ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2018
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Meditacija – prvi i poslednji korak od razumevanja do prakse – Ivan Antić; 240 str. 1620 din.
Ivan Antić
MEDITACIJA
PRVI I POSLEDNJI KORAK
OD RAZUMEVANJA DO PRAKSE
PRVI DEO
ISPRAVNO RAZUMEVANJE MEDITACIJE
MEDITACIJA I STVARNOST
Ovde ćemo koristiti izraz `meditacija` samo zato što
je on opšte prihvaćen, iako bi ispravniji naziv za ono o
čemu se ovde govori bio `kontemplacija`. Ta reč potiče od
latinske reči contemplatio koja etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je viđenje dovoljno objektivno i tačno. Sastoji se iz prefiksa con koji označava povezanost, sinhronizaciju, i templum, hram ili sveto
mesto u kome je moguća veza sa božanskim, primanje
poruka od božanskog. Kako se ne radi o spoljašnjem
hramu već o unutarnjem iskustvu, reč `kontemplacija`
praktično označava dostizanje unutarnjeg svetišta, onog
stanja uzvišenosti u sopstvenom biću sa kojim je moguće
povezivanje sa višom, božanskom svešću duše i usklađivanje sa njom. To je promena stanja svesti u viši nivo. Pretvaranje sopstvenog bića u hram božanske prisutnosti.
Upravo takvu praksu dostizanja najobjektivnije moguće
svesti u čoveku, koja njegovu individualnu svest povezuje
sa objektivnom stvarnošću ili božanskom svešću koja sve
omogućava, ovde ćemo nazivati `meditacijom`, jer je taj
pojam opšte prihvaćen, iako reč `meditacija` doslovno
označava samo usredsređeno razmišljanje. Ipak nije
pogrešno ovde koristiti reč `meditacija` jer ova rasprava i
predstavlja usredsređeno osmišljavanje šta kontemplacija
jeste. Ovo je meditacija o kontemplaciji, razumevanje kontemplacije, jer ona je moguća samo sa ispravnim razumevanjem.
Meditacija ili kontemplacija je metod koji čoveka
budi u spoznaji stvarnosti ubrzanim putem, tačnije rečeno, metod kojim se uklanja iluzija vremena tokom kojeg
zamišljamo da smo nešto drugo a ne ono što u stvarnosti jesmo, da smo odvojeni od najviše stvarnosti. Meditacijom
se čovek usaglašava sa stvarnošću. Usaglašavanje sa
stvarnošću jeste učenje i praksa meditacije.
Kada se fizički rodi čovek nije istinski i potpuno
rođen, on tada još uvek nije istinski počeo da postoji.
Rođenjem u fizičko telo događa se zapravo nešto suprotno
od nastanka: tada se događa ograničenje i zatvaranje u
mnogo niže stanje svesti do onog koje smo imali pre rođenja.
Rođenje u fizičko telo čovek samo koristi za svoje prisustvo u postojanju. Ali i tada njegovo prisustvo ne postaje
potpuno samim rođenjem tela, njime se samo otvara
mogućnost čovekovog prisustva u fizičkoj realnosti. Kada
se rodi fizičko telo je i dalje uslovljeno, ono je samo usko
okruženje materice zamenilo širokim okruženjem sveta u
kome je rođeno. Taj svet je daleko širi, omogućava više
kretanja i veću percepciju, ali ta širina i prividna sloboda
kretanja i delovanja ne treba da nas zavaraju da smo fizičkim rođenjem istinski počeli da postojimo kao slobodno i
samosvesno biće. Sva uslovljenost i patnja koju doživljavamo, svi sukobi i nerazumevanja, dokaz su da nismo uistinu slobodni i potpuno svoji. Oni su posledica naše
nesvesnosti i uslovljenosti od strane tog šireg okruženja.
