Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Univerzalno jevanđelje – putevi Svami Vivekanande – Romen Rolan: 170 str. 1240 din.
Romen Rolan
UNIVERZALNO JEVANĐELJE
PUTEVI SVAMI VIVEKANANDE
`Ja sam nit koja se provlači kroz sve te razne ideje, kao kroz
perle`, kaţe Bog Krišna.
(Vivekananda: Maja i evolucija ideje Boga)
PRVI DEO
I
MAJA I POHOD PREMA SLOBODI
NEMAM nameru da ovde ulazim u diskusiju o misaonom
svetu dva velika Indijca, čije sam ţivote do sada opisao.
Vivekanandine ideje nisu ništa više izraz njegovog specifičnog
duhovnog napora, nego što je to slučaj sa Ramakrišnom. On
pripada misaonom svetu, duboko utkanom u hinduizam.
Priprosti i skromni Ramakrišna nije pokazivao nikakvu ţelju da
sebi pripiše čast osnivanja metafizičke škole. A Vivekananda,
iako širih intelektualnih pogleda, a time i svesniji svog učenja,
je znao i istrajao na tome, da u njegovim idejama nema ničeg
novog. Naprotiv, bio je sklon da to potkrepi primerom svog
uzvišenog, duhovnog pretka.
`Ja sam Šankara`, rekao je.
Obojica bi se nasmejali zabludi, danas tako čestoj, koja čoveka
navodi da poveruje da je naslednik ili posednik istog oblika
misli. Mi znamo da se misli čovečanstva kreću unutar uskog
kruga i da su, i pored svih povremenih pojavljivanja i
iščezavanja, uvek unutar tog kruga. Uostalom, one misli koje
nam se čine najsveţijima, često su zapravo posve drevne;
jedino ih je svet na neko vreme zaboravio.
Dake, nisam spreman upustiti se u beskrajnu i beskorisnu
diskusiju o hinduizmu Paramahamse i njegovog velikog
učenika; jer, ako bih hteo da prodrem do same suštine tog
pitanja, ne bih mogao da se prepustim hinduizmu. Osnovni
deo njihovog iskustva i mističkog poimanja, kao i metafizičke
konstrukcije, ne samo da nije svojstven isključivo Indiji (kao
što to ona voli da veruje), već ga zajednički s njom dele i dva
velika religiozna metafizička sistema Zapada, helenski i
hrišćanski. Boţanska Beskonačnost, apsolutni Bog, imanentan
i transcendentan, koji se otkriva u večnoj bujici natura rerum,
a ipak saţet i u najsitnijim njenim česticama - Boţansko
Otkrovenje, razliveno celim univerzumom, a ipak utisnuto u dubini svake duše - veliki Putevi ponovnog sjedinjenja s
Beskrajnom Snagom, a posebno Put potpune Negacije -
`deifikacija` prosvetljene duše, nakon njenog poistovećivanja s
Jedinstvom - sve to su s potrebnom snagom i lepotom, koji se
bez ustručavanja mogu uporediti s monumentalnim indijskom
strukturom, objasnili Plotin Aleksandrijski i rani učitelji
hrišćanskog misticizma. Indijski mistici bi uostalom dobro
postupili, kada bi proučavali tu tvorevinu Zapada.
Jasno je da u granicama ovog dela, ne mogu pruţiti ništa više
od letimičnog pogleda na istorijske različitosti, do kojih je
došlo u poimanju boţanske Beskonačnosti, kao i u velikoj
nauci o jedinstvu sa Apsolutom. To bi iziskivalo pregled
istorije celog sveta, pošto takve ideje čine neodvojivi deo tkiva
čovečanstva - prošlog, sadašnjeg i budućeg. One su po samoj
svojoj prirodi univerzalne i večne. Ne mogu se upustiti čak ni u
pitanje njihove vrednosti (problematične, kao uostalom i sve
ideje ljudskog duha, bez razlike), ili u to neizbeţno pitanje,
pitanje velikog naučnog problema `introverzije`. To bi
zahtevalo jednu zasebnu knjigu. Zadovoljiću se time, da
čitaoca uputim na dve, prilično opširne Beleške na kraju ove
knjige. (Beleške II i III u Dodacima) U prvom delu, bavimo se
mističnom `introverzijom` i pojedinim greškama, koje je u
njenom shvatanju učinila moderna psiho-patologija: jer ona
zanemaruje strogo naučne elemente, kao i ozbiljnu teţinu
dokaza, već prikupljenih na osnovu pravilnog prihvatanja i
razumevanja. U drugom delu, bavimo se helensko-hrišćanskim
misticizmom prvih vekova (Plotin, Denis Areopagita) i
njegovom povezanošću s indijskim misticizmom. Ovde ću se
ograničiti na kratak prikaz vedantinske misli, onako kako ju je
u ovom našem vremenu izrazio sam Vivekananda.
