Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Zen - put trenutnog prosvetljenja – St.Mitchell: 124 str. 985 din.
Stephen Mitchell
ZEN
put trenutnog prosvetljenja
ZEN
The way of instant enlightenment
by Stephen Mitchell
Priredio:
Valmiki Devara
SADRŽAJ
3
ZEN – PUT TRENUTNOG PROSVETLJENJA
112
POVEST SUNGOVOG PROSVETLJENJA
ZEN – PUT TRENUTNOG
PROSVETLJENJA
Pošto je Buddhino učenje bilo put oslobođenja, ono
nije imalo za cilj ništa drugo do doživljaj nirvane.
Buddha nije imao nameru da postavi dosadan
filozofski sistem, nije pokušavao da zadovolji onu
intelektualnu radoznalost o krajnjim stvarima koja
očekuje odgovore rečima. Kad su ga terali na takve
odgovore, kad su ga pitali o prirodi nirvane, poreklu
sveta, i stvarnosti Sopstva, Buddha je ostajao
„dostojanstveno nem`, a onda bi govorio da su
takva pitanja bespredmetna i ne vode pravom
iskustvu oslobođenja.
Često se mogu čuti tvrdnje da je kasniji razvoj
buddhizma usjedio zbog nemogućnosti indijskog
intelekta da bude zadovoljan tom tišinom, tako da
je, najzad, morao popustiti svom prvobitnom porivu
za „apstraktnim metafizičkim spekulacijama` o
prirodi stvarnosti.
Takav pogled na pojavu Mahajana buddhizma je,
ipak, prilično pogrešan. Veliki deo mahajanske
doktrine javio se ne da bi zadovoljio intelektualnu
radoznalost, koliko da reši praktične psihološke
probleme koje čovek sreće na Buddhinom putu.
Svakako da je bavljenje tim problemima u
mnogome skolastičko, a intelektualni nivo
mahajanskih tekstova je veoma uzvišen. Međutim
stalni cilj je da se omogući iskustvo oslobođenja, a
ne da se konstruiše filozofski sistem.
Po riječima Sir Arthura Berriedalea Keitha:
Metafizika Mahajane, po nekoherentnosti sistema,
jasno pokazuje drugorazredni interes koji joj je
pridavan u očima monaha, čiji je glavni cilj bio
dostizanje rasputavanja; Mahajana se, ništa manje
nego Hinajana, u osnovi bavi ovim praktičnim
ciljem, a njena je filozofija od vrednosti samo utoliko
što pomaže čoveku da stigne do tog ishodišta.
Nesumnjivo je, u izvesnom pogledu, Mahajana
budizam ustupak i intelektualnoj radoznalosti i
opštoj želji za prečicama. Ali je, u korenu, delo
izuzetno osetljivog, opažajnog intelekta koji
proučava svoj vlastiti rad. Svakog ko je izuzetno
samosvestan, budizam Palijskog Kanona ostavlja s
mnogim problemima bez odgovora.
Njegov psihološki uvid ne ide dalje od razrade
analitičkog kataloga mentalnih funkcija i, mada su ti
opažanja jasna, nije uvek od pomoći objašnjavati
njihove praktične teškoće. Možda je to preterana
generalizacija, ali čovek ima utisak da bi Palijski
Kanon otključao vrata do nirvane čistim naporom,
dok bi mahajanski glatko okrenuo ključ. Tako da se
Mahajana uveliko interesuje da osigura „pogodna
sredstva` (upaya) tako da nirvana bude dostupna
svim tipovima mentaliteta.
Kako i kada su se doktrine Mahajane javile stvar je
istorijskog nagađanja. Velike mahajanske sutre
samo izgledaju kao učenje Bude i njegovih učenika, ali je njihov stil toliko različit a doktrina toliko
suptilnija od onih Palijskog Kanona da ih učenjaci
skoro jednoglasno smatraju kasnijima.
Ne postoje dokazi da su one postojale u vreme
velikog budističkog cara Ašoke, unuka
Džandragupte Maurie, koji se preobratio u budizam
262. p. n. e. Ašokini zapisi na stenama samo su
odraz učenja o društvu Palijskog Kanona,
insistiranje na ahimsi, nenasilju prema ljudima i
životinjama i opšti pogled na život laika.
Osnovne mahajanske tekstove prevodio je na
kineski Kumarađiva nešto posle 400. naše ere, ali je
naše poznavanje istorije Indije tokom tih šest stotina
godina od smrti Ašoke tako fragmentarno, a sami
dokazi koji se nalaze u sutrama nejasni, tako da ih
jedino možemo smestiti negde između 100. godina
p. n. e. i 300. naše ere. Čak i pojedince koji se
dovode u vezu sa njihovim razvojem — Asvagoša,
Nagarđuna, Asanga i Vasubandhu — vremenski
možemo smestiti samo približno.
