ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012, 2021
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Okončanje vremena - Jiddu Krisnamurti: 352 str. 2240 din.
J. Krishnamutri & Dr. David Bohm
OKONČANJE VREMENA
Poglavlje I
POREKLO PSIHOLOŠKOG SUKOBA
Ojai, Kalifornija, 1. aprila 1980.
Krishnamurti: Kako ćemo započeti? Voleo bih
da pitam da li je čovečanstvo „skrenulo
pogrešnim“ putem, da li je krenulo u pogrešnom
smeru?
David: U pogrešnom smeru? Verovatno je to
učinilo još od davnina?
K: Osećam i ja da je tako. Pre mnogo vremena...
Čini mi se da je tako. Zašto? Znate, kako ja na to
gledam, čovečanstvo je oduvek pokušavalo da
nešto postane.
D: To je moguće. Jednom me prilično pogodili
nešto što sam pročitao o tome da je čovek
zastranio pre, otprilike, pet ili šest hiljada godina,
kada je postao sposoban da pljačka i porobljava.
Posle toga su mu iskorišćavanje i pljačka postali
glavna svrha postojanja.
K: Da, ali postoji i osećaj unutrašnjeg postajanja.
D: Dakle, treba da pojasnimo na koji su način ovo
dvoje povezani. Kakvo je postajanje bilo uključeno
u takve postupke? Umesto da je bio
konstruktivan, i otkrivao nove tehnike, alate i
tako dalje, čovek je u određenom momentu
shvatio da mu je lakše da pljačka svoje bližnje.
Dakle, šta su ljudi želeli da postanu?
K: Izvor svega ovoga je sukob.
D: O kakvom se sukobu radi? Kada bismo mogli
da se stavimo u položaj tih ljudi iz davnine, kako
bismo videli taj sukob?
K: Šta je uopšteno osnova sukoba? Ne samo
spolja, neo i ovog velikog unutrašnjeg sukoba
čovečanstva? Šta je uzrok toga?
D: Čini se da su to protivrečne žudnje.
K: Ne nalazimo li to u svim religijama da -
„morate postati nešto“, da „morate postignuti
nešto?“
D: Šta je onda nateralo ljude da požele tako da
postupaju? Zašto nisu bili zadovoljni time da
ostanu ono što su već bili? Znate, religija ne bi
bila prihvaćena da ljudi nisu osećali kako postoji
nešto privlačno u tome da se postane nešto više
od onoga se već jeste.
K: Ne radi li se tu o izbegavanju, o nemogućnosti
suočavanja sa činjenicom, a prema tome, o
kretanju prema nečemu drugom – prema sve više
i više, u smislu nagomilavanja?
D: O kakvoj se činjenici radilo, s kojoj se ljudi
nisu mogli nositi?
K: Hrišćani su rekli da to istočni greh.
D: Međutim pogrešno skretanje se dogodilo
mnogo ranije.
K: Da, mnogo ranije. Inače mnogo pre toga su
hindusi imali svoju zamisao karme. Šta je poreklo
svega ovoga?
D: Rekli smo da je postojala činjenica s kojom se
ljudi nisu mogli suočiti, s kojom se nije moglo
nositi. O čemu god da se radilo, oni su hteli
zamisliti nešto bolje.
K: Da nešto bolje. Postajanje (boljim).
D: Mogli bismo reći da su počeli da čine stvari
tehnološki boljim, a zatim su to proširili na druga
područja rekavši: „I ja moram postati bolji.“
K: Da, postati iznutra bolji.
D: Svi mi zajedno moramo postati bolji.
K: Tako je. Šta je uzrok svega ovoga?
D: Mislim da je za misao prirodno da projektuje
cilj postajanja boljim. To je svojstveno strukturi
misli.
K: Ne radi li se o tome da se princip postajanja
boljim spolja, preselio na postajanje boljim
iznutra?
D: Ako je dobro postati bolji spolja, zašto onda ne
bi postao bolji iznutra?
K: Da li je to uzrok sukoba?
D: Kreće se prema tome. Približava se tome.
K: Da li se približava? Da li je faktor vreme?
Vreme u smislu: „Potrebno mi je znanje da bih
učinio ovo ili ono“? Da li je onda, isti princip
zatim primenjen iznutra? Da li je vreme taj
faktor?
D: Ne vidim kako vreme samo po sebi može biti
jedini faktor?
K: Ne, ne vreme. Postajanje – koje podrazumeva
vreme.
D: Da, ali nije jasno na koji način vreme počinje
da prouzrokuje nevolje. Moramo napomenuti da
princip vremena ne prouzrokuje teškoće kada se
primeni spolja.
K: Prouzrokuje u nekoj meri ali mi diskutujemo o
ideji unutrašnjeg vremena, vremena (iznutra u
umu).
D: Moramo uvideti zašto je unutrašnje vreme
tako destruktivno.
K: Zato što pokušavam nešto postati.
D: Da, ali većina ljudi bi rekli da je to sasvim
prirodno. Morate objasniti šta nije u redu s
postajanjem.
K: Očigledno je da se u mom pokušavanju da
nešto postanem nalazi sukob, to je neprestana
borba.
DB: Da. Možemo li ući u ovo pitanje; zašto je to
neprestana borba? Kada pokušavam da
promenim svoj položaj spolja, onda to nije borba.
K: Spolja ne. Manje ili više je u redu kada se to
odvija spolja, ali kada je isti princip primenjen
iznutra – tada on sa sobom donosi protivrečnost.
D: Kakvu protivrečnost?
K: Između onoga što jeste i postajanja nečim, što
bi trebalo biti.
D: Problem je u sledećem: zašto je iznutra ta
protivrečnost, a spolja nije?
K: Iznutra to izgrađuje središte, egoistički centar,
ne izgrađuje li?
D: Da, ali možemo li pronaći neki razlog zašto se
to događa? Da li se izgrađuje centar, kada taj
princip primenjujemo spolja? Izgleda da ne mora
biti tako?
K: Ne mora biti.
D: Inače kada to činimo iznutra, kada
pokušavamo da se prisilimo da postanemo nešto
što nismo.
K: Da, to je činjenica. Da li se radi o tome, da je
ljudski mozak toliko naviknut na sukob, da čovek
odbija bilo kakav drugi oblik življenja?
D: Inače zašto su ljudi došli do zaključka da je
sukob neizbežan i nužan?
K: Kakvo je poreklo ovog sukoba?
D: Mislim da smo to već dotakli rekavši da se na
nešto pokušavamo prisiliti. Kada već jesmo nešto
što želimo biti, takođe želimo biti i nešto drugo,
nešto drugačije; stoga želimo dve različite stvari
istovremeno. Da li se to čini ispravnim
zaključkom?
K: Razumem to. Međutim ja pokušavam da
pronađem poreklo svih ovih muka, konfuzije,
borbe – šta je početak svega toga? Zato sam na
početku pitao: Da li je čovečanstvo skrenulo
pogrešnim putem? Nije li poreklo u mišljenju da
„ja nisam ja“?
D: Mislim da smo sada bliže odgovoru.