ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Ridiger Zafranski- Zlo ili drama slobode
Službeni list SCG, 2005.
Broširano, 21 cm, 251 stranica
Prevod: Saša Radojčić
Pogovor na 18 stranica: Milo Lompar

U besprekornom stanju: bez oštećenja, podvlačenja... Knjiga nije čitana. Jedini `nedostatak` je blago požutela gornja strana knjižnog bloka (od stajanja na polici). Iskreno, potpuno zanemarljivo.

SADRŽAJ

Predgovor ................................................................................................ 11 Prvo poglavlje.......................................................................................... 15

Izvor i katastrofa. Hesiodov pakao bogova. Biblijski pad u greh i rođenje slobode. Genealogija poricanja. Kain i Avelj. Đavolova karijera. Izgon iz raja i beg u civilizaciju. Noje. I Bog uči da živi sa zlom ................................................................. 15 Drugo poglavlje....................................................................................... 27

Može li čovek da se okrene sebi samome? Antičko samopouzdanje. Moć tradicije. Sokrat traži novi put. Platonova fdozofija uspelog života. Poredak duše i poredak države. Srne li se ispastiiz sveta ? .................................................. 27 Treće poglavlje ....................................................................................... 37

Teorija Maksa Vebera o religioznom odbacivanju sveta: bol traži transcendenciju. Ali Avgustin strasno traži Boga. Zlo kao izdaja transcendencije. Jednodimenzionalni čovek. Ajnštajnovo upozorenje o perverziji nauke. Greh protiv Svetoga duha ................................................................. 37 Četvrto poglavlje..................................................................................... 47

Šelingova pripovest o izdaji transcendencije. Zlo u Bogu i kosmička drama. Evolucija svesti. Čovek kao čvor Ničeg. Država između anarhije i terora poretka. Zašto je svetu potrebno otkrivenje. Biti veran duhu .............................................. 47 Peto poglavlje ......................................................................................... 59

Šopenhauerova šlepa volja kao tamno srce sveta. Džungla prirode i socijalnog. Život bez poverenja u svet. Oslobađajuća misterija poricanja volje. Ekstatički trenuci. Šopenhauerov odgovor na zlo: odvići se od sveta. Mišljenje umesto 7

delanja ................................................................................................. 59 Šesto poglavlje......................................................................................71 O smislu institucije. Avgustinova Crkva: čador za hodočasnike. Od ekstaze ka instituciji i obrnuto. Institucija kao zaštita pred ponorom duše. Arnold Gelen - obrnuti Avgustin. Čovek kao mekušac, institucija kao ljuštura. Askeza, žrtva i vedrina uprkos svemu ................................................71 Sedmo poglavlje ........................................................................................81

Svest se ruši u vreme. Tomas Hobs. Briga i borba za priznanje. Kain i Avelj. San o jedinstvu ljudskog roda. Gradnja Vavilonske kule i zašto nije uspela. Temelj i granice morala. Platonova država i varvari. Hegelov rat dijalektike. Pračinjenice zavade ...................................................... 81 Osmo poglavlje....................................................................................... 95

Kant o večnom miru. Covečanstvo kao ideja i stvarnost. U traganju za razlogom istorije. Maks Seler i genije rata. Filozofija u građanskom ratu. Plesnerov svod koji se ruši. Neprijatelj Karla Smita: sopstveno pitanje kao lik ....................... 95 Deveto poglavlje...................................................................................... 107

Dobri čovek i njegovi neprijatelji. Rusoov „ Volonté générale”. Od mirnog osećanja postojanja do varke produženja. Strah pred slobodom Drugog. Totalitarne fantazije. Ruso sudi o Zan-Zaku. Odbrana azila u džungli socijalnog. Asocijalno kao zlo .......................................................... 107 Deseto poglavlje ......................................................................................119

Pluralitet kao izazov. Optimistička prosvećenost. Program protiv zla: rad uma i um rada. Hajneovo ponovno otkriće greha. Negativni i pozitivni pojam slobode. Podela vlasti i tržište. Podstičemo se konkurencijom!............................................119 Jedanaesto p o g lav lje...............................................................................131

Još jednom Kant: moralno oslobođenje od prirode. Priroda preti uskraćenjem smisla. Zlo kao cena slobode. Kantov mračniji dvojnik: markiz De Sad. Poredak ekscesa i sveta kopulacija. Opscena igra uma. De Sad u potrazi za apsolutnim zlom. Volja za duhovnim zločinom: pisanje ...............131 Dvanaesto poglavlje ...............................................................................147

Estetika užasnog. Floberov zao pogled. Bodlerov san o krvavom gubilištu. Srce tame Džozefa Komada. Apsurd kod 8

