Jezik: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Strani

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare.

Karakter - Samjuel Smajls

Godina izdanja: 2018
Broj strana: 342
Povez: Mek
Smatram za veliku sreću, što mogu doprineti, i u tako maloj meri kao što je izdavačeva, izlasku prevoda Smajlsove knjige o Karakteru pred srpski svet. Kao zemljak pisca mogu posvedočiti, da se dela njegova, a ovo naročito, visoko cene svuda gde se engleski jezik čuje, pa se nadam: da će ono naići na istu ljubav i kod srpskih roditelja i kod srpske omladine — i muške i ženske. Jer, ne leži li i dobra i zla, i jaka i slaba, klica karaktera još na samom materinom krilu? i ne razvija li se ona, posle, domaćim vaspitanjem i primerom? Kome nije poznato, kako je lako saviti mlado drvo, a kako teško u gori grm?
Omladini, dakle, kojoj život treba da izgleda kao i bezgraničan u mogućnosti za dobro, tome mladom kolenu srpskom, ja želim da ova knjiga bude vodilja i potpora na svetlu joj putu, a sve, kako bi joj se i glas Božiji i glas njenoga naroda mogao odazvati sa: dobro je: dobro!

Beograd 1889.

Francis X. Makenzi.

Knjiga, tajna čije vrednosti ne leži samo u uspehu pera jednog od najboljih pisaca moderne Engleske, nego i u dragocenoj zbirci klasičnih slika i primera, pozajmljenih iz istorije karaktera celoga sveta i čoveštva — ta se knjiga — Bogu hvala — evo javlja i na našem maternjem jeziku!

Dobrodošla i moralno najnaprednijem dobu, svake zemlje i svakog naroda, ova je knjiga, smemo da kažemo, prava potreba za današnje vreme i koleno srpsko. Jer, ako je istina, a cela je istina, da su slobodu i državu našu iz mrtvih dozvali, ne ljubimci sile i gospostva, već junaci i mučenici — ti karakteri — sirotinje raje; i, ako je istina — a očevidna je — da ideal veličine koji srpsko pleme, i u najsrećnijem slučaju, i u najdaljoj budućnosti, ostvariti može, nije ideal materijalne, brojne, ili prostorne, nego moralne, duševne, kulturne veličine, onda je prvi uslov za takav uspeh: škola karaktera! Pogrešno se misli, ako se misli, da Srbiju druge rane tište; ili da njenom biću i razviću druge opasnosti groze. Ne. Dokle majka Priroda ove zemlje iz nedara svojih pruža milijune, a u utrobi svojoj krije milijarde, prava potreba za ovaj narod i državu biće samo: ljudi, ljudi i ljudi! Kakvi ljudi? — smemo da kažemo — odgovoreno je u knjizi, kojoj je Samuilo Smajls dao visoko i dostojno ime:

Što se prevoda kao takvog tiče, ostavljamo kritici da o njemu svoj sud izreče. Mi imamo samo neka objašnjenja da napred ponudimo, a na ime: da smo se trudili, ali ne toliko da „prevedemo”, koliko da posrbimo Samuila Smajlsa. U tome cilju, i pored slobodne upotrebe poznatih prevodničkih prava, prilagođavali smo i samo izdanje domašaju srpskog čitaoca; jer je engleski oriđinal udešavan isključno za domaću potrebu, i obuhvatio je priličan broj čisto provincijalnih, ili i lokalnih, slika i prilika — koje, naravno, ne mogu imati interesa za spoljni i daleki svet, kao što smo mi. Uz ovaj prevod smatramo još za dužnost, da sa priznanjem konstatujemo: da materijalna zasluga za prenašanje ove blagorodne biljke iz bogatoga vrta britanske literature na široko, no još slabo obrađeno, polje srpske knjige i nauke, pripada prvo: Opštini Beogradskoj, koja nam je u organu svome („Beogradskim Opštinskim Novinama”) ukazivala trogodišnje gostoprimstvo; a za tim, našem čestitom sugrađaninu i bratu Englezu, g. Francisu X. Makenziju, koji je uzeo na sebe sve troškove oko zasebnog izdanja ovoga dela u vrlo lep broj pečatanih komada.

Beograd,
Na Novu Godinu
Prevodnik
1889.


Najpre privatnom inicijativom čestita nam sugrađanima engleskog, od tada, na žalost, i pokojnog Francisa X. Manenzija, — a sada ustalačkom zaslugom jednog skromnoga knjižara srpskog, g. Lazara S. Markovića, — evo gde najbolje delo slavnoga Samuila Smajlsa, knjiga mu o Karakteru, izlazi po drugi put pred srpski svet. . .