Meditacija je metod sa kojim čovek postaje potpuno
ostvaren i prisutan u postojanju, u svim dimenzijama, pa i
u ovoj fizičkoj realnosti, istinski neuslovljen i autentično
svoj. Tek sa meditacijom čovek počinje istinski da postoji -
oslobađa se iluzije da je počeo da postoji fizičkim rođenjem, iluzije fizičkog tela. Na taj način on svest svoje duše,
koju je imao pre rođenja, dovodi u puno prisustvo za
vreme fizičkog života. To je cilj meditacije. U ovoj knjizi
videćemo sve detalje tog ostvarenja.
Ceo život je proces rađanja u duhu, u svesti duše.
Čin fizičkog rođenja je samo početak, tačnije, samo jedna
faza tog dugog procesa rađanja u duhu. Ali čemu uopšte i to rađanje u duhu, ceo taj proces? Čemu uopšte sam život
u fizičkom telu? I on mora da je deo nekog šireg konteksta.
Svakako da jeste i cilj meditacije jeste da se on spozna, da
se spozna ono što daleko nadilazi ceo naš život, sve naše
živote. Taj cilj ne možemo ovde izneti jer on se ne daje kao
odgovor, do njega svako mora da dođe samospoznajom.
Ipak možemo ga nagovestiti u toj meri da nam svrha
meditacije, kao i sama priroda stvarnosti bude jasnija.
Uostalom, da nema takvog nagoveštaja, niko ne bi imao
inspiraciju za praksu meditacije, koja često početnicima
donosi mnoga iskušenja i odricanja.
Meditacija je spajanje sa svešću duše koju smo imali
pre rođenja u telu, i koju ćemo imati posle smrti tela. Zato
je ona tako privlačna ljudima sa zrelim dušama da i najmanji nagoveštaj onoga što meditacija donosi, iako je još
nejasan, daje ogromnu energiju i inspiraciju za napredovanjem, za daljom vežbom. Zapravo, mnogo je više praktičara meditacije u svetu kojima nije baš sasvim jasno šta je
zapravo meditacija i čemu zaista služi, ali su opčinjeni
njome, nego što ima onih kojima je to jasno. Toliko je velika privlačna moć duše. Svako ko ispravno meditira vremenom i iskustvom spozna svrhu meditacije, ali u početku ona nije vidljiva. To je i razumljivo jer ona predstavlja
promenu stanja svesti. Započinje se sa nižim stanjem sa
kojeg nije moguće videti ono više, do njega se dolazi samo
praksom. Oni kojima je postala jasna svrha meditacije
završili su sa njenom praksom, ostvarili su njen cilj, jer
postići cilj meditacije isto je što i naučiti potpuno ispravno meditirati. Meditacija se praktikuje samo dok se ne
postigne njena ispravnost, kada se to postigne, ona je
gotova, zato što ispravna meditacija jeste ispravna usaglašenost sa stvarnošću. Stoga, svaka praksa meditacije
do tog konačnog trenutka je nesavršena. Meditacija postoji samo kao manje-više uspešan pokušaj usavršavanja kroz trud i disciplinu. U trenutku kada postane savršena
ona nestaje zato što se ne razlikuje od najviše božanske
stvarnosti, od svega što jeste, ovde i sada, od suštine
samoga postojanja. I sam meditant nestaje u tome jer
ničeg nema drugog u najvišoj božanskoj stvarnosti, samo
ona postoji i ništa dugo. Tako i meditant koji spozna
božansku stvarnost nestaje u njoj i postaje ona sama. Zapravo, meditacijom u čoveku nestaje vreme kao iluzija da je
on nešto drugo osim najviša božanska stvarnost i njeno
sveopšte prisustvo.
Najviša božanska stvarnost je izvor svesti po kojoj
postoji sve što postoji. Sav univerzum, ili svi univerzumi.
Božanska svest je suština svega, pa i naša suština, ili
duša.
Sva svest u nama izvire iz svesti duše.
Stoga, spoznaju tog šireg konteksta koji daleko
nadilazi naše fizičko postojanje i sva individualna iskustva, donosi svest naše duše.
