGOVOR
MOM VERNOM PRATIOCU
NA OVOM HODOĈAŠĆU DUŠE
MOJOJ SESTRI MADLENI
BEZ KOJE
NE BIH MOGAO DOVRŠITI
OVO DUGO PUTOVANJE
R.R.
Januar, 1929.
`ĈOVEK mora zastati, doći do daha, osveţiti se na dubokim,
ţivim izvorima, koji odrţavaju sveţinu veĉnog. Gde ćemo ih
pronaći, ako ne u kolevci naše rase, na svetim visoravnima, gde
teku na jednoj strani Ind i Gang, a na drugoj bujice Persije,
reke Rajske? Zapad je pretesan. Grĉka je mala: tamo se gušim.
Judeja je suva: tamo sam ţedan. Okrenuću se za tren Aziji i
dubinama Istoka. Tamo leţi moja poema, beskrajna kao
Indijski okean, blaţena, suncem pozlaćena, knjiga boţanske
harmonije koja ne zna za nesklad. Tamo vlada vedro
spokojstvo, a usred sukoba beskrajna ljupkost, bratstvo bez
granica, koje se širi nad svim ţivim, beskrajni okean ljubavi,
milosrĊa, blagosti. Ja sam otkrio predmet svog traganja: Bibliju
dobrote.`
Michelet: The Bible of Humanity, 1864.
BELEŠKA IZDAVAĈA
Pripremajući ovu knjigu, moramo na samom poĉetku izraziti
našu duboku zahvalnost velikom piscu, jednom od najvećih i
najistaknutijih duhova savremene Evrope, što nam je omogućio
da shvatimo šta on misli o Velikim Uĉiteljima, Šri Ramakrišni
i Svami Vivekanandi. U ovom vremenu sve dublje
meĊunarodne saradnje, takvo je znanje, verujemo,
nezamenljivo za sve Indijce. Ţeleli bismo da napomenemo da
je ovo delo prvenstveno namenjeno ĉitaocima sa zapada, i da je
njegova tema promišljena i protumaĉena sa zapadnjaĉkog
stanovišta. Zato se autorova gledišta i interpretacije nisu in toto
podudarila s gledištima i interpretacijama Ramakrišninog reda.
To je, meĊutim, prirodno; jer, iako istinsko i potpuno
razumevanje Uĉitelja i njegove poruke ne traţi ni zapadnjaĉko,
ni istoĉnjaĉko gledište, već naprosto potpuno poistovećivanje s
ţivotom i duhom Uĉitelja, svaki ĉovek bez obzira na rasu i
naciju moţe primiti i izvući blagodet iz svega onoga što u
Uĉiteljevom ţivotu i uĉenju privlaĉe njegov vlastiti genije.
Tako mnogostran ţivot kakav je Ramakrišnin, na razliĉit naĉin
privlaĉi razliĉite ljude; ali svi su ti oblici dostojni poštovanja,
jer svi u sebi nose istinu.
Budući da je ţiveo tako daleko od Indije, i da su dela, o kojima
je skoro u potpunosti zavisio u pripremi graĊe za ovo delo, bila
pisana jezicima koji nisu bili njegovi maternji, prirodno je da
se nekoliko netaĉnosti potkralo u knjizi. No, u većini sluĉajeva
reĉ je o detaljima, kojima se suštinski ne umanjuje briljantnost
i dubina autorove studije.
S odobrenjem Madlene Rolan, mi smo pred kraj knjige dodali
belešku o Šri Ramakrišni i Kešab Ĉandra Senu, i izostavili
nekoliko beleški.
IZDAVAĈ, Novembar, 1928.
PIŠĈEV PREDGOVOR
PIŠUĆI ove dve knjige, neprestano sam nalazio utoĉište u
savetima Ramakrišnine misije, ĉijom sam ljubaznošću i došao
do svih potrebnih dokumenata. Posebno sam zahvalan
sadašnjem poštovanom starešini Belur Mata i Predsedavajućem
Reda, Svami Šivanandi, koji je bio toliko ljubazan da mi kroz
svoje liĉno sećanje pruţi sliku o Uĉitelju; Uĉiteljevom
prisnom, poboţnom uĉeniku i jevanĊelisti, Mahendranat Gupti,
ĉije je ime skromno skriveno iza obiĉnog inicijala M; mladom i
religioznom nauĉniku Boši Senu, uĉeniku J. C. Bosea i
pokloniku Vivekanande, koji mi je uz njeno prethodno
odobrenje, predstavio neobjavljene Memoare Sestre Kristine,
koja je uz sestru Niveditu bila najintimniji Vivekanandin
zapadnjaĉki uĉenik; gospoĊici Dţozefini Meklaud, aktivnom i
odanom prijatelju velikog Svamija; a najpre uredniku ĉasopisa
Prabuddha Bharata, Svami Ašokanandi, koji se nikada nije
umorio od mojih beskrajnih pitanja, već je na njih odgovorao
izuzetnom preciznošću i upućenošću. Upravo me je on
najpotpunije obavestio o sadašnjem poloţaju Ramakrišnine
misije.
