Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

NAJBOLJI ŠPANSKI ROMAN ZA 2OOO. GODINU

Broš
Latinica
162 strane

U stvari, ova bolest, sindrom Bartlbija, datira iz davnina. Danas je to već jedna endemična bolest savremenih književnosti, ovaj negativni poriv i privučenost ništavilom, zbog čega neki književni autori ne uspevaju nikad da to postanu.

Naš vek, zapravo, počinje paradigmatičnim tekstom Hofmanstala (Pismo Lorda Čendouza datira iz 1902.), u kome bečki pisac obećava, uzalud, da više neće nikad napisati ni jedan jedini redak. Franc Kafka ne prestaje da aludira na suštinsku nemogućnost književne materije, pre svega u svojim Dnevnicima.

Andre Žid je stvorio jednog lika koji kroz ceo roman pokazuje nameru da napiše knjigu koju nikada neće napisati (Močvare). Robert Muzil je hvalio i skoro pretvorio u mit ideju o `neproduktivnom autoru` u Čoveku bez svojstava. Mesje Test, alter ego Valerija, ne samo da je dbacio pisanje, već je izbacio svoju biblioteku kroz prozor.

Vitgenštajn je objavio samo dve knjige: čuveni Tractatus logico-philosophicus i jedan rečnik ruralnog austrijskog jezika. U više navrata je spominjao poteškoće koje je imao pri izlaganju svojih ideja. Slično kao u slučaju Kafke, i kod njega se radi o zbirci nedovšenih tekstova, skica i planova za knjige koje nikad nije objavio.

Ali, dovoljno je da se baci pogled na književnost XIX veka da bi se shvatilo da su `nemoguće` slike ili knjige jedno gotovo logično nasledstvo romantičarske estetike. Frančesko, lik iz Hofmanovih Đavoljih eliksira, nikada ne uspeva da naslika savršenu Veneru. U Delu o nepoznatoj umetnosti, Balzak nam priča o slikaru koji uspeva da naslika samo jedan deo stopala usnule žene. Flober nikada nije dovršio projekat Mladić, koji bez sumnje daje orijentaciju čitavom njegovom delu. A Malarme je samo uspeo da nažvrlja na stotine stranica trgovačkih računa, i skoro ništa više od svoje planirane velike Knjige.

Tako nam iz davnina stiže moderni spektakl svih ovih ljudi paralizovanih pred apsolutnim dimenzijama koje svako stvaralaštvo nosi u sebi. Ali isto tako, paradoksalno, i agrafi čine književnost. Kako to piše Marsel Benabu u delu Zašto nisam napisao nijednu knjigu: `Ali, pre svega nemojte da pomislite, čitaoče, da su knjige koje sam napisao jedno čisto ništa. Baš nasuprot (da to jednom bude jasno), one kao da lebde u nekoj univerzalnoj književnosti.`.
POL-XV