Bilo je to ravno pre devetnajest godina, kad se ova knjiga, kao trogodišnji odpečatak iz organa prestoničke nam opštine, iz „Beogradskih Opštinskih Novina”, pojavila u prvome posrbljenom izdanju svom. A kad pomislimo da je toliki period vremena koliko i čitav vek jednog prosečnog naraštaja srpskog, onda — prst na čelo, a ruku na srce — mi, bedni književnici i izdavači srpski, jedva da imamo šta sebi tu da čestitamo. Jer, kad uzmemo one stotine primeraka koje je darežljiva ruka prvobitnog izdavača (pok. Makenzija) sirotnim čitaocima srpskim poklonila, onda se ne hvata ni puna stotina odkupljenih primeraka na godinu. Da! I ma da se ova Smajlsova knjiga, u velikoj joj postojbini albijonskoj, smatra za dostojnu prevodnicu slova božjeg, pisma biblijskog; ma da se ona i od najbezbožnijih ateista prosvećenog Zapada može uzeti kao dragocena pomoćnica apostola Nauke, ali naročito vaspitnika Omladine — kao građa, ako ne i kao sama jezgra, onog novog Jevanđelja, koje ima preporoditi suvremeno društvo i čoveštvo na čvrstoj osnovi zdravoga morala, na granitnom temelju ljudskog Karaktera velim — i ako svaka jedna knjiga služi, i jevtino služi, tako skupome cilju sviju nas — opet je žalostan fakt: da su, za svih ovih devetnajest dugih godina, prema njenoj pojavi u Srpstvu bili ravnodušni svi najmoćniji činioci naši, svi: i škola i crkva, i opština i država, pa čak i najviša akademska inteligencija naša. Da! i kamo lepe sreće da je Otadžbina naša samo jedna malena pozornica karakternih velikana srpskih, da je ona tako bogata u sinovima uzvišenih pobuda i podviga, da joj ovaka jedna knjiga može biti samo izlišna, ili čak i dosadna, pridika. Avaj! avaj! Ma koliko da verujemo — a verujemo — u veliku budućnost malena nam plemena; ma koliko da se tešimo — a i tešimo se i ponosimo se — džinovskom vitalnošću njegovom, onom u istini zavidnom mu snagom životnom, opet je iskrenost naša prema njemu dovoljno duboka, da nalazimo kuraži da mu javno kažemo: da će On, taj rod, taj Narod, srpski jedino i zasluživati da bude moćan i srećan, ako država njegova bude i kolevka svetlih karaktera. Da! i samo srpske dike radi dodajemo, ako bude i kolevka baš onakvih karaktera — jer boljih ni u ovoj knjizi nema — kakvi su ju iz kosovske grobnice vaskrsli, i na sunce Slobode pobedno izneli!!. . .

Beograd Na Novo Leto, 1908.

Prevodnik.

Evo nas i sa trećim izdanjem knjige modernog klasika Samuila Smajlsa, na maternjem nam jeziku srpskom, Cela je istina, da nas od druge pojave njegove u Srpstvu razdvajaju dvadeset i dve pune godine; a od prve, i svih četrdeset ! Ali fakt je, da su u tom vremenu prešli preko glave i Srpskog Naroda i Srpske Države — pa, dakle, i srpske čitalačke publike — bezbroj krupnih i tragičnih događaja. Za knjigu se traži, kao i za materijalnu privredu, vreme Mira, tihe mogućnosti, i dovoljne pribranosti narodne. A u toj svetlosti, još žive nam istorije, može se slobodno čestitati onome sirotinjskom broju srpskih ljubitelja dobre knjige, koji su, pre katastrofalne godine petnajeste, samostalno i samorano prihvatili drugo izdanje Smajlsovog „Karaktera”. Velim, i samostalno i samorano; jer, ni drugo izdanje (skromna mu izdavača) nije uživalo patronat krugova kojima je najviše dolikovala mecenatska uloga prema vaspitnoj literaturi narodnog podmlatka; a o kojima je (krugovima) reč u prethodećem predgovoru. . .

Od svoje strane, mi nalazimo, da se prilikom trećeg izlaska Smajlsovog pred srpski svet, ne možemo iskrenije odužiti zasluzi napred pomenute samostalne potpore čitalačke, nego ako javno, kao i pobožno, poželimo, i to:

Prvo, da i srpska knjiga doživi samostalnu sreću engleske; pa, pomoću te sreće, i oprosti se onoga prosjačkoga štapa koji ju prati od sama joj rođenja u državi. I

Drugo: da oni svesni roditelji srpski, koji samo prirodno mogu želeti, i žele, životu i veku svoga poroda: granitni temelj čestite karakternosti ljudske, da ti roditelji blagovremeno obezbede svome po rodu, pored svetle slike sopstvena primera, i dostojnog vaspitača mlade duše i srca.

Beograd
Prvog februara 1930, god.
Prevodnik.

PostScriptum. Da ne propustimo da dodamo, da smo i u ovom izdanju Smajlsove knjige sačuvali nasleđeni pravopis očeva srpske novije književnosti: Vuka Karadžića i Đure Daničića. I da, ugledajući se na urođenu konservativnost najnaprednije na­cije na svetu — i Stare i Mlade (prekomorske) Engleske — nećemo da idemo za „akademskim” reformatorima — pa makar oni bili i „jugoslavenski” — koji su iz sve snage zapeli, da i narodnu nam književnost upregnu u hameleonska kola pariskih pomodara. . .

Gornji.