Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

m12

Karlo V Habzburški (Gent, 24. februar 1500 — manastir Juste, 21. septembar 1558), poznat i kao Karlos I od Španije, bio je jedan od najmoćnijih vladara u istoriji Evrope. Pripadao je dinastiji Habzburg. Ogromno područje koje je dobio u nasledstvo, bila je posledica ujedinjavanja dinastija i njihovih zemalja po brojnim rođačkim linijama.[1]

Bio je sin Huane Lude i Filipa Lepog, i unuk Maksimilijana I od Austrije i Marije od Burgundije sa očeve strane, od kojih je nasledio Holandiju, Austriju i pravo na presto Svetog rimskog carstva. Sa majčine strane, bio je unuk Katoličkih kraljeva, Izabele I od Kastilje i Fernanda II od Aragona (dinastija Trastamara), od kojih je nasledio kastiljanski i aragonski presto, Napulj, Siciliju, Sardiniju, Maltu, Kanarska ostrva i Zapadne Indije (kako su se u to doba zvale američke kolonije).

Karlo V je bio poslednji nemački car koji je gajio srednjovekovni san o univerzalnoj monarhiji. Ovoj njegovoj ambiciji su se suprotstavili francuski vladari Fransoa I i Anri II, prodor Osmanskog carstva u centralnu Evropu, ali i verski potresi koji su pogodili Evropu, 1517, sa pojavom Reformacije. Umoran i obeshrabren, odrekao se svojih vladarskih prerogativa i povukao u manastir.

Iako je bio rođen i odgajan u Flandriji, više vremena je provodio u Španiji, dok je Sveto rimsko carstvo ostavio na upravu svom bratu Fernandu, u čiju će korist 1556. abdicirati. Tako će Fernando ili Ferdinand Habzburški postati Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva.

Veliko prostranstvo kojim je vladao, i stalna potreba za dalekim putovanjima, učinili su da je carstvo iz praktičnih razloga podeljeno na Habzburšku Španiju i Habzburšku Austriju.


Karlov otac, Filip želeo je da Karlu što ranije obezbedi učitelje koji bi od njega napravili dobrog i mudrog vladara kraljevina Katoličkih kraljeva, pa je tako još odmalena poverio Karlovo obrazovanje poznatim i priznatim učenjacima. Filip je imao valjan razlog za to: prerane smrti princa Huana, a ubrzo i Izabele, dvoje najstarije dece Izabele Katoličke, naslednika kastiljanskog trona, a nešto kasnije i princa Migela, (imao je samo dve godine kad je umro), sina pokojne princeze Izabele, automatski su pretvorili Huanu u princezu od Asturije tj. kastiljansku prestolonaslednicu, što je značilo da posle smrti Izabele Katoličke, Karlo automatski postaje naslednik kastiljanske krune.

Nakon smrti Izabele Katoličke 1504, Karlovi roditelji, Huana i Filip, morali su u više navrata da putuju u Kastilju. Poslednji put će krenuti na putovanje 1505. godine kad je trebalo da budu krunisani kao kraljevi Kastilje. To je ujedno bio i poslednji put kad je Karlo video svog oca, budući da je Filip nenadano umro u Burgosu naredne godine. Karlo je, sa svoje tri sestre, Leonor, Izabelom i Marijom, ostao u Flandriji, pod tutorstvom svoje tetke Margarite od Austrije, koja će se pobrinuti za obrazovanje budućeg vladara carstva poznatom kao `carstvo u kom nikad sunce ne zalazi`.[2]

Dvor u Mehelenu (hol. Mechelen; franc. Malines) je bio pravo mesto za humanističko obrazovanje i razvoj Karla i njegove tri sestre. Francuski jezik je bio jezik koji se govorio na dvoru, ali flamanski je preovlađivao među običnim svetom, tako da su sve četvoro ubrzo postali dvojezični. Karlo će kasnije pokazati izuzetnu lakoću u učenju jezika, jer će stići da s većom ili manjom tečnošću govori pet jezika — francuski, flamanski, nemački, španski i italijanski. Na dvoru u Mehelnu Karlo je imao prilike da upozna ličnosti kalibra velikog mislioca Erazma Roterdamskog, kao i flamanskih slikara poput Rohira van der Vejdena, Hansa Memlinga ili braće Van Ajk (Jan van Ajk i Hubert van Ajk).

