Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Vigyan Bhairav Tantra – knjiga druga – Osho: 644 str. 3840 din.
OSHO RAJNEESH
VIGYAN BHAIRAV TANTRA –
KNJIGA DRUGA
Poglavlje 20
OBIĈNA LJUBAV I LJUBAV BUDDHE
13. decembar 1972 pm u Woodlands, Bombay
Prvo pitanje:
Izgleda vrlo teško da volite nekoga za 24 sata dnevno.
Zašto se to tako dogaĎa? Treba li ljubav da bude
neprekidan proces? I na kom stupnju ljubav postaje
devocija?
Ljubav nije neki ĉin; to nije nešto što vi ĉinite. Ako vi to
radite, to nije ljubav. Nikakvo delovanje nije ukljuĉeno u
ljubavi; to je stanje bivanja i bića, a ne neki ĉin. Niko
ništa ne moţe ĉiniti neprestano za dvadeset ĉetiri sata.
Ako vi „obavljate“ ljubav, onda naravno, to ne moţete
raditi za dvadeset ĉetiri sata. Od svakog ĉina ćete se
umoriti; od svakog „obavljanja“ će vam biti dosadno. A
onda, posle svakog ĉina, morate da se opustite. Zato ako
„obavljate“ ljubav, vi ćete da se opustite u mrţnji, jer se
moţete opustiti samo u suprotnom.
Zbog toga je naša ljubav uvijek pomešana sa mrţnjom.
Vi volite ovog trenutka, a sledećeg trenutka mrzite istu
osobu. Ista osoba postaje predmet oboje; ljubavi i mrţnje; to je sukob ljubavnika. Pošto je vaša ljubav izvesan ĉin,
zbog toga postoji ova nevolja.
Stoga prvo što treba razumeti jeste da ljubav nije ĉin; vi
to ne moţete obavljati ne moţete raditi. Moţete biti u
ljubavi, ali je ne moţete „vršiti“. Besmisleno je
obavljanje. Inaĉe druge stvari su takoĊe obuhvaćene. To
nije nikakav napor, jer ako bi bio neki napor, vi biste se
umorili. To je samo stanje uma.
Ne razmišljajte u terminima odnosa, razmišljajte u
terminima stanja uma. Ako ste u ljubavi, to je stanje uma.
Ovo stanje uma moţe biti usredsreĊeno na jednu osobu,
ili moţe da ne bude usmereno na jednu osobu – već na
celinu. Kada je usmereno na jednu osobu, to je poznato
kao ljubav. Kada to postaje neusmjereno, postaje
molitva. Onda ste samo u ljubavi – ne sa nekim, već
samo u ljubavi, kao da dišete.
Ako bi disanje bilo napor, vi biste se umorili od toga, i
morali biste se opustiti i onda bi umrli. Ako bi to bio
izvesan napor, onda biste u neko vreme morali zaboraviti
to da radite i onda biste umrli. Ljubav je baš kao disanje;
to je više podruĉje disanja. Ako ne dišete, vaše telo će
umreti. Ako niste u ljubavi, vaš duh ne moţe biti roĊen.
Stoga uzmite ljubav kao disanje duše. Kada ste u ljubavi,
vaša duša postaje vitalna, ţivahna, baš kao disanje. Ali
razmišljajte na ovaj naĉin. Ako vam kaţem: „Dišite kada
ste pored mene, a ne dišite nigde drugde“, onda ćete
umreti. Sledećeg trenutka kada budete pored mene bićete
baš mrtvi i ĉak nećete moći ni da dišete pored mene.
To se dogodilo s ljubavlju. Mi posedujemo – ljubavni
objekt se poseduje i ljubavnik kaţe: „Ne voli nikoga
drugog. Samo voli mene.“ Tada će ljubav atrofirati, i
onda ljubavnik ne moţe da voli, to postaje nemoguće. To
ne znaĉi da treba da volite svakoga, već da morate biti u
zaljubljenom stanju uma. To je baš kao disanje; ĉak i ako
je vaš neprijatelj prisutan vi ćete disati.
To je znaĉenje Jesus-ove izreke: „Voli svog neprijatelja“.
Za hrišćanstvo je bio problem; kako shvatiti ovu izreku
„voli svog neprijatelja“. To izgleda protivreĉno. Ali ako
voljenje nije izvestan ĉin, ako je to samo stanje uma,
onda nema pitanja o neprijatelju ili prijatelju. Vi ste u
ljubavi.
Pogledajte u to sa druge strane. Postoje osobe koje su
neprekidno u mrţnji, a kad god pokušaju da pokaţu
ljubav, moraju da uloţe veliki napor. Njihova ljubav je
napor jer je njihovo neprekidno stanje uma mrţnja. Zato
je potreban trud. Postoje osobe koje su stalno tuţne; tada
je njihov smeh izvestan napor. One moraju da se bore
protiv sebe. Onda njihov smeh postaje obojen smeh –
upravo laţan, nametnut, namešten, koji ne dolazi duboko
iznutra, već je namešten, nema spontanosti u njemu, nego
je baš izveštaĉen.
