Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Vedska filozofija – Vedanta – Višištadvaita: 270 str. 1790 din.
M. Hiriyanna
VEDSKA FILOZOFIJA
PREDUPANIŠADSKA
MISAO
Uvodna reč
Izvor informacija za prvi deo je dvostruk. To su:
1) mantre i metriĉke himne koje su sastavili Arijci posle
doseljavanja u svojoj novoj domovini, i 2) brahmane,
jedna druga vrsta dela koja uglavnom pripadaju razdoblju
nakon mantri, a ĉiji je karakter uopšteno govoreći,
liturgijski. Prve su većinom saüvane u onome što se
naziva RK - i Atharva - samhite. U svom sadašnjem
obliku prva datira iy VII veka pre nove ere, a druga je
nešto kasnija. To su religiozne pesme u slavu jednog ili
više boţanstava, a obiĉno su se pevale tokom izvoĊenja
njima posvećenih rituala. Te pesme su, posebno one
ranije, pisane vrlo starim sanskritom zvog ĉega je ĉesto
teško ustanoviti njihov taĉan smisao. Ta poteškoća u
razumevanju usled arhaiĉnog karaktera jezika povećava
se još usled prekida s tradicijom do koje je, izgleda, došlo
priliĉno rano, ĉak i pre nastanka brahmana.1 Navešćemo
jednostavan primer: pesniku ništa nije prirodnije nego da
govori o suncu kao `zlatorukom`, ali ovaj poetski epitet
koji je shvaćen doslovno, pojavio se u jednoj brahmani kao priĉa o suncu koje je izgubilo svoju ruku, pa je bila
docnije zamenjena zlatnom. Ovim ĉiniocima, koji
oteţavaju ispravno razumevanje uverenja tog ranog
razdoblja trebelo je da se doda i fragmentarna priroda
saĉuvanih mantri. Sama ĉinjenica da su se himne, kroz
toliko mnogo generacija pre nego što su sakupljene,
kolebale, ukazuje na to da su neke morale i da nestanu.
Kada su konaĉno sakupljene, zbirka nije obuhvatala sve,
nego samo one koje su imale više ili manje neposredne
veze s ritualom, koji je tada postao središte stvarnog
interesovanja. Usled toga, informacije koje iz njih mogu
da se dobiju, jednostrane su i nepotpune. Nasuprot
mantrama, brahmane su pisane u prozi. One nastoje da
razjasne ranu knjiţevnost mantri, ali, kao što smo rekli, ta
tumaĉenja su ponegde iskrivljena. Sudeći prema
njihovom sadašnjem obliku, glavni cilj im je morao biti
pruţanje praktiĉne pomoći u izvoĊenju obreda, putem
sakupljanja ţrtvenih predanja, koja su u tom ĉasu bila
poznata. One ukazuju da je tada preovladavao
komplikovani ritual, a njihova objašnjenja imaju malo
toga zajedniĉkog sa filozofijom. MeĊutim, objašnjavajući
prirodu obreda, autori brahmana su se ponekad predavali
spekulativnim digresijama koje nam omogućavaju
letimiĉan pogled na filozofsku misao tog vremena. Kako
ih prenosi tradicija, brahmane sadrţe upanišade, koje
obiĉno ĉine njihova poslednja poglavlja. MeĊutim,
svojim mislima i osećanjima one su suštinski razlikuju.
štaviše, upanišade imaju veoma veliko znaĉenje,
pogotovo zbog toga što ih neki smatraju izvorom indijske
filozofije. Zato one traţe poseban pristup, pa ćemo se
njima baviti u drugom delu, dok ćemo u prvom svoju
paţnju ograniĉiti samo na mantre i brahmane.
