ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Марија Јовановић: ИДИ, ВРЕМЕ ЈЕ
Аутирско издање, Београд, 2006.год.
Меки повез, 334 стране, латиница.
Одлично очувано, уз посвету на предлисту.
`Treći roman beogradske spisateljice Marije Jovanović (1959)`Idi, vreme je` sustigao je popularnost prethodna dva. U ovoj urbanoj, beogradskoj priči prepoznale su se generacije koje su sedamdesetih sazrevale uz muziku i stihove DŽonija Štulića. I bezbrižno krstarile Evropom, vraćajući se kući. DŽoni je pevao o magazinima, propagandi, duplericama, sivim eminencijama, besprizornim usrećiteljima, plaćenim nitkovima, mutavim urlatorima zvučnih titula i nevidljivim ubicama efikasnih ruku ). Utom su stigle osamdesete, pa devedesete i njegova proročanstva su počela da se ostvaruju.
U takvom okruženju autorka sučeljava glavne junake, pa je roman `Idi, vreme je` i porodična i društvena drama, napisana gotovo biografski, uzbudljivo i duhovito. Knjiga se čita filmskom brzinom (jer je zanimljiva) i zaista ima sve elemente dobrog scenarija. Takođe, navodi na razmišljanje o značenju stare (jevrejske?) kletve -Dabogda imao, pa nemao.
Iz intervjua sa autorkom-Dnevnik - Novine i časopisi 09.01.07,
razgovor vodila Radmila Lotina.
Mariju Jovanović smo pitali kako tumači činjenicu da su sva tri njena romana, bez posebne najave i reklame, našla put do čitalaca i lista najtraženijih naslova? - Potpuno ste u pravu; reklama i medijska pompa znatno utiču i na prodavanost romana jer je marketing, taj Demijurg današnjice, odavno zavladao i područem umetnosti, kaže naša sagovornica. Sasvim intimno, imam otpor prema masovnom u svakom vidu i pogledu, pa ne verujem, a priori, da su dela koja se nalaze na bestseler listama, samim tim i umetnički vredna.
Istini za volju, konstatacija o “sumnjivosti masovnog” ne mora, nužnim načinom, da bude tačna, te mediji mogu odigrati pozitivnu ulogu, usmeravanjem interesovanja i na izuzetna dela koja bi u izobilju objavljenih romana, stranih i domaćih, promakla čitalačkoj pažnji.
Konkretno u mom slučaju, ostavljajući po strani aksilošku procenu knjiga koje sam do sada napisala ( o čijoj vrednosti sigurno ne treba sama da donosim sud), smatram da sam imala puno sreće što su one same, na gotovo volšeban način , bez ikakve medijske podrške, pronašle put do čitalaca.
Pada mi na pamet Sartrova duhovita opaska da se čitalac i pisac, često iza leđa svima, domunđavaju tajnim znacima kao dva prevaranta na bučnom vašaru. Tako nekako vidim i svoj odnos sa publikom. Uspeli smo da se pronađemo, sporazumemo i prepoznamo, bez posrednika.
Digla sam ruke od prepravljanja sveta.`