Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

200 str.

Umesto predgovora
Prvo
U poređenju s mnogo godina kasnije, kad je gledanje i pisanje o
Žutoj reci postalo deo mog života i karijere, prvi put kad sam je
ugledala bilo je pomalo razočaravajuće, bila je nekako nepristojna i
otrcana. Tada nisam znala ni za reč „pristojan“, a i da jesam, ne bih
znala kako da je upotrebim. Sveti čovek kaže da je pristojnost iskustvo
koje dođe posle dobrog jela i pića. Početkom sedamdesetih još smo
živeli u dobu gladi, ljudi s obe obale Žute reke bili su slabo obučeni, lica
im crna, pogledi uplašeni. Taj prizor nije mogao biti „pristojan“.
Gradić u kojem smo živeli bio je više od sto kilometara udaljen od
Žute reke. Imala sam četiri ili pet godina, ne znam zašto je otac baš tada
poželeo da me povede sa sobom zbog nekog posla na sever Henana.
Možda ga je prvi službeni put u to vreme suviše uzbudio, naročito što
je morao da pređe Žutu reku, pa je hteo to s nekim da podeli. Ali to je
bilo preveliko očekivanje za dete kao što sam ja. Otac je kasnije pričao
da sam bila toliko mala da sam mu sedela u krilu i da gotovo nisam
zauzimala prostor. Vozili smo se u onom starom džipu, a ja se,
naravno, ne sećam šta je pričao o svojim poznanicima. Vrlo je moguće
da sam zadremala baš kad smo prelazili preko reke. Ionako, ništa mi
nije ostalo u sećanju. U to vreme moj odnos s ocem bio je pun nežnosti.
Bila sam mu kći dobijena u poznim godinama, zenica oka. Roditeljska
razmaženost učinila je da detinjstvo proživim ugodno, tako da sam u
mnogim stvarima bila nemarna, usporena, ili kako bi se lepše reklo –
raskošno nemarna. Tako i kad je reč o gledanju reke, čak i kad je to
8 | Šao Li
Žuta reka. Za malo dete, reka nije ništa važnija od cveta, male ribice ili
račića u praznoj konzervi.
Mutno se sećam da tada nije bilo mnogo vozila na putu, ali kad smo
se vraćali i stigli do severne obale Žute reke, zaustavili smo se i bili
blokirani gotovo tri sata. Bilo mi je hladno i bila sam gladna. Žene iz
obližnjih sela prodavale su palačinke i jaja uz čaj. Pojela sam dva jajeta
i pola palačinke. U početku me je otac zadirkivao i tešio, ali je i on
kasnije postao malo nervozan. Zapalio je cigaretu, držao je u ruci i tupo
gledao kroz prozor. Kada je auto ponovo krenuo preko mosta na Žutoj
reci, ja sam već bila sklupčana u njegovim rukama, bez interesovanja
za spoljni svet. Dok sam dremala, otac me protrese i reče: „Vidi, vidi,
prešli smo Žutu reku!“ Protrljala sam oči i okrenula glavu ka prozoru.
Pod mračnim nebom, reka je izgledala kao velika ravnica, a u njoj
nekoliko slabašnih potoka, koji kao da će svaki čas presušiti.
Povremeno bi proletela jata vodenih ptica, ali njihove senke nisu
padale u vodu – reka je bila suviše plitka da u sebi zadrži tolike ptice.
Sada kada o tome razmišljam, pod narandžastim zalaskom sunca
taj prizor je mogao biti izuzetno lep, ali u mom sećanju sve je bilo pusto
i prazno. Za malo dete, dug i uzak most bio je tvrd i dosadan. Nije bilo
saobraćajne kontrole, vozila su mogla da stanu i uživaju u prizoru.
Vetar je bio silovit; otac me je čvrsto držao za ruku da ne odletim.
U stvari, tada sam već znala mnogo reči koje me je otac naučio.