Prvo poglavlje
Poreklo religije je obavijeno tajnom i budi mnogo
razliĉitih mišljenja. Sa sigurnošću moţemo reći da se
najraniji oblik religije sastoji od poštovanja prirodnih
sila. Izranjajući po prvi put iz svoje gole animalne svesti,
ĉovek shvata da je gotovo potpuno zavisan od moćnih
sila prirode izmeĊu kojih je stavljen, a pošto je
sopstvenim iskustvom naviknut da sve sile povezuje sa
voljnim naporom, on te snage pripisuje svesnim bićima,
koja nevidljiva deluju u njegovoj pozadini. Drugim
reĉima, drevni ĉovek personifikuje prirodne sile, koje
usled svoje velike snage postaju njegovi bogovi. On
prema njima gaji strahopotovanje i oboţava ih, peva u
njihovu slavu i nudi im molitvu ili ţrtvu, kako bi ih
umilostivio i osigurao njihovu zaštitu. MeĊutim, ti
bogovi su samo u ograniĉenom smislu boţanski, jer su,
iako ih nazivaju bogovima, svakako smišljeni prema
ljudskom uzoru i smatra se da ih na delovanje potstiĉu
isti motivi i strasti kao i osobu koja ih je izmislila.
Zapravo, oni su glorifikovana ljudska bića, zato nisu ni
sasvim prirodni niti sasvim neprirodni. Mada ova vera
izgleda sasvim jednostavna i detinjasta, ona nije bez
ikakve filozofske osnove. Ona predstavlja uverenje da
vidljivi svet nije u sebi konaĉan, već da u njemu postoji
skrivena stvarnost. U osnovi, to traţenje objašnjenja
opaţenih ĉinjenica, koje podrazumeva verovanje da svaki
dogaĊaj ima svoj uzrok, a verovanje u univerzalnost
uzroĉnosti svakako znaĉi verovanje u jednobraznost
prirode. Da primitivan ĉovek nije zapazio pravilnost
ponavljanja prirodnih pojava i da nije bio istinski uveren da svaki dogaĊaj ima svoj uzrok, koji moţe da se objasni,
ne bi ni pribegao stvaranju takvih boţanstava koja bi
mogla da objasne te pojave. Istina je da je on te pojave
jednostavno pripisao odreĊenim silama, za koje se
pretpostavljalo da deluju iza njih, zbog ĉega je bio daleko
od objašnjenja u pravom smislu reĉi. Sem toga, on
uglavnom uopšte nije bio svestan objašnjavanja. Ipak,
ovde je oĉito implicitno traganje za uzrocima opaţenih
ĉinjenica, koliko god ono bilo neuspešno ili nesvesno. U
bilo kojoj vrsti neoĉekivanosti pomirljivost je nespojiva s
duhom takve spekulacije.
MeĊutim, ovde se ne bavimo neposredno ovim
ranim oblikom vere, jer, religija Arijaca kada se pojavila
u Indiji, već je imala svoju istoriju. Kao što je to
paradoksalno izrazio jedan ameriĉki nauĉnik `indijska
religija zapoĉinje pre dolaska u Indiju`.2 Ona predstavlja
nastavak primitivne vere Indoevropljana, kojima su
pripadali i Arijci koji su se nastanili u Indiji. ĉak se i sada
mogu pronaći stare sanskritske reĉi, koje jasno ukazuju
na to. Na primer, reĉ `deva` (div, `sijati`) koja na
sanskritu znaĉi `bog`, srodna je latinskoj reĉi `deus`, a
ukazuje na doba kada su Indoevropljani u svojoj
prvobitnoj domovini povezivali pojam boţanstva sa
svetlećim silama prirode. Duh dubokog poštovanja, koji
se gajio prema takvim obogvotvorenim silama
podjednako dobro se izraţava u korenu yaĊ, `poštovati`,
koji je zajedniĉki većem broju indoevropskih jezika.