Isto tako dugujem zahvalnost gospodinu Dhan Gopal
MukerĊiju, koji mi je prvi otkrio liĉnost Ramakrišne, kao i
mom odanom prijatelju dr Kalidas Nagu, koji me je mnogo
puta savetovao i uputio.
Nadam se da sam to mnoštvo izvrsnih vodiĉa na najbolji naĉin
upotrebio u sluţbi svima nama dragoj Indiji, i ljudskom Duhu.
Novembar, 1928. R. R
MOJIM ĈITAOCIMA NA ISTOKU
Ova knjiga treba istovremeno da se pojavi u Indiji i Evropi.
`Pozdrav do nogu gjanija! Pozdrav do nogu bakte! Pozdrav
poboţnom koji veruje u Boga bez oblika! Pozdrav onima koji
veruju u Boga s oblikom! Pozdrav onima iz davnine koji su
spoznali Brahmana! Pozdrav današnjim znalcima Istine...`
(Ramakrišna, 28. oktobar 1882.)
Zamoliću svoje indijske ĉitaoce da ne budu suviše oštri u oceni
pogrešaka koje sam napravio. Uprkos svom mom entuzijazmu
unetom u ispunjenje zadatka, meni kao zapadnjaku je
nemoguće da protumaĉim ĉoveka Azije sa svim njegovim
viševekovnim iskustvom misli; takvo tumaĉenje ĉesto mora
biti pogrešno. Jedino što mogu s pouzdanošću reći, jeste da
sam poboţno pokušao da prodrem u sve vidove ţivota.
Moram, meĊutim, naglasiti da se nisam odrekao ni delića svog
slobodnog rasuĊivanja kao ĉovek sa Zapada. Ja poštujem veru
svih i ĉesto je i volim. Ali nisam njome vezan. Ramakrišna je
blizak mom srcu jer u njemu vidim ĉoveka, a ne, kao njegovi
uĉenici, `inkarnaciju`. Slaţući se u tome s vedantistima, ja ne
moram Boga zatvoriti unutar povlašćenog ĉoveka, kako bih
priznao da boţansko obitava u duši i da duša obitava u svemu
da atman jeste Brahman: jer bi to bio nacionalizam duše, koji ja
ne mogu prihvatiti. Ja Boga vidim u svemu što postoji. Ja Ga
vidim kao potpunog u najsitnijoj ĉestici, kao i u celom svemiru.
Nema razlike u suštini. A moć je univerzalno beskonaĉna: kada
bi ĉovek poznavao samo ono što je skriveno u atomu, isto bi
raznelo celi svet. Razlika je jedino u tome što je ona uglavnom
skoncentrisana u samom biću savesti, u egu, ili jedinici
energije, jonu. I najveći meĊu ljudima tek je jasniji odraz
Sunca koje blista u svakoj kapi rose.
I upravo zato ne mogu nikada podići taj, poboţnima tako
prijatan, sveti zid meĊu herojima duše i hiljadama njihovih,
prošlih i sadašnjih, nepoznatih i skrivenih pratilaca. A iz velike
vojske Duha koja je u njihovom vremenu napredovala,
Ramakrišnu i Vivekanandu ne izdvajam ni manje ni više nego
što izdvajam Hrista ili Budu. U ovoj knjizi nastojaću da budem praviĉan prema liĉnostima tih genija koji su u prošlom veku
ponikli u Indiji, budeći drevnu snagu njihove zemlje i donoseći
proleće duha u njeno podneblje. Delo svakog od njih bilo je
kreativno i svaki je oko sebe okupljao druţinu vernih duša koji
su ĉinili crkvu, i koji su nesvesno tu crkvu smatrali hramom
jednog ili hramom najvećeg Boga.
