ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1972.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdanje autora (samizdat) 1972, tvrdi povez, prošiveno.
Povodom pedesetogodišnjice rada 1922 - 1972.
Izabrana dela
Sadrži posvetu (vidi se na slici), inače verovatno nekorišćena.

Nenad Kebara:

Predratni profesor i direktor nekolikih srpskih gimnazija i književnik imao je priliku da i u ratnoj upravi Srbije zauzme visoko mesto, ali je suptilnim predosećajem nedostojnog lišio sebe preispitivanja do kraja života, no to ga nije sačuvalo od podozrenja trajne sumnje policijske svesti u politizovanoj kulturi.

Na tek završenom Konkursu u oblasti izdavačke delatnosti Ministarstva kulture i informisanja, odbijanje sufinansiranja kritičkog izdanja njegovih Sabranih dela obrazloženo je napomenom: „Predsednik komisije G. Maksimović nije učestvovao u razmatranju ove prijave, jer je ne znajući da će biti član komisije, bio recenzent ovog izdavačkog projekta. Komisija je pohvalila nameru izdavača da pristupi izdavanju ovih sabranih dela. Ipak, uočeno je da je potrebno da se projekat kompletira u smislu kritičkog dela rukopisa, i da bi celishodnije bilo da izdavač konkuriše sledeće godine sa potpunijom dokumentacijom.“

Ako već predsednik komisije nije mogao da odlučuje, onda je mogao samo Miroslav Toholj budući da treći član Oliver Tomić nije referentan za književne teme a kamoli za srpskoga pisca brižljivo istiskivanog iz književne tradicije. Kordićevo delo poznaje zanemarljivo mali broj naučnih radnika, i to uglavnom površno, šta zapravo o njemu zna beletrista Toholj kada pretpostavlja kompletiranje projekta nekim imaginarnim sadržajem?! U četiri toma uvršteno je pet obimnih kritičkih radova koji prate svaki žanr u kojem se pisac ogledao, kao i njegov integralni književni profil, uz dodatak potpunog biobibliografskog opisa.


U svih pet kritičkih tekstova situirano je mnoštvo pojedinačnih napomena o detaljima o stvaralaštvu ovoga književnika. U visokorangiranim zbornicima sa naučnih skupova i naučnim časopisima objavio sam kompleksne radove o tome, i svi su prošli naučne recenzije, jedini sam uz tri novija autora pisao, koji su u odnosu na moje radove ostavili neuporedivo kraće priloge, ali i njih sam uvrstio. Stoga sam znatiželjan šta to o zabranjenom književnom posleniku zna Toholj a da sam ja izostavio?

To što stigma nad ovim književnim imenom i dalje nesmanjeno traje najveću štetu nanosi autentičnoj srpskoj kulturi, relativnu samome piscu jer će neko sigurno jednoga dana njegovom delu dati reprezentativnu formu, a gotovo zanemarljivu priređivaču odbačenog projekta. Kordićevu „poeziju tajanstva“, mimo drugih pesnika toga doba, još je 1925. g. izdvojio Miloš N. Đurić u studiji „Mit o sunčevoj sestri ili poznato i nepoznato u mitskoj filosofiji“, dok je roman „Neobičan svet“ Stanko Korać u monografiji „Srpski roman između dva rata“ istakao sa razloga književnih inovacija i vrednosti.

Sve to, uz njegovu duhotvornu estetiku, a poglavito „Stefana Kralja, istorijsku dramu u 5 činova u stihu i sliku iz 14. veka“, verovatno najartificijelniji tekst srpskog dramskog pesništva, predstavio sam naučnoj javnosti u reprezentativnim naučnim glasilima. Međutim, da naknadno, makar i sa ovolikim kašnjenjem, bude vraćen u književne i kulturne tokove, revnosno sprečavaju saradnici službe koja je sistemski raspoređena u strukturi naše kulture – od Ministarstva do velikih državnih izdavača koji sprovode sufinansirane „kapitalne“ projekte. Stoga Siniše Kordića, književnog aristokrate, nema ni u „Deset vekova srpske književnosti“ Matice srpske, ni u tzv.

Antologijskoj ediciji „Prvi svetski rat u srpskoj književnosti“ Službenog glasnika, gde neizostavno pripada ukoliko su imena ovih edicija denotativi a ne konotacije. Kada se već odvaži privatni izdavač da obavi ono što država propušta, tada član komisije, neobavešteni a servilni romanopisac koji je smetnuo s uma naslov svog trećeg romana, istupi zabranom načinjenom od kobajagi pohvala. Znameniti Srbin, do kojeg navodno drži i osvešćujuća vlast, sve je to već predoznačio: „Stid drži sela i gradove.“ A Srbija bez stida na proteklih sto godina je Srbija bez sopstvene kulture.