Tako, ponovo u vedskom bogu Mitri imamo indijsku
verziju iranskog Mithre, ĉije je kult bio vrlo rasprostranjen u zapadnoj Aziji i Evropi. Navedeni
primeri dovoljno ukazuju na okolnosti koje su prethodile
drevnoj indijskoj religiji. Ona je prošla kroz indoevropski
stupanj rasvoje, kao i indoiranski, u kome su preci
budućih Indijaca i Persijanaca ţiveli zajedno i delili isto
verovanje. U vedskom panteonu se ne nalaze samo stari
bogovi iz dva predindijska razdoblja, već i nekoliko
drugih, ĉiju su predstavu stvorili arijski doseljenici u
svojoj novoj domovini, na primer, reĉna boţanstva, kao
što je Sarasvati. Neograniĉen je broj tih starih i novih
bogova. Ponekad se smatra da ih je tridesettri, a
klasifikovani su u tri grupe od po jedanaest, zavisno od
svog prebivališta, naime: 1) bogovi neba, kao Mitra i
Varuna, 2) bogovi meĊuprostora, kao Indra i Maruti i 3)
bogovi zemlje, kao Agni i Soma. Ova klasifikacija
ujedno ukazuje na ţelju da se otkriju uzajamni odnosi
izmeĊu bogova kao i da se izvrši sistematizacija. Njihove
moći su usklaĊene i ne postoji vrhovni bog kao takav,
iako su neki od njih poštovani više od drugih, naroĉito
Indra, bog ratnika i, Varuna, bog poboţnih vernika.
Nije potrebno da se ovde bavimo detaljno
vedskom mitologijom. Moţemo samo da ukaţemo na one
karakteristike koje imaju filozofski smisao. Prvo što
privlaĉi našu paţnju jeste iznenaĊujuća bliskost vedskih
bogova sa prirodom. Tako je, na primer, apsolutno jasno
šta stvara osnovu prirode Agnija i ParĊanje. Oni su
bogovi, a istovremeno i prirodni predmeti, kao na primer,
`vatra` ili `oblak`. Istina postoje i drugi bogovi, kao
Ašvini i Indra, ĉiji identitet nije tako jasan; meĊutim
moramo da potsetimo da je, nasuprot grĉkoj mitologiji,
preovladavajući tip vedskih bogova tip nepotpune perso-nalizacije. Ovo je vaţna karakteristika, imajući na umu
koliko je uzevši relativno, vedska religija odmakla od
svog izvora. Ona se obiĉno naziva `zaustavljenim
antropomorfizmom`; meĊutim, taj izraz moţe da sugeriše
da vedskom poimanju boţanstva nedostaju potrebne
osobine, to jest, potpuna personifikacija, dok to zapravo
ukazuje na jednu izvanrednu odliku strukture svesti
vedskog Arijca koji je neobiĉno sklon filozofskoj
spekulaciji. Moguće je da posebno upeĉatljive osobine
prirode u Indiji, kao što je napomenuto,3 objašnjavaju tu
`nezaboravnu odanost` indijskog uma prirodi, meĊutim
to je, barem u jednakoj meri, i rezultat sklonosti
filozofiji. ĉinjenica je da vedski Indijac nije svojim
predstavama dozvolio da se prebrzo iskristališu. Njegovo
zanimanje za spekulaciju je bilo toliko duboko, a njegov
osećaj tajnovitosti koji skriva konaĉno tako snaţan, da je
prirodne pojave, koje je pokušavao da razume, ostavljao
otvorenima dok nije našao zadovoljavajuće rešenje.4 Ova
osobina oznaĉava strast za istinom i ne odnosi se samo na
dubinu filozofskih istraţivanja, već i na veliku
raznolikost rešenja filozofskih problema koje nudi.