Ovako udaljen od njihovih razlika, ja odbijam da prepoznam
prašinu borbe; iz ove udaljenosti ţivi zidovi meĊu poljima
stapaju se u beskrajan prostor. Ja jedino vidim istu reku, reĉima
našeg Paskala, veliĉanstveni `chemin qui marche` (put koji
maršira). I upravo zato što je Ramakrišna, potpunije od bilo
kog drugog ĉoveka, ne samo shvatio, već i realizovao u sebi
potpuno Jedinstvo ove reke Boţje, otvorene svim rekama i
potocima, ja sam svoju ljubav poklonio njemu; a delić njegove
svete vode uzeo sam kako bih utolio neugasivu ţeĊ sveta.
Ali ja neću ostati nagnut nad rekom. Nastaviću svoj marš
tokom do samog mora, ostavljajući iza svakog zavoja reke, gde
je smrt klicala:`Stoj!` jednom od naših voĊa, sagnuto društvo
odanih; ja ću pratiti tok i odati mu poštovanje od izvora do
ušća. Izvor je svet, tok je svet, ušće je sveto. A u reci i njenim
velikim i malim pritokama, kao i Okeanu samom
obuhvatićemo celo to pokretno mnoštvo ţivog Boga.
R.R.
Vilnev, Boţić, 1928
MOJIM ĈITAOCIMA NA ZAPADU
Ja sam ceo svoj ţivot posvetio pomirenju ĉoveĉanstva. Borio
sam se da do njega doĊe meĊu narodima Evrope, posebno
izmeĊu ta dva velika naroda sa Zapada, koji su braća, a ipak
neprijatelji. Poslednjih deset godina isto pokušavam da uradim
i izmeĊu Zapada i Istoka. Isto tako pokušavam, ukoliko je to
moguće, da pomirim dva opreĉna vida duha za koje se potpuno
pogrešno smatra da ih Zapad i Istok predstavljaju razum i veru
ili je moţda taĉnije reći razliĉite vidove razuma i vere; jer ih i
Zapad i Istok, iako svi baš nisu uvereni u to, skoro podjednako
ovaploćuju.
U naše vreme pravi se smešna razlika izmeĊu te dve polovine
duše, i pretpostavlja se da su neuskladive. Jedinu neuskladivost
nalazimo, meĊutim, u skuĉenosti gledišta onih koji se pogrešno
izdaju za njihove predstavnike.
S jedne strane, oni koji se nazivaju religioznima, zatvaraju se
unutar ĉetiri zida svoje kapele, i ne samo da odbijaju izaći (na
šta imaju pravo), već bi hteli, kada bi mogli, svima izvan ta
ĉetiri zida uskratiti pravo na ţivot. S druge strane, slobodni
mislioci, obiĉno potpuno lišeni religioznog osećaja (na šta
takoĊe imaju pravo), suviše ĉesto vide svoju ţivotnu misiju kao
borbu protiv religioznih duša i potpuno poriĉu njihovo pravo
na ţivot. Rezultat je otuţan prizor sistematskog nastojanja da
se uništi religija, i to od strane onih kojima nije jasno da
napadaju nešto što ne razumeju. Polemika o religiji koja se
temelji jedino na istorijskim i pseudoistorijskim tekstovima,
obavijenim prašinom vremena i jalovošću, beskorisna je. To bi
izgledalo kao kada bismo hteli unutrašnji psihološki ţivot
objasniti seciranjem fiziĉkih organa kroz koje je isti tekao.
Zamenjivanje spoljašnjeg izraţaja i snage misli, koje ĉine naši
racionalisti, ĉini mi se isto tako iluzornim kao i zabuna,
zajedniĉka religijama prošlih vremena, poistovećivanja
magiĉnih moći s reĉima, slogovima ili pismima kojima su
izraţavane.
Prva kvalifikacija za poznavanje, prosuĊivanje i, ako je
potrebno, osuĊivanje religije ili religija, je sopstveno iskustvo u
oblasti religiozne svesti. Ĉak ni svi oni koji su sledili religiozni
poziv, nisu podjednako kvalifikovani da govore o toj temi; jer, ako su iskreni, priznaće da religiozna svest i ispovedanje
religije nisu isto. Mnogi presvetli oci vernici su zbog
pokornosti, nasleĊenih ili nezrelih pobuda izgubili potrebu za
religioznim iskustvom, ili su drhtali pred njim zbog nedovoljne
unutrašnje snage. Nasuprot ovih mogli bismo staviti mnoge
duše koje jesu ili veruju da jesu slobodne od svih religioznih
uverenja, ali koje zapravo ţive zaglibljene u nadracionalnoj
svesti, nazivajući je socijalizam, komunizam, humanitarizam,
nacionalizam, pa ĉak i racionalizam. Ono što odreĊuje izvor
misli i dopušta nam da odluĉimo da li ona potiĉe ili ne potiĉe iz
religije, je kvalitet misli, a ne njen objekat. Ako se misao
neustrašivo okrene traganju za istinom, bez obzira na ţrtve,
odluĉnom iskrenošću koja ne preza ni pred ĉim, nazvaću je
religioznom; jer ona u ljudskom naporu pretpostavlja veru i pre
samog napora, stavljajući je iznad pojedinca, ponekad i iznad
postojećeg društva, pa ĉak i iznad ĉoveĉanstva u celini. Kada
skepticizam iz snaţnih priroda prodire do same srţi, kada je
izraz snage a ne mlitavosti, onda se i on pridruţuje pohodu
Veliĉanstvene Vojske religioznih duša.