Danima uoči tog puta učio me je neke rime: „Žuta reka ima zelenu
vodu što se uvija bezbroj puta, a plavo more i zelene planine i bezbroj
zaliva...“ Dugi niz godina mislila sam da je on sam izmislio te stihove
da me zabavi, ali kasnije sam saznala da se u njima krije nešto mnogo
više – političke aluzije, istorijske priče. Možda su i oni donekle
izmišljeni, nemoguće je to sada proveriti. U svakom slučaju, ta Žuta
reka iz stihova stigla je preda me i uhvatila me nespremnu. Nisam znala
šta ona ima sa svim onim što sam do tada zapamtila. Osetila sam
neobjašnjivo razočaranje. Uostalom, reka kod bake pred kućom
mnogo je više ličila na pravu reku nego ova Žuta reka. Svaka reka u
“Priča Žute reke” | 9
mom detinjstvu bila je puna vode i trave, voda bistra, velike ribe i mali
rakovi slobodno su plivali. Zato, kad sam se vratila i videla braću, samo
sam ljutito rekla: „Žuta reka uopšte nije lepa!“ Pa zar reka ne treba da
liči na reku, a pogotovo Žuta reka koju mi je otac toliko hvalio!
Sećanje na Žutu reku i na mog oca iznenada mi je došlo na um
tokom pisanja. Drugi put kada sam videla Žutu reku bilo je upravo s
njim. Te godine sam krenula u Džengdžou na univerzitet. Kada sam se
upisivala, i otac i majka su me pratili. To je bilo prvi put da odlazim od
kuće radi školovanja u prestonici provincije, pa je otac delovao pomalo
svečano i strogo.
Kad sam završila sa upisom, predložio je da svratimo do novog
mosta preko Žute reke koji je tek bio završen. Univerzitet je udaljen
svega pola sata vožnje odatle, ali ja sam želela da što pre pobegnem od
njih. Sećanja iz detinjstva bila su takva da nisam htela da idem sa njima.
Ipak, majka me je, bez reči, uvela u kola. Za nju je sve u glavnom gradu
bilo novo i uzbudljivo. Osim kada je u mladosti bežala od gladi, nikada
nije napuštala naš okrug i grad, iako je rano pristupila revoluciji.
Ne znam da li zbog raspoloženja ili zbog samog trenutka, ali dok
sam stajala na novom mostu i gledala Žutu reku, osetila sam radost i
iznenađenje. Nisam je zamišljala tako – nije bila puna vode, ali njeno
široko korito, nagli zamah i beskrajna ravnica ostavili su na mene
snažan utisak. Majka je uzbuđeno rekla: „Žuta reka, Žuta reka – voda
je zaista žuta!“ Otac je dodao nešto što mi je tada zvučalo nerazumljivo:
„Ako razbiješ tepsiju i potražiš istinu, ne možeš da se opereš ni skokom
u Žutu reku.“ Sramota me bilo zbog njegovih reči – šta li je to značilo?
Tek mnogo godina kasnije otkrila sam da je to citat jednog poznatog
autora, i bilo mi je krivo što sam tada osećala stid zbog sopstvenog
neznanja.
Danas mislim da je i njihovo uzbuđenje pred Žutom rekom moralo
biti dublje od samog prizora. Njihove reči, kao i moje osećanje tog
dana, svedočile su da je to bio susret sa nečim većim od reke.
10 | Šao Li
Vreme leti. Između dva moja susreta sa Žutom rekom prošlo je više
od deset godina, vreme u kojem sam iz devojčice prerasla u
tinejdžerku. Mnogo kasnije sam shvatila da je upravo detinjstvo i rana
mladost ono o čemu najviše moram pisati. I zaista, napisala sam
nekoliko tekstova o uspomenama iz detinjstva, ali kad god bih ih
ponovo čitala, osećala sam čudnu otuđenost. Kao da to nisam ja. Jer ja
sam bila usamljena, melanholična, povučena i tvrdoglava. Moje
razumevanje sopstvene prošlosti bilo je više nalik metazičkoj opsesiji
– isto kao i moj kasniji odnos sa ocem. Unutrašnja napetost između
nas ostala je dugo hladna i teška, kao velika reka koja razdvaja.
Ali ni to nije najvažnije. Važno je što sam već tada osećala da je
istorija mog detinjstva i mladosti na kraju, iako sam tek počela da je
ispovedam. Kako je mogla biti tako kratka? Zar je moj život mogao da
stane u tako malo reči?
Kada sam kasnije pretraživala podatke o Žutoj reci na Bajdu, videla
sam da je istorija ove reke, stare milion godina, ispričana u svega
dvadesetak hiljada reči. Tada sam shvatila: ako je njena istorija tako
svedena, onda je moja već predugačka.