Godine 1511, Margarita od Austrije je poverila obrazovanje tada već mladog grofa od Flandrije prvo mladom svešteniku, sledbeniku Erazmovog učenja, Hadrijanu iz Utrehta, (postaće papa 1522.) koji je kao verni Erazmov učenik umeo da usadi budućem caru osećaj za toleranciju i slobodu duha kao i veliki osećaj za odgovornost.

S druge strane, Margarita je verovatno želela da na taj način umanji ili barem ublaži uticaj koji je mogao da ima na mladog Karla sveprisutni Gijom de Kroj, „paradigma korumpiranog političara“. Upravo je Gijom de Kroj nagovorio Karlovog dedu Maksimilijana I da Karlovo punoletstvo proglasi nešto pre vremena. Po zakonu, Karlo je sa punih 16 godina trebalo da bude proglašen gospodarem Holandije, međutim, Gijom de Kroj je dobio pozamašnu sumu novca od holandskog parlamenta u zamenu da nagovori Maksimilijana da ubrza proglašenje Karlovog punoletstva, jer su se nadali da će im Karlova mladost dozvoliti da ga pretvore u poslušnu marionetu. Međutim, ubrzo su uvideli da su se gorko prevarili. Gijom de Kroj je naučio Karla kako da bude vešt i mudar političar, i mladić je još odmalena bio naviknut da prisustvuje sastancima Saveta prethodno se informišući o sadržaju i temama koje su bile na dnevnom redu. Svoju političku zrelost dokazao je na svečanosti svog proglašenja vladarem Holandije 5. januara 1515. U salonu Kraljevske palate Karlo će izgovoriti reči koje su ukratko opisale srž njegove celokupne vladavine[3].:

Zahvaljujem vam na dodeljenoj počasti. Budite dobri i odani podanici, i ja ću vam biti dobar gospodar.

To što je obećao kao mladić od 16 godina, kasnije je i ispunio, ali doduše daleko od zemlje u kojoj je dao obećanje. Godine 1517, Karlo će krenuti na put ka Iberijskom poluostrvu: kraljevine Kastilja i Aragon su čekale na dolazak svog budućeg kralja[3].

Kralj Španije
Karlo je u Briselu proglašen kraljem Španije kao Karlo I, međutim, bilo je neophodno da lično otputuje u Španiju kako bi ga skupštine (Kortesi) svake španske kraljevine ponaosob priznale za vrhovnog vladara, a on svečano položio zakletvu da će poštovati zakone svake kraljevine ponaosob.[4] Godine 1517, Karlo je po odluci svojih savetnika krenuo put Španije. Svita je brojala nekih 40 brodova i više od 1000 ljudi. Princa je na putu pratila njegova sestra, Leonor. Brat i sestra su se zaputili u zemlju u kojoj nikada ranije nisu bili, i čiji jezik nisu poznavali. Tamo ih je čekala majka, Huana Luda, zatvorena u dvorcu u Tordesiljasu, i mlađi brat i sestra, Fernando i Katalina, oboje rođeni u Kastilji. Fernando je živeo u Aragonu sa svojim dedom, Fernandom II od Aragona, a Katalina je bila sa svojom majkom u Tordesiljasu. Kako je 1516. godine Fernando Katolički umro, Kastiljom je upravljao kardinal Sisneros, a Aragonom Alfonso od Aragona[5], vanbračni Fernandov sin koji je bio rođen pre njegovog braka sa Izabelom....