Jezik: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Strani

Novo, nečitano, nema posvete.

POBUNA PRIRODE - Ana Nikolić Blagojević

Izdavač: KREATIVNA RADIONICA BALKAN
Godina izdanja: 2022
Broj strana: 84
Format: 13x20
Povez: Meki



Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus-papir ili Gajgerovi brojači. Jedino merilo pesnikove duše je njegova poezija.



Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“.



Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet...



U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama.



Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija.



Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira.

Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati:



„Nekada smo bili deca -

Voleli i praštali sve i svima,

Nekada su snovi bili važniji

Od onoga što imamo u snovima...“



Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“.



Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano?



Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe.



Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli:



„...ne mogu mi uzeti um

ni želju da menjam svet

Ni nadu da ću u tome uspeti...“



Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele.



Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju.



Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić

..