Kamija. Sartrova mučnina. Snaga uobrazilje, njena karijera i njeni rizici. Romantični vatromet. Sudbina moderne književnosti. Notbom kao primer. Zlo u umetnosti: njegovo osporavanje sobom samim ................................................................ 147 Trinaesto poglavlje .................................................................................159

Opravdanje umetnosti u zlom svetu. Ptičji let ili solidarnost sa galiotima. Tolstojev sindrom: ne pevati, nego se boriti! Iskušenje umetnosti: moral, moć, tržište. Upotrazi za prekoračenjem granice. Kafkina čistota. Bataj: sveto zlo .........159 Četrnaesto poglavlje ...............................................................................169

Nemilosrdna priroda. Nagon smrti Sigmunda Frojda. Sreća saznanja i gubitak dobrih razloga. Vesela nauka i nepodnošljivo saznanje. Velike uvrede. Niče i nihilizam. Volja za moć ........................................................................................ 169 Petnaesto poglavlje .................................................................................183

Geteov pojam demonskog. Hitlerova senka. Negativni mit utemeljenja: Aušvic. Sistem umesto pogroma. Vrelo nasilje, hladno nasilje. Laž i istina u politici. Posezanje za moći snage uobrazilje. Smrt Boga i čovekovo dostojanstvo..................183 Šesnaesto poglavlje.................................................................................199

Veliki Inkvizitor. Nihilizam moći. Jov - lik jevrejskog samouveravanja posle holokausta. Jov i posledice. Epikurov ateizam. Lajbnicova teodiceja. Kantova solidarnost sa Jovom. Nepoznati razlog zbog koga se živi .....................................199 Sedamnaesto poglavlje ..........................................................................215

Poverenje u svet i šta može u tome da nas spreči. Mefisto pomaže da se dođe na svet. Faustovo odomaćenje. Pobožnost prema prirodi i njeno moderno iskušenje: kontingencija. O početku. Hrabrost da se bude. Duh kao-da.......................................................................................... 215 Knjige koje igraju neku ulogu u ovoj knjizi ...................................... 225 Izjava zahvalnosti ...................................................................................231 Milo Lompar: Esejističko iskustvo.......................................................233

9

PREDGOVOR

Ne moramo da se bavimo đavolom da bismo razumeli zlo. Zlo pripada drami čovekove slobode. Ono je cena slobode. Čovek se ne sadrži sav u prirodi, on je, kako je Niče jednom rekao, „neutemeljena životinja”. Svest stropoštava čoveka u vreme: u prošlost koja ga pritiska; u sadašnjost koja se izmiče; u budućnost koja se može pretvoriti u kulise pretnje i izazvati brigu. Sve bi bilo jednostavnije kada bi svest bila samo svesno biće. Ali ona se otima i oslobađa za horizont mogućnosti. Svest može da transcendira datu stvarnost i da pri tom otkrije vrtoglavo Ništa, ili Boga u kome se sve smiruje. I ne ostavlja je sumnja da su to Ništa i Bog možda jedno te isto. U svakom slučaju biće koje kaže „ne” i poznaje iskustvo tog Ništa, može da odabere pori- canje. Filozofska tradicija u vezi sa tom tegobnom situacijom govori o „nedostatku u biću”. I religije izviru iz osećanja tog nedostatka. Ako u njima ima mudrosti, one predstavljaju jednog Boga koji oslobađa ljude tereta da jedni drugima moraju da budu sve. Oni mogu da prestanu da svoj nedostatak u biću svaljuju jedni na druge i da jedni druge smatraju odgovornim za to što se osećaju stranim u svetu. Njima nije potrebno da budu sasvim od ovoga sveta i stoga mogu da priguše onaj nemir za koji je Georg Bihner rekao: „Nedostaje nam nešto, nemam imena za to - ali nećemo valjda jedni drugima iz utrobe čupati to što treba da nam otvori tela?” Zlo nije pojam, nego ime za ono preteče što susreće slobodnu svest i što ona može da počini. Ono je u prirodi susreće tamo gde se ona zatvara zahtevanju smisla, u haosu, u kontingenciji, u entropiji, u žderanju i bivanju prožderanim. U praznini, spolja u svemirskom prostoru kao i u vlastitom sopstvu, u crnoj rupi egzistencije. I svest može po sopstvenoj volji da izabere užas, razaranje. Temelje za to čini ponor koji se otvara u čoveku.

