Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Yoga sutre – komentar Swami Vivakananda: 120 str. 960 din.
Maharishi Patanjali
Swami Vivekananda
Y O G E S U T R E
sa komentarom Swami Vivekanande
YOGA SUTRE
Sa uvodom i komentarom Swami Vivekanande
Uvod
Pre ulaska u Yoga aforizme pokušaću da
razmotrim jedno vaţno pitanje, na kome Jogiji zasnivaju
celu teoriju religije. Izgleda da su svi veliki duhovi
saglasni u mišljenju, a to su nedavno demonstrirali
istraţivači u prirodnim naukama, da smo mi posledica i
manifestacija apsolutnog stanja, koje je u pozadini naših
sadašnjih relativnih uslova i da teţimo da se vratimo
apsolutnom. Pošto je ovo potvrĎeno, pitanje je koje je
stanje bolje; ovo ili apsolutno? Ima ljudi koji misle da je
ovo manifestovano stanje najviše čovekovo stanje. Veliki
mislioci smatraju da smo mi manifestacija
nediferenciranog bitka, a diferencirano stanje je više od
apsoluta. Oni misle da u apsolutnom ne moţe biti nekih
kvaliteta; da je ono nerazumno, neosetljivo, tupo i
beţivotno; a da se samo u ovom ţivotu moţe uţivati i
zbog toga mi moramo da se privijemo uz njega. Pre
svega ţelimo da istraţimo i druga objašnjenja o ţivotu.
Postoji jedno staro rešenje po kome čovek posle smrti
ostaje isti; da sve njegove dobre strane umanjene
rĎjavim stranama zauvek ostaju. Logički rečeno to znači
da je svet čovekov cilj; da je svet zadobio viši stupanj,
uklonio svoja zla i postao stanje koje su nazvali nebo.
Ova teorija je po svom izgledu apsurdna, apsurdna i detinjasta, jer ona ne moţe opstati. Ne moţe postojati
dobro bez zla, niti zlo bez dobra. Ţiveti u svetu gde je sve
dobro i nema zla je ono što sanskritski logičari nazivaju
`san u vazduhu`. U modernim vremenima, nekoliko
naučnika su prezentirali drugu teoriju, da je čovekova
sudbina da napreduje stalno se popravljajući, boreći se
uvek da ostvari cilj, ali nikada ga ne postiţući. Ova
tvrdnja mada očevidno vrlo tačna, takodje je apsurd, jer
ne postoje takve stvari kao što je kretanje po pravoj liniji.
Svako kretanje se odvija po krugu. Ako moţete uzeti
kamen i baciti ga u prostor, a onda ţiveti dovoljno dugo,
kamen će ako ne naiĎe na prepreku ponovo doći u vaše
ruke. Zbog toga je apsurdna ova ideja da sudbina uvek
ide napred i napred i nikada se ne zaustavlja. Mada je
izvan ovog predmeta, mogu primetiti da ova ideja
objašnjava etičku teoriju, da ne smete mrzeti, a da
morate voleti. Jer, baš kao u slučaju elektriciteta,
moderna je teorija da snaga napušta dinamo i da se
nazad, u krug, ponovo puni dinamo, tako je sa mrţnjom i
ljubavlju; oni moraju da se vrate nazad do izvora. Zato
ne mrzite nikoga, jer mrţnja koja izaĎe iz vas, na dugoj
stazi, kompletirajući krug, vraća se vama. Izvesno je, da
kao što se svaka mala mrţnja koja iz srca izaĎe vraća
punom snagom, ništa ne moţe sprečiti, da se vraća i
svaki impuls ljubavi.

Na drugoj, praktičnoj osnovi vidimo da se teorija
večnog napredovanja ne moţe odrţati, jer je razaranje
cilj svega zemaljskog. Svi naši napori, nade, strahovi i
radosti do čega će nas odvesti? Svi ćemo umreti. Ništa
nije sigurno kao to. Gde je onda to kretanje pravom
linijom - taj beskonačni napredak? To je samo izlazak napolje, na neko rastojanje i povratak do centra iz koga
se pošlo. Vidite li kako su iz magline stvoreni Sunce,
Mesec, zvezde; kako se oni rastvaraju i vraćaju nazad u
maglinu. Isto se svuda dogaĎa. Biljka uzima materijal od
zemlje, razlaţe ga i daje joj ga nazad. Svaki oblik u ovom
svetu uzet je od okolnih atoma i vraća se nazad tim
atomima. Nije moguće da isti zakon deluje različito na
različitim mestima. Zakon je jednak. Ništa nije sigurnije
od toga. Ako je to zakon prirode, on se takoĎe primenjuje
na misao. Misao će se rastvoriti i vratiti se natrag svome
izvoru. Bez obzira ţelimo li to ili ne, mi ćemo morati da
se vratimo svom izvoru, koji se naziva Bog, ili Apsolutno.
Svi mi dolazimo od Boga, i svi smo obavezni da se
vratimo Bogu. Nazovite to kojim god imenom volite Bog
ili Apsolutno, ili Priroda, istina ostaje ista. `Od koga ceo
ovaj Univerzum dolazi, u kome sve što je rodjeno ţivi, i
kome se sve vraća.?` To je jedna izvesna činjenica.
Priroda deluje po istoj zamisli: što je izraĎeno u jednoj
sferi, ponavlja se u milionima sfera. Ono što vidite kod
planeta isto će biti sa ovom zemljom, sa čovekom i sa
svime. Ogroman talas je moćan, ali je sačinjen od malih
talasa, moţda od miliona talasa. Ţivot celog sveta
sastavljen je od miliona malih ţivota, a smrt celog sveta
sačinjena je od smrti miliona tih malih bića.