Moglo bi se reći ne samo da čovek rođenjem fizičkog
tela uopšte ne počinje da postoji, budući da je postojao pre
i postojaće nakon fizičkog života, već da je rođenjem izgubio svoje pravo postojanje, da je u fizičkom telu najmrtviji
što ikada može biti. Ali ako i tada u fizičkom telu ostvari
puno prisustvo svesti svoje suštine, duše, koju je imao pre
rođenja, onda tek može da postoji kao nikada do tada,
onda nikada ne može da izgubi svest svoje duše, ciklus
inkarnacije se prekida jer svest njegove duše postaje savršeno podobna sa božanskom svešću tako da joj ništa
drugo nije potrebno, ni u jednom obliku postojanja ne
može da zaboravi sebe. Metod za ostvarenje punog prisustva svesti duše u fizičkom telu jeste meditacija.
Zato smo rekli da rođenjem fizičkog tela nismo
počeli da postojimo, jer smo već postojali ali kao duša, kao
deo božanske celine. Rođenjem u telu naša svest postaje ograničena kao individualno biće, koje ima iluziju da je
odvojeno od celine i svoje duše. Kada uspemo da i u tako
ograničenom stanju, u telu i svoj fizičkoj uslovljenosti,
meditacijom osvestimo svest svoje duše i tako je ojačamo i
`spustimo` u telo u dovoljnoj meri da postane trajna i
nepobediva, tada će i božanska svest, koja je izvor naše
duše, biti zaista prisutna u svim svojim mogućnostima.
Ona nije prisutna u svim svojim mogućnostima dok je u
samoj sebi, ona mora da stvori potpuni privid izdvojenosti od sebe same, a to je čovekov um u telu, i da u njemu
ponovo spozna sebe samu, kao sebe u svemu, i u onome
što je naizgled potpuno drugačije od božanske svesti. Taj
privid nečega što je potpuno drugačije od sveprisutne
božanske svesti jeste čovek u svom ludilu egocentričnog
uma i života koji je u sukobu sa prirodom, sa celinom,
drugim ljudima i samim sobom. I smisao života čovekovog jeste da se izbori u tome da spozna svoju dušu i da tu
svest nikada ne izgubi u stalnom tkanju svih suprotnosti
života. To je čovekova tantra na ovom svetu.
Širi kontekst našeg postojanja se svakako vidi na
sve načine i u svemu, i bez meditacije, samo ako se pažljivo i objektivno posmatra (meditacija i nije ništa drugo
do pažljivo i objektivno samoposmatranje, ustanovljavanje). Najpre, sam život je tako složen da sama njegova složenosti dokazuje da postoji nešto daleko više od onoga što
vidimo, više od samog fizičkog sveta. Nauka nam pokazuje i dokazuje da mi fizičkim čulima opažamo samo mali
deo stvarnosti, prirode koja postoji. Poslovičnih 5 %. Ostalih 95% prirode ne opažamo, ali oni postoje. Taj mnogo
veći deo postojanja koji ne opažamo religije nam opisuju
kao `više svetove`, `carstvo nebesko`, a mistička učenja
nam ih opisuju kao više dimenzije. Čak nas uče kako da
osposobimo svoja opažanja da možemo da postanemo
svesni tih viših dimenzija, kažu nam da možemo da izađemo iz tela i uđemo u te više dimenzije. Mnogi ljudi to
dožive spontano ali bez pravog razumevanja. Slično nam
kazuje i nauka, fizika govori o višim dimenzijama, a kvantna fizika da je sama priroda fizičkog sveta takva da je
naše opažanje veoma uslovljeno i pogrešno, a u svakom
slučaju veoma ograničeno. Međutim, sve ono što smatramo svojim životom i postojanjem smešteno je u to
ograničeno područje našeg opažanja, u tih 5%. Stoga sledi
logičan zaključak da ono što nazivamo `smrt` pripada
onom daleko širem, nepoznatom području od ovog kojeg
opažamo i nazivamo `život`. Stoga naše postojanje ne
obuhvata samo naš fizički život, već i našu fizičku smrt.
