ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1988
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu.

Izdavač: Gradina - Niš,
1988. god.
Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm.
230 str.

Branko Miljković je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Pored poezije, Branko Miljković pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Rođen je u Nišu. Godine 1953. Branko Miljković iz Niša dolazi u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. godine. Još kao student pripadao je grupi neosimbolista, a ubrzo po dolasku stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama.

Nakon toga Branko Miljković objavljuje zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“, „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...

Književna kritika je Branka Miljkovića vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugimazbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, Branko Miljković napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najveraovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, mnogo godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze, s obzirom da postoje mnoge sumnje da je bio ubijen od strane tadašnjeg režima.