Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski

Lepo ocuvana
C5
SINOVI NEBA je stvarna bajka o jednom zaboravljenom dečaku koji je, naučen da bude ostavljan i uvek sam, u mudroj predanosti i strpljenju, prihvatio da bude ostavljen i od sebe samog, zapravo onog kome je najviše bio potreban posle decenija odrastanja. Dečak Luka, kao i svi ovozemaljski dečaci nosi u sebi `iskustva prošlosti i zrelost istorije svemira`. Razapet balkanskom rapsodijom na vetrometini kulturnih, verskih, civilizacijskih i istorijskih različitosti, voljom očeva i bogova - postaje Ahmet i odrastajući, on zaboravlja vaseljenska iskustva jednog deteta i zamenjuje ih `iskustvima kratkog ljudskog veka`.
Odrasli Ahmet biva kažnjen u trenutku kada misli da je osvojio sve planinske vrhove sveta, jedinom kaznom koja je mogla da ga povredi - još jednom je ostavljen. U tom trenutku na najstrašniji način, u Kadir noći, u surovom plesu života i smrti, on prepoznaje svog zaboravljenog dečaka Luku, izgubljeno dete u sebi, koje ga strpljivo, dugi niz godina čekao, ne bi li mu povratio veru u vaseljensko znanje i harmoniju sveta. Luka Ahmet, tražeći pomirenje sa samim sobom, ispisuje priče o Sinovima neba koje je slušao u svom detinjstvu i otkriva njihovu međusobnu povezanost i utkanost ne samo u njegov nego u živote svih onih koji su spremni da čuju reči pomirenja i praštanja, reči blagoslova i ljubavi.
Roman, pisan poslednjih godina XX veka, ne pretenduje da bude proročka knjiga XXI veka, niti da, ističući bratstvo ljudi kao jedini čovekov spas, propoveda novu religiju koja bi bila jedinstvo svih postojećih. SInovi neba je roman o moći prepoznavanja ljudskih sudbina koji nam poklanja samo deo priča iz mitsko-istorijskog iskustva ispričanih na nov način, onaj koji smo zaboravili u odrastanju.
Priče o vladici Nikolaju, Tesli, Odiseju, Musašiju, Hristu i Muhamedu, Sviftu, Aleksandru Dimi Ocu i Sinu, Prometeju i Aleksandru Velikom, Gaudiju... koje pratimo kroz svest glavnog junaka Luke Ahmeta i koje postaju deo njegove priče, samo su delić onog svekolikog ljudskog postojanja koje je Filip Feti Dautović nastojao da ugradi u svoj roman bez namere da ga ikad završi. Njegov roman je poput Gaudijeve Svete familije, crkva koja se može beskonačno graditi u ponavljanju večnosti.