Postoje osobe koje su stalno u mrţnji – nisu ljute na
nekoga, samo su ljute. Onda ljubav postaje izvestan
napor. S druge strane, ako je ljubav vaše stanje uma,
ljutnja će biti napor. Vi je moţete ispoljiti, ali ne moţete
biti ljuti. Tada ćete morati da je stvoriti veštaĉki; to će
biti laţno.
Ako Buddha pokuša da bude ljut, mnogo napora će biti
potrebno, a onda će to takoĊe biti laţno. Samo oni koji ga
ne znaju mogu biti obmanuti. Oni koji ga poznaju, oni
znaju da je ta ljutnja laţna, samo obojena, stvorena. Ona
ne dolazi iznutra; to je nemoguće. Buddha ili Jesus, ne
mogu da mrze. Onda je potreban napor. Ako ţele da
pokaţu mrţnju, onda oni moraju da je glume.
Ali vama nije potreban nikakav trud da budete mrzki;
potreban vam je napor da volite. Promenite stanje uma.
Kako da promenite stanje uma? Kako da budete ljubazni,
milostivi? Nije to pitanje vremena, kako da budete
ljubazni, milostivi dvadeset ĉetiri sata dnevno. To je
apsurd – to pitanje je apsurdno.
To nije pitanje vremena. Ako moţete biti ljubazni i
milostivi samo u jednom jedinom trenutku to je dovoljno,
jer nikada ne moţete imati dva trenutka zajedno. Samo je
jedan trenutak u sadašnjosti dat. Kada se on izgubi, drugi
se daje. Uvek imate samo jedan trenutak sa sobom. Ako
znate kako da budete ljubazni i milostivi u jednom
jedinom trenutku, vi znate tajnu. Ne treba da mislite o
dvadeset ĉetiri sata, ili o celom ţivotu.
Samo jedan jedini trenutak ljubavi, i vi znate kako da
ispunite trenutak s ljubavlju. Onda će vam biti dat drugi
trenutak, i vi moţete takoĊe ispuniti taj drugi trenutak s
ljubavlju. Stoga zapamtite, nije to pitanje vremena.
Postoji samo pitanje jednog jedinog trenutka, a taj jedan
jedini trenutak nije deo vremena. Jedan jedini trenutak
nije proces; jedan trenutak je upravo sada.
Kada jednom nauĉite kako da uĊete u jedan poseban
trenutak sa ljubavlju, vi ste ušli u veĉnost; vremena više
nema. Buddha ţivi u sadašnjosti; vi ţivite u vremenu.
Vreme znaĉi razmišljanje o prošlosti, razmišljanje o
budućnosti. A dok mislite o prošlosti i o budućnosti,
sadašnjost je izgubljena.
Vi ste zaokupljeni sa prošlošću i budućnošću, i sadašnjost
biva izgubljena – a sadašnjost je jedina egzistencija.
Prošlosti više nema, a budućnost tek treba da bude; njih
oboje nema; oni nisu egzistencijalni. Sam ovaj trenutak,
ovaj jedan jedini atomski trenutak, jeste jedina
egzistencija – ovde i sada. Ako znate da budete ljubazni i
milostivi (da volite), vi znate tajnu. Nikada vam neće biti
data dva trenutka zajedno, zato i ne treba da brinete o
vremenu.
Izdvojen pojedini momenat je uvek – i on je uvek u formi
sadašnjosti. Zapamtite, ne postoje stvarno dva tipa
„sadašnjosti.“ Ovaj jedan trenutak je isti; on se uopšte ne
razlikuje na bilo koji naĉin od trenutka koji je prošao pre
njega, i on se ne razlikuje ni na koji naĉin od trenutka
koji će da ga sledi.
Ovo atomsko sada je uvek isto. Zbog toga Eckhart kaţe:
„Vreme ne prolazi. Vreme ostaje isto. Taĉnije, mi
nastavljamo da prolazimo.“ Ĉisto vreme ostaje isto; mi
nastavljamo da prolazimo. Zato nemojte razmišljati o
dvadeset ĉetiri sata, i onda ne treba da razmišljate o
sadašnjem trenutku.
Još jedna stvar, više. Razmišljanju je potrebno vreme;
ţivljenju ne treba vreme. Vi ne moţete misliti baš u
ovom trenutku. Baš u ovom trenutku, ako ţelite da
budete vi ćete morati da prestanete misliti, jer
razmišljanje se u osnovi tiĉe bilo prošlosti ili budućnosti.
O ĉemu moţete razmišljati u sadašnjosti? Onog momenta
kada mislite, to je postalo prošlost.
Cvet postoji – i vi kaţete da je ovo divan cvet. To
kazivanje sada više nije u sadašnjosti; ono je postalo
prošlost. Kada doĊete do shvatanja neĉega u
razmišljanju, to je postalo prošlost. U sadašnjosti vi
moţete biti, ali ne moţete misliti. Moţete biti sa cvetom,
ali ne moţete razmišljati o njemu. Razmišljanju treba
vreme.