Pa opet, hiljade kukaviĉkih vernika, u mantijama ili van njih,
nema pravo da u crkvama nosi boje religije. Oni ne veruju zato
što su izabrali da veruju, već se valjaju u stajama u kojima su
roĊeni pred jaslama punim ţita lagodnog verovanja, gde jedino
što moraju da rade jeste da ga preţivaju.
Tragiĉne reĉi primenjene na Hrista da će On patiti do kraja
sveta Paskal: Penses; Le Mystere de Jesus: `Jesus sera en
agonie jusq`a la fin du monde: il ne faut pass dormir pendant ce
temps la.` dobro su poznate. Ja liĉno ne verujem u jednog
personalnog Boga, a još manje samo u Boga Patnje. Verujem
da u svemu postojećem, ukljuĉujući tu i radost i patnju, a s
njima i sve oblike ţivota, u ĉoveĉanstvu kao i u ljudima
ponaosob, u svemiru, jedini Bog je On koji je veĉno raĊanje.
Stvaranje se odvija svakog trena iznova. Religija nije nikada
završena. Ona je beskrajno delovanje i volja za napredovanjem
izvor, a ne ustajala baruština.
Ja pripadam zemlji reka. Volim ih kao ţiva stvorenja i
razumem zašto su im moji preci prinosili ţrtve u vinu i
mleku.MeĊutim, najsvetija meĊu rekama je ona koja veĉno izbija iz dubina duše, njenih stena, peska i lednika. Tamo leţi
iskonska Snaga i to je ono što nazivam religijom. Sve pripada
ovoj reci Duše, koja teĉe iz tamnog neizmernog rezervoara
našeg bića, neizbeţnim tokom do Okeana probuĊenog,
spoznatog i ovladanog Bića. I kao što se voda kondenzuje i
isparava u nebo, kako bi ponovo napunila rezervoare reka,
ciklusi stvaranja nastavljaju se neprekinuti. Od izvora do mora,
od mora do izvora, sve se sastoji od iste Energije, Bića bez
poĉetka i kraja. Meni nije vaţno da li ćemo Biće zvati Bog (i
koji Bog?), ili Snaga (i koja Snaga? Isto tako moţe biti i
Materija, ali kakav je to oblik materije kada ukljuĉuje snage
Duha?). Reĉi, reĉi, puke reĉi! Jedinstvo, ţivo, a ne apstraktno,
suština je svega. I upravo to ja oboţavam, a to je isto ono što su
veliki i istinski vernici i agnostici, noseći to svesno ili nesvesno
u sebi, oboţavali.
***
Njoj, Velikoj Boginji, nevidljivoj, imanentnoj, koja svojim
zlatnim rukama pruţa mnogolik, mnogobrojan, snop polifonije
Jedinstvu posvećujem ovo novo delo.
Već skoro jedan vek Jedinstvo u novoj Indiji predstavlja
glavnu metu svih strelaca. Njeno sveto tlo, istinski Gang
naroda i misli, dalo je ovom veku vatrene liĉnosti. Kakve god
bile razlike meĊu njima, njihov je cilj uvek isti ljudsko
jedinstvo kroz Boga. A kroz sve promene tog mnoštva
delalaca, i Jedinstvo se produbilo i dobilo na taĉnosti.
Ovaj pokret u celini je pokret saradnje, zasnovan na potpunoj
jednakosti Zapada i Istoka, jednakosti snaga razuma i snaga
vere ne vere u smislu slepog prihvatanja, jer je ovaj smisao
nastao u ropskim vremenima meĊu iscrpljenim rasama već
vitalne i prodorne intuicije: oko na ĉelu Kiklopa koje
dopunjuje, a ne potire druga dva oka.