Svako veliko učenje, koje se periodično uvek iznova javlja,
obojeno je odblescima vremena u kojem se iznova ukazuje;
pored toga, ono poprima i pečat osobe kroz koju se javlja. Na
taj način se iznova raĎa i deluje na odreĎeno doba. Svaka ideja
u svom čistom obliku ostaje u elementarnom stanju, kao
elektricitet u atmosferi, dok ne pronaĎe u nekoj ličnosti snaţni
kondenzator. Ona se mora inkarnirati nalik Bogovima. `Et caro
facta est`.
I upravo je ovo smrtno tkivo besmrtne ideje to, koje joj daje
njenu temporalnost, njeno pripadanje nekom danu ili
odreĎenom dobu, kroz koje nam ona biva saopštena.
Ja ću pokušati da pokaţem, koliko je ovaj aspekt
Vivekanandine misli blizak našem, našim posebnim ţeljama,
našim mukama, teţnjama i sumnjama, goneći nas poput slepe
krtice instinktom večno napred, putem koji vodi svetlosti. Ja se
svakako nadam da ću uspeti da i drugi, meni slični Zapadnjaci,
osete privlačnost koju ja osećam za ovog starijeg brata, sina
Ganga, koji je od svih novovekovnih ljudi dostigao najveću
ravnoteţu izmeĎu suprotstavljenih snaga misli, postavši jedan
od prvih koji je pomirio dve, večno sukobljene sile unutar nas,
sile razuma i vere.

***
Ako postoji ijedan osećaj, koji je za mene od presudnog
značaja (a ja govorim u ime hiljada Evropljana), onda je to
Sloboda. Bez toga, sve je lišeno vrednosti... `Das Wesen des
Geistes ist die Freiheit.` (`Suština duha je sloboda.` (Hegel))
Oni, koji su najpozvaniji da procene njenu jedinstvenu
vrednost, su meĎutim oni, koji su najpotpunije upoznali bol
okova, bilo okova posebno teških okolnosti, bilo okova
razapetosti svoje vlastite prirode. Negde pre moje sedme
godine ţivota, cela mi se vaseljena iznenada učinila ogromnom
mišolovkom, u kojoj sam bio zarobljen. Od tog trena svi moji
napori bili su usmereni bekstvu kroz rešetke - dok konačno
jednog dana u mojoj mladosti, pod upornim pritiskom, jedna
od rešetki nije popustila, a ja pobegao u slobodu. (Ova sam
iskustva izneo u poglavlju o svojim sećanjima, u još
neobjavljenom Unutrašnjem Putovanju, koje su do sada
pročitali jedino moji indijski prijatelji.)
To duhovno iskustvo koje je za celi ţivot ostavilo traga na
meni, duboko me je pribliţilo duhu Indije, s kojim sam se
kasnije upoznao. Hiljadama godina se Indija osećala upletenom
u dţinovsku mreţu, i hiljadama godina je traţila neki način da
pobegne iz nje. Te neprestana borba da se pobegne iz klopke,
prenela je svim indijskim duhovnim veličinama, bilo
Boţanskim Inkarnacijama, mudrim filozofima ili pesnicima,
ţudnju za slobodom, uvek sveţu, usrdnu i neumornu; ja, ipak, znam samo nekoliko primera tako izuzetnih ličnosti, kakav je
bio Vivekananda.
Snaţni zamasi krila ove divlje ptice preneli su ga, kao našeg
Paskala, preko celog nebeskog pokrova misli, s jednog pola na
drugi, iz ponora poslušnosti, do vrtloga slobode. Poslušajte
ovaj tragični krik, kako proklinje okove ponovnih roĎenja:
`Sećanje jednog ţivota je nalik milionima godina ropstva, a oni
ţele da probude sećanje na mnoge ţivote! Svakom je danu
dovoljno svoga jada...` (1899, tokom njegovog drugog
putovanja na Zapad.)
Da bi kasnije uznosio divotu postojanja:
`Nikada ne zaboravite slavu ljudskog bića! Mi smo najveći
Bog koji je ikada postojao ili će postojati. Isusi i Bude su tek
talasi beskrajnog okeana koji sam ja.` (1895, u razgovoru u
Tauzand Ajland Parku. S.A.D.)
Tu nema protivrečnosti. Za Vivekanandu, oba uslova uporedo
ţive u čoveku. `Šta je ovaj univerzum?... U slobodi se raĎa, u
slobodi opstaje.` (1896. predavanje o maji, u Londonu.) Pa
ipak, sa svakim pokretom čovekovim, okovi ropstva se sve
dublje zarivaju u meso. Nesklad dva osećaja stapa se meĎutim
u harmoniji - harmonični nesklad kao kod Heraklita, sasvim
suprotan smirenom i suverenom jednoglasju Budinom.
Budizam poručuje ljudima, `Spoznajte da je sve to iluzija`, dok
advaita vedanta kaţe, `Spoznajte da je iluzija stvarna!`
(Razgovori Vivekanande s Niveditom, u Londonu.)
Ništa pod kapom nebeskom ne treba negirati, jer maja, iluzija,
ima svoju sopstvenu stvarnost. Mi smo zarobljeni mreţom
fenomena. Moţda bi uzvišenija i radikalnija mudrost bila da
kao Buda, totalnom negacijom pokidamo mreţu i kaţemo,
`Pojave ne postoje`.
