ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1957
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Џемс Џојс: ДАБЛИНЦИ
Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1957.год.
Меки повез, 161 страна, ћирилица.
Очувано као на фотографији (за своје године сасвим пристојно).
Прво српско (и југословенско) издање.
`Даблинци (енгл. Dubliners) су збирка од петнаест приповедака Џејмса Џојса, први пут објављена 1914. године. Приповетке представљају верни приказ живота људи ирске средње класе у Даблину и околини с почетка двадесетог века.
Приче су написане у доба када је ирски национализам био на врхунцу, а потрага за националним идентитетом и сврхом била у све већем замаху; на раскршћу историје и културе, Ирску су потресале различите идеје и утицаји.Приче су базиране на Џојсовој идеји епифаније: тренутак када лик доживљава просветљење или самоспознају која му мења живот. Многи од ликова из збирке Даблинци касније се појављују као споредни ликови у Џојсовом роману Уликс. На почетку, приче у збирци приповедају деца, а како се оне смењују, постепено се почињу бавити бригама и проблемима све старијих људи.То је у складу са Џојсовом првобитном троделном поделом колекције на детињство, адолесцентско и зрело доба.
Када се дискутује о Даблинцима, постоје две струје критичара које се истичу: „Реалисти“ и „Симболисти“. Реалисти сматрају Даблинце за најједноставније од свих Џојсових остварења, због чега им се често дешава да занемаре револуционарну природу дела. Уместо тога, Симболисти занемерују бунтовничко значење које се крије иза Џојсових симбола. Док неки полемишу искључиво са једном струјом, други су става да се Даблинци опиру сваком облику карактеризације. Без иједног чврстог доказа о тематском јединству, логици заплета или закључку, Џојс спречава било какву крајњу критичку анализу. Како Соња Башић тврди, на ову књигу „ не треба да се гледа као на релиситично/натуралистичко ремек дело, већ као на камен темељац укључен у модернистичу структуру Џојсовог зрелог рада`.
Критичари су често тврдили да наратори у Даблинцима ретко посредују, што значи да је опис њихових мисли и емоција ограничен, што пак указује на праксу која прати одсуство нарације, где наратор види уместо да говори. Док неки указују на Џојсову употребу слободног неуправног говора као средства за разумевање његових ликова, он често прикрива веродостојност истих, на начин који их чини веома тешким за анализу.` Како је Ричард Елман тврдио, „ Џојс инсистира на важности не инсистирајући ни на чему“. Особине његових ликова могу се само посматрати јер нису експлицитно наглашене.
Збирка као целина приказује целокупан животни поступак, почиње приповеткама о младости постепено напредујући да би се завршила приповетком „Мртви“. Посебан нагласак је на географским описима Даблина, по којима читалац који познаје ову област лако може да се оријентише. Вишеструке тачке гледишта приказане кроз збирку служе да направе поређење између различитих типова личности и људи ондашњег Даблина.`