Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Umetnost buddhističke meditacije - Matthieu Richard: 156 str. 1160 din.
Matthieu Ricard
UMETNOST BUDDHISTIČKE MEDITACIJE
PREDGOVOR
„Mi sami treba da se menjamo onako kao sto želimo da
se menja svet.`
Gandhi
Čemu služi ovaj sažeti spis o meditaciji? Više od četrdeset
godina imam veliku sreću da živim pored autentičnih
duhovnih učitelja, koji su nadahnuli moj život i prosvetlili
me na putu. Mojim naporima su bili dragoceni njihovi
saveti. Nisam učitelj, štaviše, više nego ikad ostajem
samo učenik. Stalno mi se događa tokom putovanja da
susrećem ljude koji mi govore da imaju želju da nauče da
meditiraju; pa pokušavam, koliko god mogu, da ih uputim
na prave učitelje. Međutim to nije uvek moguće. Zato
sam, za sve one koji iskreno žele da uče da meditiraju,
sakupio uputstva iz originalnih budističkih izvora.
Uzbudljivija je avantura kada se čovek menja iznutra,
vežbanjem sopstvenog duha. Baš je to pravi smisao
meditacije.
Vežbe koje se nalaze u ovoj knjizi potiču iz tradicije duge
dve hiljade godina. Bilo da se posvetite meditaciji samo pola sata dnevno, ili da joj se posvetite ozbiljnije
povlačeći se u osamu, ove vežbe možete vežbati
postupno, nezavisno jedne od drugih,
Imao sam veliku sreću da 1967. godine u blizini
Dardžilinga u Indiji sretnem svog duhovnog učitelja, koji
se zvao Kanguijur, a i da posle njegove smrti 1975.
provedem nekoliko godina u osamljenoj šumskoj drvenoj
kolibi iznad njegovog manastira. Trinaest godina sam
imao privilegiju da živim pokraj drugog, velikog
tibetanskog učitelja, Dilga Kijentsea Rinpočea, i da učim
od njega. Kada je i on napustio ovaj svet 1991. godine,
često sam se povlačio u osamljeni planinski centar koji
su osnovali monasi manastira Sešen, u Nepalu,
udaljenom nekoliko kilometara od Katmandua, gde i
danas boravim. Vreme koje sam tamo provodio, bez
sumnje jeste najplodniji perion u mom životu.
Skoro deset godina učestvujem u nekoliko naučno
istraživačkih programa, čiji je zadatak da utvrde koji su
efekti dugotrajne meditacije. Istraživanja pokazuju da
meditacija omogućava razvijanje pažnje, emocionalne
ravnoteže, altruizma i unutrašnjeg mira. Druga
istraživanja, opet, utvrdila su da svakodnevna meditacija u trajanju od dvadeset minuta, tokom šest do osam
nedelja, smanjuje anksioznost i osetljivost na bol,
sklonost ka depresiji i ljutnji, produbljuje usredsređenost,
jača imuni sistem, i opšte stanje duha. Iz bilo kog ugla da
se posmatra, bilo da se radi o ličnom napretku, razvijanju
ljubavi prema drugima ili fizičkom zdravlju, izgleda da je
meditacija ključni faktor za uravnotežen i smislen život.
Šteta je da potcenimo mogućnost napredovanja našeg
duha. Svako od nas je sasvim sposoban da postigne
stanja duha, koja ublažavaju naše lične patnje, i patnje
onih koji nas okružuju, sa ciljem nalaženja unutrašnjeg
mira i doprinosa opštem dobru.
ZAŠTO DA MEDITIRAMO?
Preispitamo iskreno svoju egzistenciju. Dokle smo
dospeli u životu? Sta su nam do danas bili prioriteti, a šta
planiramo da uradimo u dudućem vremenu?
Mi smo mešavina tame i svetla, vrlina i mana. Je li to
zaista najbolji mogući način egzistencije, da li je to nužno,
nepromenljivo stanje stvari? Ako to nije slučaj, kako izaći
iz toga? Sva ova pitanja zaslužuju da se postave, naročito
ako imamo osećaj da bi neka promena bila poželjna i da
je ona moguća.
Međutim, pošto smo mi u datom svetu od jutra do večeri
zauzeti radom, koji nam oduzima veliki deo energije,
ostaje nam malo slobodnog vremena, koje bi mogli
posvetili bitnim načelima sreće. Mislimo manje ili više
svesno, da ćemo povečanjem aktivnosti ostvariti veći
intenzitet svojih osećanja, i da će osećaj nezadovoljstva
iščezuti. U stvari je baš suprotno, pa je veliki broj onih koji
su razočarani i frustrirani savremenim načinom življenja.
Osećaju da su uskraćeni, međutim ne vide neki izlaz, jer tradicije koje zastupaju menjanje samog sebe, često više
nisu u modi.
Tehnike meditacije imaju za cilj promenu duha. Uopšte
nema potrebe da im se stavljaju etikete, bilo ove ili one
religije. Svako od nas ima svoj duh i može da radi na
njemu.
KOLIKO JE POŽELJNO DA SE MENJAMO?
Mali je broj onih koji mogu reći, da u njihovom životu i
shvatanjima sveta, ništa ne treba da se poboljša. Neki čak
misle da njihove mane i sukobljenje emocije samo
doprinose životnoj raznovrsnosti, pa da ih baš ta
određena alhemija i čini onim što jesu; čini ih izuzetnim
osobama; pa misle, kako moraju naučiti da tako
prihvataju sami sebe, kao i da moraju voleti svoje mane
isto kao i svoje vrline. Njima ozbiljno preti življenje u
hroničnom nezadovoljstvu, pri tome, ne shvataju da bi
mogli da postanu bolji uz vrlo malo truda i mišljenja.
Pretpostavimo da nam se preporuči da ceo dan
provedemo osećajući ljubomoru. Ko bi to prihvatio sa
zadovoljstvom? Inače, ako nas pozovu da taj čitav dan provedemo sa srcem punim ljubavi prema drugima,
većina bi to smatrala poželjnijim.
Često naš duh uznemiravaju različite stvari. Pogađaju nas
bolne misli, obuzima nas ljutnja, vređaju nas grube reči,
koje nam drugi upute. U ovim momentima, svi sanjaju da
kontrolišu svoje emocije kako bi mogli da vladaju sobom i
budu slobodni? Rado bismo se rešili tih nevolja. Međutim,
ne znajući kako da postupimo, tešimo se mišljenjem da je,
to u ljudskoj prirodi. Inače, sve ono što je prirodno, nije
uvek i poželjno. Znamo, na primer, da je bolest prirodna
kod svih živih bića, no to nas ne sprečava da idemo kod
doktora kada se razbolimo.
Mi uopšte ne želimo da patimo. Nema čoveka koji se
ujutro probudi misleći: „Kad bih mogao da patim čitav
dan, a ako je moguće i ceo život!” Sve što radimo, bilo da
radimo nešto važno, ili izvršavamo obične radne obaveze,
bilo da počinjemo neku dublju vezu, ili se jednostavno
šetamo šumom, pijemo šolju čaja ili slučajno sretnemo
nekoga; uvek se nadamo da ćemo iz toga imati neku
dobrobit za sebe ili za druge. Ako bismo znali da će neki
naš postupak doneti patnju, mi to ne bismo radili.