Dakle, na drugi naĉin, razmišljanje je vreme. Ako ne
razmišljate, ne postoji vreme. Zbog toga u meditaciji vi
osećate bezvremenost. Zbog toga u ljubavi osećate
bezvremenost. Ljubav nije razmišljanje, to je
obustavljanje misli. Vi jeste! Kada ste sa svojom
voljenom, vi ne razmišljate o ljubavi, ne razmišljate o
voljenoj. Vi uopštene razmišljate. A ako razmišljate,
onda niste sa voljenom, vi ste negde drugde.
Razmišljanje znaĉi odsutnost iz sadašnjosti... Vi niste tu.
Zbog toga oni koji su previše opsednuti razmišljanjem ne
mogu voleti, jer i ĉak kada su prisutni, i ako oni stignu do
iskonskog boţanskog izvora, ĉak i ako sretnu Boga, oni
će nastaviti da razmišljaju o njemu i izgubiće ga potpuno.
Moţete nastaviti da razmišljate okolo i okolo i okolo, ali
to nikada nije ĉinjenica.
Trenutak ljubavi je bezvremeni tren. Zato ne postoji
pitanje o razmišljanju kako da se voli dvadeset ĉetiri sata.
Vi nikada ne razmišljate kako da ţivite dvadeset ĉetiri
sata, kako da budete ţivi dvadeset ĉetiri sata. Ili ste ţivi
ili niste. Stoga osnovna stvar koju treba razumeti nije
vreme, već sadašnjost – kako biti ovde i sada u stanju
ljubavi.
Zašto postoji mrţnja? Kada osetite mrţnju, doprite do
njenog izvora. Samo onda ljubav moţe da cveta. Kada
osećate mrţnju? Kada osetite da je vaša egzistencija, vaš
ţivot, u opasnosti; kada osetite da vaša egzistencija moţe
biti uništena, iznenada se mrţnja uzburka u vama. Kada
osetite da moţete biti uništeni, vi poĉinjete da uništavate
druge. To je mera zaštite. To je deo vas koji se bori za
opstanak. Kada osetite da je vaša egzistencija u
opasnosti, vi ste ispunjeni mrţnjom.
Zato dok ne dospete do osećanja da vaša egzistencija ne
moţe biti u opasnosti, da je nemoguće uništiti vas, ne
moţete biti ispunjeni ljubavlju. Jesus moţe biti u ljubavi
jer zna nešto što je besmrtno. Vi ne moţete biti u ljubavi
jer znate samo za ono što pripada smrti. A smrt postoji
svakog trenutka; svakog momenta ste uplašeni. Kako
moţete voleti kada ste u strahu? Ljubav ne moţe
egzistirati sa strahom. A strah postoji, stoga vi samo
moţete stvoriti maštanje, pretvaranje da ste u ljubavi.
Opet, vaša ljubav zaista nije ništa drugo do mera
sigurnosti. Vi volite stoga da se ne biste plašili. Kad god
verujete da ste u ljubavi, vi ste manje uplašeni. Za
trenutak moţete zaboraviti smrt. Stvara se izvesna iluzija u kojoj osećate da vas je egzistencija prihvatila. Vi niste
odbijeni, niste odbaĉeni. Zato postoji toliko mnogo
potrebe za ljubavlju i da se bude voljen.
Kad god vas neko voli, vi stvarate oko sebe izvesnu
iluziju da ste potrebni egzistenciji – barem nekome.
Potrebni ste nekome, stoga niste baš beskorisni. Niste baš
nebitni – negde ste potrebni. Bez vas egzistenciji će faliti
nešto. To vam daje osećaj blagostanja. Vi osećate svrhu,
usud, smisao, vrednost.
Kada vas niko ne voli vi se osećate odbaĉenim, osećate
se nepotrebnim, osećate se beznaĉajnim. Tada osećate da
ne postoji svrha, nema sudbine. Ako vas niko ne voli i
ako umrete, neće biti nikakvog osećanja vašeg odsustva.
Niko neće osećati da ste bili, i da vas sada više nema.
Ljubav vam daje osećaj da ste potrebni. Zbog toga u
ljubavi ĉovek postaje manje uplašen ili se tako osjeća.
Kad god ljubav ne postoji, postajete više plašljivi; a u
strahu, zaštite radi, bivate mrzki. Mrţnja je zaštita.
Plašite se da budete uništeni; vi postajete destruktivni.
U ljubavi, vi osećate da ste prihvaćeni, dobrodošli – ne
kao nepozvan gost, već da ste pre pozvani, dobrodošli, da
vas oĉekuju, prihvataju, da je egzistencija srećna što
postojite. Onaj koji vas voli postaje predstavnik cele
egzistencije. Inaĉe ova ljubav je zasnovana na strahu. Vi
se štitite protiv straha, protiv smrti, protiv nehumane
ravnodušnosti egzistencije.