Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski

Kao sa slike, ima posvetu
G8
НИШ, ЛЕСКОВАЦ, ЦРНА ТРАВА – „Земаљски дни Наде Кристине” су потпуно аутентична исповест жене трагичног живота, стога дело у потпуности почива на документарној грађи. Роман је у целости исприповедан техником сказа, при чему постоји могућност жанровског проблематизовања – роман или монодрама (тим пре што на једном месту откривамо пишчеву напомену попут дидаскалије: „плаче”). Поступак сказа су користили врсни приповедачи попут Гогоља, нпр. у руској, или Глишића, Лазаревића и Веселиновића у српској књижевности, али је мали број дела која су доследно изграђена овом техником приповедања. Најпознатија таква дела код нас су монодрама Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић” и „Петријин венац” Драгослава Михаиловића. Ово дело експресивношћу народног говора, будући да је реч о роману на нестандардизованом језику, и узбудљивом, сировом, потресном исповешћу жене с југа друге половине двадесетог века, заслужује да са претходно споменутим делима представља врх српске књижевности чија је основа аутентичан говор представника неке eтничке групе (Данијела Ковачевић Микић).
Радосав Стојановић рођен је 1950. године у Паруновцу (Крушевац). Детињство је провео у Млачишту и Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини. Завршио Школу резервних официра у Билећи. Био је професор у приштинској гимназији „Иво Лола Рибар“, новинар, уредник и главни и одговорни уредник листа „Јединство“, директор и драматург Народног позоришта у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу. С Косова прогнан јуна 1999. године. Уређивао је часопис Српски југ(2004-2006). Живи у Нишу и Млачишту.

Објавио је збирке песама: Инословље (1979), Рукопис чемерски (1982), Ђавоља школа (1988), Повратак на колац (1990), Сидро (1993),Нетремице (2003. и 2004),Трепет (2007), Песме последњег заноса, изабране и нове песме (2012), Bequeathing /​ Завештање, двојезично српско – енглеско издање, Мелбурн, Викторија, Аустралија (2014), Кад би љубави било (2015)и Песме судњег дана (2019).

Књиге приповедака: Аритонова смрт (1984), Апокрифне приче (1988), Мртва стража (1988. и 1997), Крај света (1993), Господар успомена (1996), Живи зид (избор, 1996), Молитва за дечанску икону (1998), Христови сведоци (2001), Црнотравске приче (избор, 2002), Власинска свадба (2004), Еуридикини просиоци (2007),Записано у сновима (2013),Хватање страха (2015) и Приче са крста (2019).

Романe: Дивљи калем (2002. и 2010), Ангелус (2004),Месечева лађа (2005) и Три хвата неба (2018).

Књиге за децу: Какву тајну крију птице, песме (2016) и Приче из унутрашњег џепа (2018).

Драме: Мртва стража (1993), Пропаст света на Велигдан (1999), Кривово и друге драме (2003), Сендвич (2006) и Сабор на Горешњак (2009).

Лексикологија: Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ (2010).

Публицистика: Живети с геноцидом (1990).

Монографија: Упркос свему, 70 година Народног позоришта у Приштини (2018).

Избор критичких текстова о његовим делима објављен је у зборнику Наративна граматика, књижевни свет Радосава Стојановића у светлу критике (2016).

Драму Мртва стража извело је Покрајинско народно позориште у Приштини 1994. године, у режији Миомира Микија Стаменковића. Драму Пропаст света на Велигдан извело је Позориште „Бора Станковић“ из Врања 1997. године, у режији Југа Радивојевића, као и драму Кривово, 2003. године, такође у режији Југа Радивојевића. Ова представа проглашена је за најбољу на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ у Пироту 2003. године. Монодраму Метохијска икона извело је Народно позориште у Пећи, 1997. Режирао је и играо глумац Миомир Мија Радојковић. Радио драму Последњи поглед на Драгодан емитовала је Радио Приштина – Радио Топлица, у јесен 2004. године, у режији и извођењу глумца Стевана Ђорђевића.

Поезија и приповетке су му превођени на више страних језика. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и свету. Добитник је више књижевних награда за поезију и прозу.

[1] Данијела Ковачевић Микић, „Земаљски дни Наде Кристине Радосава Стојановића“, део рецензије (комплетна рецензија на крају књиге, стр. 141-153, „Наиспринт“, Ниш 2020)