Ako naše postojanje obuhvata oba, onda znači da ih oba
nadilazi. Ako smo svesni svoje smrti, kao i svoga rođenja,
onda ta svest mora da nadilazi oba, mora da je besmrtna.
Širi kontekst našeg postojanja vidimo takođe u velikoj privlačnoj snazi koju ima sve što nas nadilazi, viša
dimenzija našeg bića nas privlači uvek kada se žrtvujemo
za uzvišeni ideal, dragu osobu, ljubav prema detetu. Pri
svemu tome uvek se oslanjamo na ono što nas nadilazi,
što je daleko veće od našeg tela i uma.
Složenost života takođe pokazuje i naučno dokazuje
da iza svega stoji jasna svest, plan i namera. Život nije slučajan, niti svest može da nastane kao proizvod nečeg
nesvesnog. Ma kako bili dugi i složeni, nesvesni i slučajni
procesi ne mogu da dovedu do svesti. Svest je po svojoj
prirodi transcendentna postojanju i životu. Ona je iznad
života i omogućava sav život. Život je plod inteligentnog
dizajna. I sav život to dokazuje samim svojim dizajnom.
Dovoljno je navesti jedan osnovni primer. Sam
život se zasniva na deobi ćelija, a njoj prethodi deoba DNK,
a deoba DNK nije moguća sama od sebe, već taj složeni
posao obavljaju proteini. Međutim, kôd za nastanak proteina nalazi se u samoj DNK. Očigledno je da su i DNK i proteini morali nastati istovremeno dizajnirani od strane
neke više svesti. Genetičari koji su otkrili DNK tvrde da
ona nije mogla ni na koji način da nastane evolucijom, već
je nastala inteligentnim dizajnom. Ta inteligencija je svesna namera. Budući da je sav život u kosmosu povezan, u
simbiozi - dokazano je da subatomske čestice, pa i ćelije,
međusobno stalno komuniciraju, čak nezavisno od vremena i prostora, ćelije našeg tela svesno komuniciraju sa
celim kosmosom - to znači da je ta svest jedna ista. Ne
postoji više svesti u prirodi, samo se jedna univerzalna
svest deli i grana u individualne oblike i bića, percepcije i
akcije.
Kvantna fizika nam dokazuje da postoje više
dimenzije i paralelne realnosti. Ako smo mi svesni onoga
što nam kvantna fizika dokazuje, onda naša svest mora
biti iznad kvantnog polja i svih dimenzija i paralelnih
realnosti. Osvešćenje je moguće samo ako svest nadilazi
ono što osvešćava.
Sve ovo ukazuje i dokazuje da je ta svest i naša suština ili duša. Sva naučna otkrića dokazuju postojanje svesti duše, dokazuju da naša duša nije nikakav skup energija
koje pokreću naše telo niti gomila psihičkih utisaka koji
nastaju i nestaju zajedno sa telom, već je naša duša ista
ona transcendentalna svest koja obelodanjuje i omogućava samo postojanje, sam život kao takav, sav pojavni
svet. Naučni dokaz za dušu je naša svest o pojavnom
svetu.
Po tome naša duša ima božanska svojstva. Jedina
prava istina o našoj duši je to da je naša duša samo individualna emanacija božanske svesti, svesti koja sve omogućava, koja je jedna ista u svemu. To dokazuje činjenica da
možemo da budemo svega svesni, celog postojanja, kao i
to da osećamo svoje jedinstvo sa celim postojanjem onoliko koliko smo svesni svoje duše, koliko smo bliži sebi i svojoj suštini. Svesno jedinstvo duše i postojanja uvek
doživljavamo kao ljubav. Zato nam je ljubav tako privlačna da posvećujemo ceo život tražeći je na sve moguće
načine.