Tradicionalni mahajanski stav o svom poreklu
smatra da je učenje Budino predano njegovim
bliskim učenicima, ali je javno otkriće odloženo, dok
svet nije postao spreman za njega. Princip
„odloženog otkrovenja` dobro je poznato pomagalo
koje dozvoljava razvitak tradicije, podesno za istraživanje implikacija sadržanih u prvobitnom
semenu. Spoljne kontradikcije između rane i kasnije
doktrine objašnjene su tako što su pripisane
različitim nivoima istine, od one najrelativnije do
apsolutne, a među njima (verovatno dosta kasna)
Škola Avatamsaka razlikuje ni manje ni više nego
pet. Bez obzira na to, problem povesnog porekla
Mahajane nije od neposredne važnosti za shvatanje
zena koji je, kao kineski, više nego indijski, oblik
budizma nastao kada je indijska doktrina Mahajane
bila potpuno razvijena. Možemo preći, znači, na
osnovnu mahajansku doktrinu iz koje je izrastao
zen.
Mahajana pravi razliku između sebe i budizma
Palijskog Kanona nazivajući ovu drugu Malim (hina)
Vozilom (yana) oslobođenja, a sebe Velikim (maha)
Vozilom — velikim, jer uključuje i obilje upaya,
metoda za postizanje nirvane. Te metode idu od
sofisticirane dijalektike Nagarđune, čiji je cilj da um
oslobode svih utvrđenih zamisli, do Sukhavatija,
doktrine Čiste Zemlje oslobođenja putem vere i
putem moći Amitabhe, Bude Beskrajnog Svetla, za
koga se tvrdi da je dostigao probuđenost mnogo
eona pre Gautame.
Oni uključuju, čak, i tantrički budizam
srednjovjekovne Indije u kome se dolazi do
oslobođenja kroz ponavljanje svetih riječi i formula,
dharanija, i uz pomoć posebnih tipova yoge koji
uključuju seksualne odnose sa shaktiom,
„duhovnom ženom`.
(Navodna „razvratnost` maithune, kako se ta vežba
naziva, u potpunosti se može naći samo u glavama hršćanskih misionara. Zapravo je odnos sa shakti
sve osim nakaradan, a podrazumeva zrelu i previše
retku ideju o muškarcu i ženi koji se bave svojim
duhovnim razvojem zajedno. Ovo uključuje
posvećenje seksualnog odnosa, što je logički
trebalo da bude deo katoličkog pogleda na brak kao
svetinju. Za potpuniji opis vidjeti S. B. Dasgupta, An
Introduction to Tantric Buddhism (Calcutta, 1952), i
Sir John Woodroffe, Shakti and Shakta (Madras and
London, 1929).
Površan pregled Palijskog Kanona ostaviće utisak,
sigurno, da će se nirvana postići jedino teškim
naporom i samo-kontrolom i da bi aspirant trebao
ostaviti sve po strani, sve druge interese i slediti
ovaj ideal.
Mahajanisti su možda savršeno u pravu kad takav
naglasak uzimaju za Budinu upayu, vešto sredstvo
koje čoveku omogućuje da shvati, konkretno i
slikovito, apsurdnost đavolskog kruga želje da se ne
želi, ili pokušaja da se odbaci vlastita sebičnost. Jer takvom je zaključku praktikovanje Budine doktrine
vodilo.
Može se to pripisati lenjosti i gubitku živaca, ali je
verovatnije da oni koji su ostali na stazi
samopredanosti nisu bili svesni tog paradoksa. Jer,
kad god Mahajana podučava put oslobođenja uz
pomoć nečijeg vlastitog napora, ona to koristi kao
zgodno sredstvo da pojedinca navede na punu
svesnost o njegovoj beznačajnosti.
Mnogo toga ukazuje da je jedna od prvih postavki
Mahajane bila ideja o Bodisatvi, ne samo kao o
potencijalnom Budi, već i o onom ko se odrekao
nirvane i tako se našao na višem duhovnom nivou
od onog ko ju je dostigao, a onda se povukao iz
sveta rođenja-i-smrti.
Palijski Kanon Budine učenike koji su dospeli do
nirvane naziva Arhanima, „dostojnima`, ali se u
mahajanskim tekstovima ideal Arhana opisuje skoro
kao sebičan. To odgovara samo sravaku, „onom
koji je čuo` doktrinu i napredovao samo do teoretskog shvatanja. Bodisatva, međutim, jeste onaj
koji shvata da postoji duboka protivrečnost ako
nirvanu dostiže sam po sebi i za sebe. Na laičkom
nivou Bodisatva je postao centralna figura
poklonstva (bhakti), spasilac koji se zavetovao da
ne uđe u krajnju nirvanu dok je i sva osećajna bića
ne dostignu. Radi njihovog dobra, on pristaje da se
rađa stalno iznova u Obrtu samsare sve dok i trava i
trnje, tokom bezmjernog vremena, ne dostignu
Budastvo.