ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2019
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vladan Radovanović : PRIČA O `o` , Banatski kulturni centar 2019, tvrdi povez, str. 68.
Očuvanost 4.


Ova knjiga objavljena je kao nagrada autoru povodom dodeljivanja Gramate Pesničke republike na osnovu konkursa Propuštena prilika za najbolju knjigu objavljenu u poslednjih 50 godina, za knjigu Vokovizuel (Nolit, Beograd, 1987).

Prvo izdanje ove knjige na engleskom jeziku: Vladan Radovanović, STORY OF „o”, VocoVisual, hrsg. von k. riha und s. j. schmidt, no. 9, siegen 1986. Izdanje na srpskom jeziku priredio je autor 2019. godine


PRIČA O „o“, vokovizuelna knjiga umetnika, nije pojedinačni segmentni rad, nego je sekvencijalan, razvijen u vremenu. I nije posredi sekvencijalnost priče, nego sekvencijalnost situacija. Izabrani objekat se razmatra iz različitih aspekata. Knjiga je tako artikulisana da je primalac stalno sučeljen s parom naspramnih stranica. Uvek postoji značenjska veza gornjeg i donjeg dela stranice, dok u desetak slučajeva postoje i relacije između obe naspramne stranice. Glavni subjekat i objekat knjige je „o“. On može biti nula, slovo „o“, prazna kugla, puna kugla, Zemlja izdaleka, crna rupa, itd. Međutim, pored simbolisanja raznih objekata, „o“ može biti i znak. Značenje uvek iniciraju dve grupe znakova: s jedne strane je glavni subjekat „priče“, koji može biti ikonički, verbalni i brojčani znak, a s druge se uvek nalaze verbalni znaci, tj. kratki iskazi, koji sadrže ponavljanja ili im se završeci rimuju. Na četiri mesta, pomoću muzičke notacije, naznačeni su i izvesni zvukovi koje treba povezati s verbalnim iskazima. Razvojnost ove knjige ne zbiva se u okviru jedne teme, već prolazi kroz razne teme, pri čemu se zavisno od njihove prirode komponovao početak, razvojni deo i kraj „priče“ o „o“.

Vladan Radovanović


Ovakva otvorenost i plurispacijalnost Radovanovićeve poezije i stvaralaštva, koja se ne može svrstati ni u jednu konvencionalnu kategoriju, predstavljaju istovremeno i šansu i rizik: šansu, jer se ovde praktično izlazi izvan tradicionalnih i prividno prirodnih granica između rodova, područja, problema i kognitivnih operacija; rizik, jer većina kritičara i recipijenata očekuje upravo ovakva obeležja, nastala tokom razvoja kulture, a previđa, ili želi da previdi, sve međuprostore. Onaj, pak, za koga je svaka jednoznačnost tranzitorna, svaki skup reči srodnih po značenju – konstrukcija, a svaka inovacija samo jedan trenutak kognitivne samoorganizacije, taj bi trebalo da otkrije Radovanovića kao pionira estetskog istraživanja u najširem smislu te reči!
Siegfried J. Schmidt


Uvek je tu glavni akter priče, znak „o“ i opoziciono postavljen verbalni iskaz u komunikaciji sa njim. Tekstualna i vizuelna struktura rada na taj način harmonično se ujednačavaju u svojim prostornim odnosima i stvaraju vizuelne celine ili simboličke predstave. Odnosno, sam rad po svojoj „znakovnoj“ strukturi demonstrira vokovizuelnu praksu koja je u svojoj osnovi semiotička, i unekoliko se istovremeno oslanja na liniju alternativnih umetničkih praksi, koje još od početka 60-ih godina dvadesetog veka definišu stvaranje kao proces „koji najpre postoji u jezičkom obliku“.

... kada govorimo o knjizi PRIČA O „o”, između ostalog zapažamo i izrazito prisustvo humora i ironije. Oni su neodvojivi deo autorovog umetničkog izvođenja i u ovom slučaju, u kome se jezik i zapis neumorno prepliću sa vizuelnim (predstavom) i na taj način produkuju značenja koja primarno nisu kritička niti subverzivna, ne moraju se primarno podvući pod avangardni korpus, ako njega posmatramo u kontekstu kritike „pasivne konzumacije“ tradicionalnih oblika umetnosti. Međutim, s druge strane, ono po čemu ovi radovi svakako pripadaju ovom korpusu, kao celina vokovizuelne umetnosti, jeste njihova odlika u prevazilaženju elaboriranih, razrađenih i utvrđenih modernističkih (estetskih) vrednosti jasno teorijski definisanih tokom prethodnog 20. veka.

mr Nataša Radosavljević Kuzmanović


Uz pomoć samo jednog oblika i različitih njegovih varijacija, Radovanović svojom veštinom umetničke kombinatorije stvara raznoliku vizuelnu poemu o ljubavi, strahu, slavi, smrti, kosmosu, muzici, matematici, poeziji, kulturi i komunikaciji. Vladan Radovanović, važno je naglasiti, nije isključivo maniristički stvaralac, to jest autor čija dela imaju čisto eksperimentalnu ili samoreferentnu funkciju. naprotiv, njegovi vokovizueli dotiču se, poput Priče o „o“, raznolikih ontoloških, ezoterijskih, društvenih i umetničkih tema, razmatrajući time skoro sve dimenzije čovekovog duhovnog i materijalnog iskustva.

Pionirski posao Vladana Radovanovića u istraživanju radikalnih umetničkih postupaka, kakav je demonstriran i u Priči o „o“, nemerljiv je za našu savremenu umetnost. tokom njegovog višemedijskog umetničkog delovanja stasala je i čitava generacija srpskih postmodernih autora (Vojislav despotov, Vujica Rešin Тucić, Sava Дamjanov, Đorđe Pisarev...) čije je prozno i pesničko stvaralaštvo bilo obeleženo upravo onim avangardističkim vizuelnim eksperimentima koje je i Radovanović upečatljivo primenjivao u svojim delima. Značaj Vladana Radovanovića kao pisca, slikara, konceptualnog umetnika, pa čak i kompozitora (tragovi njegovog takođe revolucionarnog delovanja na polju eksperimentalne i elektronske muzike vidljivi su u brojnim notnim zapisima rasutim kroz Priču o „o“) nemerljiv je, ali je nažalost u velikoj meri i dalje nepriznat. Objavljivanje unikatnog književno-vizuelnog projekta poput Priče o „o“ predstavljaće – nadamo se – značajan korak u približavanju jednog u ovolikoj meri jedinstvenog stvaraoca široj čitalačkoj publici.

Miloš Jocić