Još jednu, podjednako tako znaĉajnu osobinu
drevne indijske religije predstavlja koncepcija rte, koja
ima istaknuto mesto u mantrama.5 Izraze kao `ĉuvari rte`
(gopa rtasya) i `sledbenici rte` (rtayu) ĉesto nalazimo
prilikom opisa bogova. Ova reĉ, koja je predindijskog
porekla, prvobitno je znaĉila jednoobraznost prirode ili pravilan tok stvari, kao što je redovno smenjivanje dana i
noći, dok u mantrama ona sem tog znaĉenja ima i
dodatno znaĉenje `mormalnog reda`.6 Dakle, vedske
bogove ne treba smatrati samo ĉuvarima kosmiĉkog reda,
nego braniocima moralnog zakona. Oni su prijateljski
raspoloţeni prema dobrima, a neprijateljski prema zlima
tako da ĉovek, ukoliko ne ţeli da se izloţi njihovom
nezadovoljstvu, mora da teţi ispravnosti. Ova podjednaka
odgovornost boţanstva za odrţavanje kosmiĉkog, kao i
moralnog reda, izrazita je u predstavi Varune. On
predstavlja nebo i bog je nebeske svetlosti. Opisan je kao
onaj koji je odredio zakone fiziĉkog univerzuma, koje
niko ne sme da prekrši.Kaţe se, na primer, da njegovon
moći reke teku u okean ne prepunjavajući ga. MeĊutim,
njegova vlast nije ograniĉena samo na podruĉje fiziĉkog,
nego se proteţe i na moralno, gde su njegovi zakoni
podjednako vaţeći i ne smeju se kršiti. On je sveznajući,
pa će uoĉiti svaki, pa i najmanji greh. Da bi se pokazala
sveproţimajuća priroda njegovog budnog pogleda,
ponekad se poetski sunce opisuje kao njegovo oko.
Predstava Varune je u vedskoj mitologiji je uskoro
zamenjena predstavom Indre, boga rata, kao što smo
spomenuli, pre nego ispravnosti. To je navelo neke
moderne nauĉnike da zakljuĉe o padu moralnog
standarda Indijaca.7 MeĊutim, oni zaboravljaju posebne
okolnosti u kojima je stvorena predstava Indre. Arijski
doseljenici su morali da pokore mnoga domorodaĉka
plemena, a upravo u tom postupku potĉinjavanja Varuna - - u suštini bog mira - ne bi mogao da bude prizivan, pa se
razvila predstava boga-ratnika, onakva kakva je poznata u
Rgvedi. Reĉeno je8 da su `nacije najsurovije onda kada
sopstvenu nacionalnost suprotstavljaju drugoj naciji`.
Moţemo dozvoliti da su se u razdoblju vrhovnog
vladalaštva Indre, samopotvrĊivanje i nasilje koji ga
odlikuju, odrazli i na karakter njegovih poklonika.
MeĊutim, to je bila samo prolazna faza. Na kraju Indra
nije postao vrhovni bog Indijaca, već je morao da ustupi
mesto drugim, etiĉki uzvišenijim, tako da je opravdan
zakljuĉak da je u indijskom shvatanju moć zauvek
zamenila praviĉnost. Sem toga, Indra nije sasvim lišen
moralnih osobina, niti je Varuna jedini koji zastupa rtu,
već to ĉine svi bogovi sunca kojima i on pripada.9 Uz to,
Indra odgovara samo jednom odreĊenom tipu teistiĉke
koncepcije - hebrejskom, ka što je već reĉeno. MeĊutim,
razvoj religijske misli u vedskoj Indiji, kao što ćemo
uskoro videti, nastavio je sasvim drugim pravcima gde je
pojam boţanstva, uopšteno govoreći, postajao sve
bezliĉniji. Tako je ideal Varune vremenom zapostavljen,
što ukazuje da je tada došlo do postupnog odbacivanja
takve ideje boţanstva, ali iz toga nuţno ne mora slediti da
je iz arijskog uma morala da izbledi sama ideja
moralnosti. To pitanje mora da se razmatra odvojeno. Ne
ulazeći u detalje diskusije o tome, moramo citirati
Rudolfa Rota, jednog od modernih nauĉnika koji najbolje
poznaje vede, koji, razmatrajući to pitanje,10 prikazuje
osnovne koncepcije veda kao, na primer, one što dodiruju odnos izmeĊu ĉoveka i boga i budućeg stanja odlazećih duša, i zakljuĉuje da nije moguće da im se ne prizna
pozitivna moralna vrednost i da se ne `ceni knjiţevnost
koja izraţava takve ideje`.