11

Ova knjiga krči sebi put kroz cestar iskustva sa zlom i razmišlja­ nja o njemu. Zlo ne spada u teme kojima bismo mogli da priđemo pomoću neke teze ili rešenja problema. N a nužno zapletenim putevim a mogu se tu i tamo otvoriti perspektive koje dopuštaju da se vidi nešto dalje. Put počinje kod onih pripovesti o izvorima mitova koji pričaju o katastrofi početka i rađanju slobode (poglavlje I). Ali, može li čovek u kome raste svest o slobodi uopšte dà se okrene sebi samome? Antičko mišljenje mu u tome daje za pravo (poglavlje II), hrišćansko ne. Avgustinov primer pokazuje (poglavlje III) da pri tom nije reč samo o moralnoj obavezi, nego o pitanju kako čovek može da bude veran svojoj žudnji za transcendencijom. Izdaja transcendencije, pretvaranje čoveka u jednodimenzionalno biće, za Avgustina je pravo zlo, greh prema Svetome duhu. Zlo, dakle, ima veze sa okorelošću duha i lenjošću srca. N a tom uvidu se zadržavaju i Šeling i Sopenhauer (po­ glavlja IV i V). Obojica objašnjavaju: onaj ko izda metafizičku potre­ bu, dramatično unižava ljudske mogućnosti i prepušta se besmislenoj borbi za samoodržanje. Ali kako možemo sačuvati čoveka od toga da sam sebe izda? Kako možemo da ga zaštitimo od njega samoga? Avgustin se pouzdaje u crkvu, svetu instituciju. Ako se i izgubi odnos prema Bogu, može biti očuvana vera u institucije, kako pokazuje Gelenov primer (poglavlje VI). Institucije daju čovekovim poslovima trajnost, čvrstinu i granice. Granice su važne pošto drami slobode pri­ pada i volja za razlikovanjem. Razlikovati znači povući granice. Sa borbom za razliku i granicu počinju elementarni odnosi neprijateljstva (poglavlje VII). Mi i drugi, carstvo i varvari - ta podela uslovljava dinamiku istorije koja je otuda istorija neprijateljstava. Ratnici postaju ratari tek pošto su obavili svoj posao. No, star je i san o jedinstvu ljud­ skog roda u miru (poglavlje VIII). O tome govori pripovest o neuspeloj gradnji Vavilonske kule. Kant je taj san izložio ispitivanju uma. Trebalo bi, kaže on, da se zadržimo na ideji jedinstva a da ipak ne za­ boravimo visinu pada u stvarnost. Ali Ruso je snevao s većim žarom (poglavlje IX). On je društvo predstavio u slici velike komunije. Ipak, pošto Drugi ostaje Drugi, žudnja za jedinstvom može naglo da se pret­ vori u osećanje da smo okruženi neprijateljima. Tako je to izložio Ru­ so. On nije prihvatio pluralitet kao izazov. Drugačije je u tradiciji libe­ ralnog mišljenja, čiji program protiv zla glasi: čoveka ne možemo da poboljšamo, već naprotiv moramo da investiramo u um strukture 12

(poglavlje X). Ne osobine ljudi, već način njihovog međusobnog po­ vezivanja odlučuje o tome da li se istorija razvija u dobrom ili lošem pravcu. Jedni se okreću tržištu i podeli vlasti, a drugi proizvodnim od­ nosima. Ali u oba slučaja rizici slobode su ipak potcenjeni. Tu se otvara ponor u koji je hteo da pogleda imaginarni eksces markiza De Sada (poglavlje XI). N a njegovom primera se otkriva ono zlo koje samo sebe hoće i najzad hoće samo još Ništa. Estetika užasnog je istraživala ono primamljivo i preteče Ništa (poglavlja XII i XIII), dok sa Ničeom nihilizam nije sasvim prodro u svest, a volja za moć i rad na „ljudskom materijalu” nisu proglašeni smislom „visoke politike” (poglavlje XIV). Sa Hitlerom je mračna zabluda stoleća postala krvavo ozbiljna (poglavlje XV). Hitler predstavlja poslednje oslobađanje kočnica moderne. Od tada svi znaju kako je bezdomna čove- kova stvarnost. Kada prestanemo da verajemo u Boga, pokušavamo sa verom u čoveka. No, sada dolazimo do iznenađujućeg otkrića o tome da je verovanje u čoveka možda bilo lakše nego na zaobilaznom putu preko Boga. Pretposlednje poglavlje okreće se Jovu (poglavlje XVI), da bi se na njegovom primera pratila jedna vrsta pobožnosti koju treba promisliti. Ona je bez temelja i upravo zato je pravi odgovor na ponornost sveta. Ona takođe pokazuje kako su čudne prilike sa po- verenjem u svet (poglavlje XVII). Da li su mu potrebni dobri razlozi ili se pre izjednačava sa obećanjem za koje ne znamo tačno da li ga primamo ili ga dajemo?