Godina izdanja: 2000.
ISBN: ID 76914956
Jezik: Srpski
Autor: Strani

TOBIJA I ANĐEO
Izdavač: Narodna knjiga Alfa, 2000. 119 strana, ilustrovano, manji format 19 cm, meki povez, prevod Tamara Vlahović.

Knjiga je nova, bez ikakvih podvlačenja ili fleka.

Kada se pre dvadesetak godina pojavila knjiga „Tobija i anđeo“, u krugu porodica koje su imale decu uzrasta od 9 do 13 godina, predstavljala je pravo otkriće. U moru literature za decu koja se najvećim delom svodi na princeze i aždaje, „Tobija i anđeo“ je bio osveženje. Prava životna priča koja je mogla (a često i jeste) da se dogodi svakom detetu.
Glavna junakinja ove knjige zove se Martina i ona pohađa osnovnu školu. Kao i sve devojčice njenih godina, Martina je vedra, živahna, voli da se igra i trči u parku, ali njen život nije tako veseo kao što bi se moglo činiti ili kao što bi trebalo da bude za svu decu na svetu. Njeni roditelji, već dugo u braku, svako zauzet svojim aktivnostima i problemima koji se akumuliraju godinama, više nisu u stanju da se osećaju dobro zajedno i brinu o svojoj ćerki.
Martinina jedina svetla tačka je njen deda po majci koji se brine o njoj, od domaćih zadataka do pružanja velike naklonosti.
Jednog dana, međutim, devojčica je svedok strašne svađe između roditelja, kada oboje napuštaju kuću, ostavljajući je samu. Nekoliko dana pre toga Martina više nije mogla da vidi dedu, i bojeći se da ju je `napustio`, prepuštena sebi i bez nade, devojčica odlučuje da zauvek napusti svoj dom, svoje igre, a sve kako bi pronašla svoj put i uveravajući se da, na kraju krajeva, nikome neće nedostajati.
Sa rancem na leđima, Martina kreće u ovu avanturu, u veliki grad i uspeva da se skloni u skromno prebivalište beskućnika. Tu Martina, sa zekom Atosom u naručju, postaje svedok izvanrednom događaju: izlazu iz kontejnera čudnog čoveka, obučenog u belo i ... sa krilima. On se, pomalo neuredan, ali izuzetno mudar, predstavlja kao Anđeo čuvar devojčice i vodi je do kuće u kojoj će, kako bi joj poželeli dobrodošlicu, pronaći ne samo roditelje već i dedu koji je bio odsutan prethodnih dana iz zdravstvenih razloga.
Čitajući knjigu oseća se duboka tuga i teskoba zbog jadne Martine i njene usamljenosti. Tamaro, međutim, kao i uvek uspeva da spasi svoje likove, stavljajući pored malene Martine lik Anđela čuvara, koji za one koji nisu naročito vernici može izgledati glupo, ali s obzirom na to da je ljudska mašta beskonačna, ova figura može se tumačiti na mnogo načina, to može biti i naša savest, naš instinkt za borbu i preživljavanje.
Činjenica je da je na kraju beskorisno bežanje od teškoća, od malih ili velikih problema. „Zlo“ se ne isteruje na ovaj način, već jednostavno suočavanjem sa našim strahovima, slabostima, strepnjama, unutrašnjim i spoljnim demonima.
Devojčici je pomogao anđeo i to je u redu, ali kad odrastemo, naučimo, pre ili kasnije, da se snalazimo sami. U redu je verovati da nas „neko“ gleda i vodi odozgo, ali sve, uvek, zavisi samo od nas. Lepo je negovati ideju da ne treba da budemo sami, ali potrebno je pomiriti se sa stvarnošću. Da, tu je porodica, tu su naklonosti, prijatelji (malo), ali onda, na kraju dana, kada smo sami u krevetu, treba ustati i sami sebi gromoglasno aplaudirati zato što smo, bez ičije pomoći, već uz prepreke koje su drugi postavili pred nas, postali jači od svih.
Dakle, hvala Martina, hvala Suzani Tamaro što nam daje nadu. Svako se, na kraju, drži onoga što želi i u šta najviše veruje.