ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1987
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Мирослав Мандић: НЕ, НЕ ВЕРУЈЕМ ДА СЕ ОВА РЕЧЕНИЦА НЕ ЧУЈЕ
Издавач: КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА НОВОГ САДА, Нови Сад, 1987.год.
Меки повез, 150 страна, латиница.
Врло пристојно очувано.
ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ.
(авангардна уметност, концептуална уметност, група КОД, Ружа лутања...)
`...bog miroslav mandić bog kad se podam rečenici ne ne verujem da se ova rečenica ne čuje koju sam napisao na jednom papiriću u zatvoru i koja me je spasila i postala naslov moje treće knjige ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje...`
`Miroslav Mandić je u svoj zatvorski dnevnik, u jesen sedamdeset i druge godine, uneo sledeće rečenice, koje se i dandanas čuju: „Kriv sam bio i ostao. Ali, ja sam mnogo više kriv nego što sam bio osuđen“. I Slobodan Tišma će se u knjizi priča, Urvidek (2005) podsetiti tog Levijatanovog napada na Index, Polja, Új Simposion, beogradski Student; raspuštanja rukovodstva novosadske Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec), zabrane delovanja grupe KÔD i odlaska u zatvor Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Kako Tišma svedoči o ovom davnom slučaju sistemske represije, na pomenuta dešavanja odreagovao je i „Dobriša Ćosarić“:

„Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa ’njima’, a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, iako mi nismo bili nikakvi disidenti, pre bi se moglo reći da smo bili ’domaći izdajnici’, veliki jugoslovenski pisac Dobriša Ćosarić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj – daleko bilo, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao ’ti mladići’ ili što bi rekli njegovi gorštaci: ’nijeme stvari’, pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i njihove činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Ćosarić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. Najcelishodnija odbrana je bila, otići sa „tim mladićima“ u zatvor. (…) No, očigledno, on te naše radove nije smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog“.