Tako smo došli do odgovora na naše pitanje, čemu
ceo ovaj proces života. On je manifestacija božanske svesti, samo je deo velikog osvešćenja postojanja uopšte, koje
je nezavisno od vremena našeg fizičkog rođenja i naše
fizičke smrti, daleko većeg od našeg fizičkog postojanja.
To možemo da naslutimo kada se zagledamo u zvezde.
Nešto nas u grudima stegne i oduševi tada. To je posledica
trenutnog dodira naše male individualne svesti sa daleko
širom svešću naše duše, sa božanskom svešću koja sve
omogućava. Ta božanska svest je upravo ovaj kosmos u
koga gledamo i u kome postojimo. Zvezde su samo njene
elementarne čestice. Spoznaja toga uvek izaziva ekstazu.
Međutim, prava ekstaza tek nam sledi kada spoznamo da
kosmos postoji zbog onoga koji ga je svestan. Zbog svesnog subjekta. To je čovek. Meditacija je njegovo usavršavanje da bude svesni subjekt celog objektivnog postojanja,
kosmosa.
Sada, kada smo došli do toga da je naša suština ili
duša sama božanska svest koja sve omogućava, gde je tu
mesto meditaciji i kako ona deluje?
U meditaciji se samo ponavlja na mikroplanu našeg
individualnog postojanja, ono što se događa na makroplanu samog kosmosa. Ništa drugo. Dolazi do usklađenosti individualnog i apsolutnog. Kada mi u sebi za vreme
meditacije uspešno, svesno i namerno, ponovimo ono što
se događa na makroplanu kosmosa, onda spoznajemo
božansku svest koja sve omogućava i dostigli smo konačnu svrhu postojanja, odnosno osvešćenja. Kada spoznamo svoju dušu, sebe, spoznali smo božansku svest,
celinu. Praktično možemo reći da meditacijom spoznajemo ono što nadilazi naš fizički život, dolazimo do svesti
duše koju smo imali pre fizičkog rođenja i koju ćemo imati
nakon fizičke smrti, nadilazimo vreme i objedinjujemo
božansku svest u sebi. Na taj način ostvarujemo prisustvo
božanske svesti u postojanju, ovde i sada. Ni manje ni
više, to je svrha meditacije.
PRIRODA STVARNOSTI
Da bismo razumeli kako se ono što se događa na
makroplanu ponavlja na mikroplanu, u nama za vreme
meditacije, da bismo razumeli sve korake u meditaciji,
treba bar u osnovnim crtama da razumemo prirodu
stvarnosti.
Da bismo opisali prirodu stvarnosti moramo početi
od najopštijeg i osnovnog izvora postojanja. Njega ćemo
ovde, pre svega radi jednostavnosti, nazvati Apsolut.
Priroda Apsoluta je sastavni deo iskustva duhovnosti kod ljudi od najstarijih vremena, na osnovu njega je
nastala ideja Boga, ili Božanskog praizvora kao osnove
postojanja i života. U najvećem delu duhovnosti ona se
degradirala i prilagodila mentalnim predstavama raznih
bogova za masovnu upotrebu i svakodnevne potrebe
ljudi, ali u ezoteričnim školama ova ideja je sačuvana u
svom mnogo čistijem vidu, kao princip neispoljene praznine. Na Zapadu i ezoteričnom hrišćanstvu ona je izražavana kao apofatička teologija, o Bogu koga je nemoguće
spoznati, a na Istoku kao praznina ili šunjata u budizmu.
Priroda Apsoluta se oduvek vizuelno izražavala
krugom ili sferom. Krug prikazuje beskraj koji se ne može
definisati, koji nema početka ni kraja, stoga je bezvremen,
a opet prisutan u celosti. To je suštinska priroda celokupnog postojanja, sve je u svojoj suštini jedno sa celinom i
bezvremeno. Ne postoji ništa izdvojeno po sebi i za sebe.