Sada se postavlja pitanje; da li je povratak Bogu
više stanje ili nije? Filozofi Yoga škole naglašavaju da
jeste. Oni kaţu da je sadašnje čovekovo stanje
degeneracija. Ne postoji ni jedna religija na zemlji koja
kaţe da je čovek unapreĎenje. Misli se da je njegov
početak savršen i čist, da se degeneriše do najvećeg
mogućeg nivoa, a da mora doći vreme kada će se okrenuti ponovo naviše da završi ciklus zatvaranjem
kruga. Krug mora biti opisan. Ma koliko nisko da ide, na
kraju mora zaokrenuti naviše i ići nazad početnom
izvoru, koji je Bog. Čovek u početku dolazi od Boga, u
sredini postaje čovek, a na kraju se vraća Bogu. To je
metod njegovog postavljanja u dualistički oblik.
Monistički oblik je da je čovek Bog, i da se njemu ponovo
vraća. Ako je naše sadašnje stanje više, zašto onda
postoji tako puno uţasa i bede, i zašto dolazi do njegovog
kraja? Ako je ono više stanje, zbog čega se završava?
Ono što se kvari i degeneriše ne moţe biti više stanje.
Zašto ono mora biti tako Ďavolsko, tako
nezadovoljavajuće? To je opravdano pošto kroz njega mi
stupamo u viši kanal. Moramo da proĎemo kroz njega da
bi se ponovo preporodili. Stavite seme u zemlju i ono se
raspada, vremenom se rastvara i iz tog umiranja izrasta
sjajno drvo. Svaka se duša mora raspasti da bi postala
Bog. Tako sledi da, ako pre izaĎemo iz ovog stanja
zvanog `čovek`, bolje je za nas. Da li samoubistvom
izlazimo iz tog stanja? Ne, uopšte ne. To bi ga učinilo
lošijim. Mučenje sebe ili osuĎivanje sveta nije put za
izlazak iz to stanja. Moramo proći kroz močvare
utučenosti i klonulosti duhom, a što pre kroz njih
proĎemo bolje je. Uvek moramo da imamo na umu da
čovekovo stanje nije najviše stanje.
Zaista je teško shvatiti da ovo stanje, Apsolutno,
koje se naziva najvišim stanjem, nije kao neko stanje
zoofita ili kamena. Po njima postoje samo dva stanja
egzistencije; jedno stanje kamena i drugo misli. Kakvo
pravo oni imaju da ograničavaju egzistenciju na samo ta dva stanja? Ne postoji li nešto beskonačno nadmoćnije
od misli? Vibracije svetlosti za nas postaju svetlost, a
kada se još pojačaju ne vidimo ih - one su za nas tama.
Da li je tama na kraju ista tama kao na početku? Sigurno
ne; one su različite kao dva pola. Da li je ne razmišljanje
kamena isto kao ne mišljenje Boga? Sigurno ne. Bog ne
misli. On ne umuje. Zašto bi? Ima li čega njemu
nepoznatog, da bi stvarao zaključke? Kamen ne moţe
umovati, a Bog ne umuje. To je razlika. Neki filozofi
misle da je strašno odlaziti izvan misli; oni ništa ne
nalaze izvan misli.
Postoje mnogo viša stanja egzistencije izvan
umovanja. Prvi stupanj religioznog ţivota moţe se samo
naći izvan intelekta. Kada zakoračite izvan misli,
intelekta i sveg razuma, onda ste učinili prvi korak prema
Bogu, a to je početak ţivota. Ono što se obišno naziva
ţivotom, samo je stanje embriona.
Sledeće je pitanje: Koji je dokaz da je stanje izvan
misli i razuma, više stanje? Na prvom mestu, svi veliki
ljudi sveta, mnogo veći od onih što samo govore, već
ljudi koji su pokretali svet, koji nikada nisu mislili ni o
jednom sebičnom cilju, objavili su da ovaj ţivot nije ništa
do mala etapa na putu prema Beskonačnom koje je izvan.
Na drugom mestu, oni ne samo da tako kaţu, nego
svakome pokazuju put, objašnjavaju svoje metode, tako
da svi mogu slediti njihove korake. Na trećem mestu;
drugi put ne postoji. Nema drugog objašnjenja.
Prihvatimo li za sigurno da ne postoje viša stanja, zašto
prolazimo kroz ovaj krug sve vreme? Koji razum moţe da objasni svet? Granica našem znanju biće razborit i
svestan svet, ako ne moţemo ići dalje, ako ne smemo
upitati ni za šta više. To je ono što nazivamo
agnosticizam. Ali iz kog razloga da se veruje u
svedočenje i dokaze čula? Ja bih agnostikom nazvao
čoveka koji bi mirno stajao na ulici i umirao. Ako je
razum sve i u svemu, ne ostavlja nam mesto da
zastupamo ovaj nihilizam. Ako je čovek agnostik za sve
osim za novac, slavu i ime, on je samo varalica. Kant je
dokazao, izvan svake sumnje, da ne moţemo prodreti
izvan ogromnog mrtvog zida zvanog razum. Ali sama
prva ideja na kojoj se zasniva indijska misao usuĎuje se
da traga i uspeva da naĎe nešto više od razuma, čime se
samo moţe objasniti sadašnje stanje. U tome je vrednost
izučavanja nečega, što će nas odvesti izvan sveta. `Ti si
otac naš i čezneš da nas preneseš na drugu obalu ovog
okeana neznanja.` To je nauka o religiji, ništa više.