Jezik: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Strani

Kao novo. Bez posvete.

Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj - Siniša Stojanović

Izdavač: Rende
Godina izdanja: 2023
Broj strana: 94
Format: 21 cm
Povez: Broširani

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.

Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.

Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.

Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove.

Milica Markić
Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar.

Aleksandar Marković
Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku.

Rade Tanasijević
 
Nisam više pesnik

Iako me po pesmama

Poznajete;

Nisam ni pisac, iako

Mnogi suprotno tvrde
Istina o meni nije vlastita;

Krije se u drugima:

Srećom niste odvažni

U branjenju

Tim povodom
Pritajen i dalje ćutim:

Tišina se oduvek činila

Najboljim delom muzike
Sasvim izvesno, glas traje izvan

Vlastitosti, vremena;

Nisam više pesnik, ali:

Ostao sam u velikoj manjini

Pitanjem

Koje postavljam samome sebi
Što nisam pesnik, tako je nevažno

Da i mene zabrinjava

Te se pitam: koliko je dovoljno

Ne biti pesnikom
Da tišina nikoga ne okrzne

Da ta tišina može trajati zauvek
*

Pisaću pesme, jednom

Ponovo
Iako ne moram to da radim, više

Mogao bih da poželim, jednom

Slobodno da pišem;

Dok nekada sam govorio:

Moja je dužnost!
Ali ne moram, zaista

Pa mi se čini da ipak

Hoću;

A mogao bih i da neću;

Uostalom: videću
Iako mi se pesme ne pišu;

I nisam u njima bog zna šta

Pametno

Izricao

Dok sam pisao dužnički;

Uvideo sam:

Današnjem sebi se nisam

Obraćao
Marljivo i svakodnevno, pisao sam

Silom;

Tako sam

O tome nesrećno mislio

Pa šta bude
Sada, makar znam:

Hoću da ne moram

I, eto: ne moram više

Ali, pisaću pesme

Jednom
Jednom

Kada za to dođe vreme

Ne pitaj me ništa

Ni šta ni kada;

Možda i nikada

Što bi bilo odlično
Ali, po svemu sudeći:

Pisaću jednom

Pa još jednom

I još jednom

I možda nikada više;

Što bi bilo najbolje
Tako ću napokon moći

Da neću i ne moram

A da pišem pesme

Istovremeno
*

O idealnom svetu može misliti

Samo

Samome sebi nepoznat čovek
Zato nikada nisam pisao

O idealnom svetu

Već o najgorem

I tako sebe upozoravao
Tužan beskrajno

Povodom odsustva

Boljih svetova, vođen

Nagonom ka boljitku

Koji se razvio, posledično:

Borenjem predaka

Pri odupiranju

Najgorem svetu
Zato

U sebi, nosim takav nagon

Kao i ti
Mislima ka idealnom svetu

Mogu voditi nagoni samo

Samome sebi nepoznatog čoveka
Onda taj takav čovek:

Osim nagona, ničeg drugog nema;

Onda, takav čovek, samo za taj nagon živi
Uostalom, baš to i takav čovek

Ovaj svet čini najgorim

Od svih svetova
 
 
..