Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

ŠUM PANONSKOG MORA - Radomir D. Mitrić
Kategorija DOMAĆI ROMAN
Autor Radomir D. Mitrić
Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA
Pismo Latinica
Povez Broš
Godina 2012
Format 14,5x20,5
Šum Panonskog mora - odlomak


corpus hermeticum



Pišući i obitavajući na pokorici zemlje sve više uviđam kako je moguće pisati tek u obrisima. U ekfatičnim slikama. Da punoća uvek izmiče oku i izrecivom. Odsustvujući potpunom doživljaju. Utoliko gore po romantičare renesansna duha što mišljahu da je moguće dosegnuti potpuni odraz onosvetovne prirode kroz vidljivost. Malo je znano da je romantizam imao svoju dubinsku potku u idealizmu istoka.

Teolozi su davno obznanili da je katafatičnost koja proishodi od bića, kojeg je Dekart imenovao preko pojma causa sui, nevidna ljudskom oku. Ili je najuverljivija predstava skrivenog boga.



Pišem uvek okrenut ka istoku, Levantu i Orijentu. Prirodnom izvorištu plodonosnih uticaja koji oplemenjuju černozem i puku telesnost, praveći od njega jedro kojim se hodi visinama, gde angeli bdiju na rajskim kapijama, ne puštajući nezaslužne duhove u njegove virginijanske prostore, u e(zo)terizam Beline. Vera je u slutnji. U opovrgavanju skepse, bez koje je vernik samo civilizacijsko oruđe sistema. Smrt počinje brisanjem individualiteta. Ipak, čovek mora biti svestan granica koje su mu pretpostavljene još od postanka. Inače će posve zapasti u materijalizam kantovskog tipa.

Ono što ne prestaje da me fascinira jesu izgubljene veštine starog sveta. Sinergija sa vremenom i prostorom u kojem su prebivali. Zamislite polinežanskog Lapita kako upravlja lađom ka Okeaniji, i iako je danima i mesecima udaljen od kopna, po nivou strujanja vetra tačno zna gde je to kopno. To je refleks s kojim se rađamo, koji je potisnut u zaborav i koji je danas ostao samo sećanje na svenulo znanje.

Mi smo bića potrage, čak i u vremenu kad su rituali gotovo izgubili svoj smisao. Indusi su govorili o urušavanju duhovnih mostova i kako je ostao samo jedan, Kinval, preko kojeg prelaze samo retki. Niste li se ponekad zapitali kako je došlo do toga da se u različitim civilizacijama, koje nisu imale međusobne kontakte, otpočelo sa gradnjama piramidalnih građevina, uperenih ka duhovnom uzrastanju, a ne samo mestima zagrobnih života pojedinih vladara. To su solarne tačke Zemlje, te drevne agore, svedočanstvo našeg pripadanja nekom višem svetu. Stoga ne možemo ni da pretpostavimo Kortezovo čuđenje kad je kod `primitivnih` naroda Latinske Amerike naišao na takvu arhitektoniku koja prevazilazi sve ono što je pre toga video na Iberijskom poluostrvu. Šta bi tek bilo da je video dragulj Anda, Maču Pikču, zaslepljen zlatogroznicom. Tamo gde je misao još uvek u sinergiji sa osećanjima i gde kult čitanja i biblioteke još nije mrtav. Postoji priča o knjizi koja je dvesta godina kružila vozovima Latinske Amerike, pravilo je bilo takvo da onaj ko primi knjigu zaista je i pročita i preda je drugom čitaču.



Pa se još pitam i šta je jednog jutra probudilo drevnog egipatskog prvosveštenika Imhotepa, sa kažiprstima i palčevima njegove dve ruke, spojenih u trougao, kroz koji je sijala prva jutarnja svetlosna zraka sa mišlju o gradnji prvih piramida. Nekad sam se nosio mišlju da sa jednim prijateljem Vladom, napišem knjigu koja bi se bavila izgubljenim civilizacijama. Slično onome što je učinio Kastanjeda sa Učenjem don Huana.

Napisani su tomovi i tomovi knjiga. Došlo se do neverovatnih prostora. Šta je sve to u usporedbi sa stanjem u koje zapadaju šamani. Sa stanjima Indijanaca koji su uzimali halucinogene gljive. Ili onih stanja ukletih pesnika, Hašišara, koji su došli do sinestezije. U tom rastrojavanju čula, kad su sva čulo jedno, moguće je videti, ako si na nekom koncertu, kad gitarist opali rif, kako zvuk ide ka tebi, transformisan u žutu svetlost, ako si na kakvom opijatu. To su ti veštački rajevi, to spleen-ovanje koje otvara naše treće oko. Remboova vidovitost. Šta zapravo znači ta vidovitost? To je mogućnost viđenja sveta u pravoj njegovoj prirodi. Neka vrsta zabranjenog znanja. Naša realnost sasvim drugačije izgleda. Mi se nalazimo u sasvim obrnutoj perspektivi od one koju gledamo i prihvatamo kao takvu. To može da znači da je nebo ispod. S tom sam se mišlju sreo još davno, dok sam kao mladić proučavao levitaciju. Tako da je simbol okovanog Prometeja, simbol civilizacija koje su usledile posle Bronzanog doba. Vladavine razuma. Kao sili gravitacije koja nas prizemljuje. Ljudi su replike anđela. Samo odabrani prolaze kroz proces kroz koji prolazi voda, koja je naša sušt. U isparenju kružeći, od neba ka zemlji i obrnuto. Alhemičarski put uzdizanja, solve et coagula.

Vreme ima oblik klatna. Čini mi se da je samo budućnost postojana, jer sadašnjost pripada trenutku, a prošlost pamti samo večne trenutke. Još kao dečak sam, ako se nalazih u nekom tegobnom stanju, žmureći prizivao budući trenutak, premošćivajući doba trenutne patnje, u ratu. Uopšte, naša priroda zaboravlja koja je snaga naših čula, u stanju je da prizove i prošlo i buduće što je utvrdila moderna psihologija. Čulo mirisa, sposobno je da prizove slike nezaborava, iz nekih pređašnjih vremena i oživi takve trenutke u našoj svesti. Živeti, zapravo znači sećati se. Mrtvi postaju mrtvi zaista tek onda kad prestanemo da ih pamtimo i oslovljavamo njihova imena, u našim mislima.


Mudrost počinje kad prestane želja za dokazivanjem. Prevladavanjem matematičkih paradoksa. Konstrukcije brojeva na kojima počiva svet. Krila vas vaša čekaju, zaronite li u dubinu sebe. Osvrnete li se oko sebe, shvatićete da ste sami. Spoznate li pak, ljubav, isprva rezervisanu za bogove, koju je moguće dosegnuti kad se prevlada zaljubljenost, koja je pomalo i mržnja, potajno takmičenje između muškog i ženskog principa, moći ćete jurišati na nebo, koje ćete ipak morati prvo pronaći na dnu, u sebi. Ono koje je ogledalo naših utroba. Daleki odraz božanskih sfera.


Radomir D. Mitrić
D.S.