Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Večno traganje – Jogananda – 114 str. 930 din.
PREDGOVOR
Kada sam prvi put videla Paramahansa Joganandu, govorio je
pred ogromnom, ushićenom publikom u Salt Lake City-u. Bilo je to
1931. godine. Stajala sam natrag u prepunoj dvorani kao ukočena,
nesvesna ničega oko sebe osim govornika i njegovih reči. Čitavo moje
biće je bilo apsorbovano u mudrosti, a boţanska ljubav koja je kao
plima nailazila u moju dušu, preplavila mi je srce i um. Pomislila sam:
`ovaj čovek voli Boga onako kako sam ja uvek priţeljkivala da Ga
volim. On poznaje Boga. Slediću njega.` I od tada ga sledim.
Pošto sam osetila preobraţavajuću snagu njegovih reči u svom
sopstvenom ţivotu za vreme svih ranih dana sa Paramahansađijem, u
meni se probudio osećaj neodloţne potrebe da sačuvam njegove reči
za ceo svet i za sva vremena. Snimanje njegovih predavanja i lekcija,
kao i mnogih neformalnih govora i reči, ličnih saveta - stvarno obimne
riznice prekrasne mudrosti, postalo je moja sveta i radosna privilegija,
za vreme mnogih godina koje sam provela sa Paramahansa
Joganandom. A kao što je Gurudeva govorio, ţurba njegove inspiracije
često se reflektovala u brzini njegovog govora, ponekad je mogao da
govori minutima bez pauze, a da nastavi i čitav sat. Dok su njegovi
slušaoci sledili očarani, moja olovka je letela! Pošto sam njegove reči
beleţila stenografski, to je bilo, iako je došlo posebnom milošću,
prevođenje Guruovog glasa direktno na papir ispisan stenografskim
oznakama. Prepisivanja toga je predstavljalo blagosloven rad koji sam
nastavila do današnjeg dana. Čak i posle tako mnogo vremena - neke
od mojih beleški su stare preko 40 godina - kada počnem da ih
prepisujem, one su u mom umu neverovatno sveţe, kao da su juče
snimljene. Čak i unutar svakog pojedinog izraza mogu da čujem glas
Gurudeve.
Učitelj je retko pravio čak i najmanje pripreme za svoja
predavanja; ako je bilo šta i pripremao, tada je to zaista bilo samo
ţurno zabeleţena jedna do dve reči. Često, dok smo se vozili kolima u
hram, imao je običaj da pita nekog od nas: `Koja je moja tema za
danas`? Zatim bi se usredsredio na to i odrţao govor iz unutrašnjeg
rezervoara boţanske inspiracije.
Teme Gurudevovih predavanja u hramovima su bile unapred
planirane i obznanjene. Međutim, ponekad je njegov um funkcionisao
na potpuno drugačiji način kada bi započeo da govori. Bez obzira na
`temu za taj dan`, Učitelj bi izgovarao istine, dozvolivši tada svojoj
svesnosti da teče neprocenjivom mudrošću dalje, u postojanom potoku
obilja njegovog ličnog spiritualnog iskustva i intuitivne spoznaje. Na
kraju takve propovedi, gotovo uvek, ljudi bi mu prilazili i zahvaljivali se
što je uspeo da im rasvetli neki problem koji ih je mučio, ili zato što su
dobili objašnjenje neke filozofske koncepcije koja ih je posebno
interesovala.
Ponekad, za vreme predavanja, Guruova svest bi se toliko
uzdigla da bi trenutno zaboravio na publiku i nastavio da komunicira
direktno s Bogom; tada bi kroz čitavo njegovo biće potekla Boţanska
radost i opojna ljubav. U tim visokim stanjima svesnosti, njegov um je
postajao jedno s Boţanskom Svešću. On je iznutra osećao Istinu i
direktno opisivao ono šta vidi. Zavisno od slučaja, Bog mu se javljao
kao Boţanska Majka, ili u nekom drugom aspektu; ili kao jedan od
naših velikih Gurua, ili neko od svetaca, manifestovali bi se ispred
njega kao vizija. U takvim prilikama bi čak i publika osećala posebne
blagoslove koji bi dodirnuli sve prisutne. Za vreme takve jedne posete
Svetog Franje Asiškog, koga je Gurudeva veoma voleo, dobio je
inspiraciju da napiše divnu knjigu `Bog! Bog! Bog!`
Bhagavad-Gita opisuje prosvetljenog učitelja ovim rečima:
`Sopstvo zrači kao sunce u onima koji su neznanje zamenili mudrošću`
(V - 16). Neko bi mogao da se uplaši Joganandinog spiritualnog
zračenja, kada ne bi bilo njegove topline i prirodnosti, a i njegove
smirene duše koja je svakoga začas činila zadovoljnim. Svako je u
publici osećao da je govor Gurudeve bio upućen njemu lično. Ništa
manje značajan nije bio ni Učiteljev osećaj za humor. Nekom
odabranom frazom, gestom, ili izrazom lica stvorio bi reakciju punu
razumevanja za srdačan smeh upravo u trenutku kada je trebalo da podstakne interesovanje za temu ili opusti slušaoce posle duge i snaţne
usredsređenosti na određenu temu.
Ţivahna i ljupka ličnost Paramahanse Joganande ne moţe da
se iskaţe na stranicama knjige. Međutim iskreno se nadam da sam u
ovom kratkom pregledu izrazila lični sjaj koji će povećati čitaočevo
uţivanje i poštovanje za govore koji su ovde dati.
Videti mog Gurudevu u Boţanskom zajedništvu, čuti duboke
istine i predane izlive njegove duše, snimiti ih za večnost i sada to
podeliti sa svima - kakve li radosti za mene! Moţda će Učiteljeve
uzvišene reči otvoriti još više vrata nepokolebljivoj veri u Boga,
produbiti ljubav za Onoga ko je naš voljeni Otac, Majka, Večni
Prijatelj.
Daja Mata
Los Angeles, Californija
Maj 1975