ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Маринко Арсић Ивков: СРПСКА АНАТЕМИСАНА ПРИПОВЕТКА
Издавач: АЛТЕРА, Београд, 1989.год.
Меки повез, 95 страна, латиница.
Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту и залепршане корице, али унутра је све у реду.
(Нажалост, непознати део историје српске књижевности)
`Ова књига је упућена, пре свега, нашим савестима (а то баш нису најбољи читаоци)- нечијим зато што су им власници били актери или неми сведоци једне, цивилизацији 20. века непримерене, духовне и физичке ликвидације, нечијим зато што су спречавали или нису ништа предузимали да се неправда исправи а непријатна истина обелодани, а нечијима опет зато што нису ништа знали или нису хтели да знају, а таквих је, вероватно највише. Али нико се не нађе да спасе душу своју. Оваква књига морало је да се појави коју деценију раније па да у потпуности оправда разлог објављивања. Данас, са толиким закашњењем, остале су јој једино савести и понеки радознали дух. Само пре неколико година, када је српска књижевност славила једну значајну годишњицу (1985, стогодишњица рођења Драгише Васића) аутор ове књиге је понудио пригодни текст о овм писцу (Књижевне новине, Књижевна реч и Relation, чији је чак члан редаскције био), али се нико није усудио да га објави. Тако је једино што му је за ове две деценије, колико, отприлике, траје дружење са писцима баченим на `ђубриште историје`, пошло за руком- то је да готово комплетира библиотеку делима ових аутора и сада, ево, ова књига.
Писаца који су стварали српску књижевност између два рата а који су потом преко ноћи прекривени покровцем заборава је, пре свега, невероватно много за бројчано релативно мали народ какав је српски. Реч је, затим, и то не само у националним оквирима, о добрим писцима, без којих је међуратна српска књижевност незамислива (мада се она од 1945. презентује управо окрњена, тако да ни генерације студената, односно професора књижевности, нису чуле, а о читању њихових дела да и не говоримо, за велики број писаца незаобилазних у историји српске књижевности). Факултетске катедре, професори, школе, критичари, писци историја књижевности, уредници, издавачи (као и у свим другим областима стваралаштва и живота) тако су стварани, одабирани и неговани да ту лажну слику стварају и бране као једину и истиниту и да спречавају појаву било какве друге, јеретичке, ма и тачне.
Ко су осуђени? Писци различитих естетских и политичких опредељења. И судбине су им, наравно, различите. Неки од њих су ликвидирани (као Васић, Бартуловић, Божовић, Стефановић...), неки су осуђени на губитак `српске националне части` (Пандуровић, Манојловић..), неки су побегли ван земље (Црњански, Краков, Велмар-Јанковић...), неки су само јавно жигосани (М.Милошевић, Винавер, Илић-Јејо...), неки су умрли пре осуде (Младеновић, Дучић...) Слично је и са њиховом књижевном судбином.....
(из Предговора)