Ali, u svetu veoma uverljivih radosti i tragičnih patnji, bez
kojih bi ţivot odista bio siromašan, ljudskije je i tačnije reći,
`Oni postoje. Oni su zamka`, i dići pogled s ogledala, sličnog
onom koji svojim groteksnim i šaljivim odrazima, nasmejava
gledaoce, i otkriti da je sve to samo igra sunčevih zraka. Igra
sunca, Brahmana, je igra maje koja progoni svoj plen, s
Prirodom kao mreţom. (U svom prvom predavanju o `Maji i
Iluziji`, Vivekananda je pošao od prvobitnog značenja te reči u
Indiji, gde je ona podrazumevala neku vrstu čarobne iluzije, magle koja prekriva stvarnost; i iz jedne od poslednjih
upanišada (Švetašvatara upanišade) citira: `Prepoznaj u prirodi
maju, a Vladara ove maje u Gospodu Samom`. (Sabrana dela,
vol.II, str. 88-89).
Pre no što produţimo, pokušajmo da se rešimo dvosmislenosti,
koja je za većinu i najobrazovanijih Zapadnjaka sadrţana u
samom imenu maje, i pogledajmo na koji je način ona
shvaćena od strane intelektualnog vedantizma našeg vremena;
jer, izgovorena, ona podiţe nestvaran zid izmeĎu nas. Nismo u
pravu kada o njoj razmišljamo kao o potpunoj iluziji, čistom
priviĎenju, oblačku dima bez vatre: jer, upravo nas ta ideja
navodi na prezirnu, potcenjivačku pomisao, da Istok nije
sposoban da se suoči sa stvarnošću ţivota, jer u njemu vidi
jedino tvorevinu od koje su i snovi satkani - shvatanje koje ga
vodi plutanju kroz ţivot, poluusnulom, nepomičnom i
ravnodušnom, pogleda prikovanog za plave dubine, nalik
tankim nitima paučine koje se ljuljaju na jesenjem povetarcu.
Ja, meĎutim, verujem da sam odan pravom smislu modernog
vedantizma, ovaploćenog u Vivekanandi, kada tvrdim da se
njegovo poimanje Prirode nije mnogo razlikovalo od onog koje
ima moderna nauka. (Vivekananda je posebnom proučavanju
maje, posvetio niz od četiri predavanja, odrţanih 1896.godine u
Londonu: (1) Maja i Iluzija; (2) Maja i evolucija ideje Boga;
(3) Maja i Sloboda; (4) Apsolut i manifestacija (to jest, pojavni
svet). U svojim razgovorima i drugim filozofskim i religioznim
raspravama, često se vraćao ovoj temi.)
Pravi vedantinski duh ne počinje od sistema unapred stvorenih
ideja. On poseduje potpunu slobodu i hrabrost, kojoj nema
premca meĎu religijama, u odnosu na činjenice koje treba
proučavati, kao i različite hipoteze, stvorene u svrhu njihovog
meĎusobnog usklaĎivanja. Svaki čovek je u traganju za
duhovnim objašnjenjem prizora univerzuma, potpuno slobodan
da se okrene gde god mu srcu drago. Kao što je Vivekananda
podsetio svoje slušaoce, postojalo je vreme kada su vernici,
ateisti i iskreni materijalisti mogli biti viĎeni kako jedan pored
drugog u istom hramu izlaţu svoja učenja; a u nastavku ću
pokazati, kakvo javno priznanje je Vivekananda odao velikim materijalistima zapadne nauke. `Sloboda`, rekao je,
`predstavlja jedini uslov duhovnog napretka.`. Evropa je, u
oblasti politike, delotvornije nego Indija umela da dosegne tu
slobodu, (U ovom trenu, ona (Evropa) istu energiju troši da je
slomi. A burţoaske demokratije i dalje zadrţavajući etiku
`parlamentarnog`, i tako ne zaostaju za komunističkim ili
fašističkim diktatorima.) ali ju je daleko manje ostvarila ili čak
zamislila u duhovnoj sferi. MeĎusobno nerazumevanje i
netrpeljivost naših tzv. `slobodnih mislilaca` i naših
raznoraznih veroispovesti, ne mogu nas više začuditi: normalan
stav prosečnog Evropljanina mogli bi saţeti u rečenici `Ja sam
Istina!`, dok bi veliki vedantist kao svoj moto radije uzeo
Vitmanove reči, `Sve je Istina` (Zbirka Od podneva do
zvezdane noći, iz Vlati trave.) On ne odbacuje nijedan od
predloţenih pokušaja objašnjavanja, nego iz svakog nastoji da
izvuče zrno neprolazne stvarnosti; otuda i imamo to da, suočen
s modernom naukom, istu posmatra kao najčišći izraz istinskog
religioznog duha - jer dubokim i iskrenim naporom, ona nastoji
da nas dovede do suštine Istine.