Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vidici, 69, Beograd, 1969.
93 strane.

prva knjiga Milisava Savića

vinjete Miro Glavurtic
korice Dušan Petričić

s posvetom autora

kao na slikama

Милисав Савић

Милисав Савић је српски прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор наука.

Рођен је 15. априла 1945. у Власову крај Рашке. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878“. У браку је са нашом прослављеном глумицом Александром Николић, са којом има сина Страхињу, такође има и ћерку Мирјану Савић Удовичић из претходног брака.

Био је уредник „Студента“ (1968—70) и „Младости“ (1970—72), главни и одговорни уредник „Књижевни речи“ (1972—1977) и „Књижевних новина“ (1980—82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од 1983. до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године. Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету (1987/88), Њујоршком државном универзитету у Олбанију (Албани, 1985/87), Универзитету у Фиренци (1990/92) и Универзитету у Лођу (1999/2000). Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару.

Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски, румунски. Аутор је лексикона „Ко је ко – писци из Југославије“ (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис“ (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели“ (1990), „Савремена италијанска приповетка“ (1992), те „Модерну светску мини причу“ (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче“ (избор, предговор, коментари, 1996).

За животно дело добио је следеће награде: Стефан Првовенчани (2008), Рамонда Сербика, Милован Видаковић (2014), Витез српске књижевности (2015), Прстен деспота Стефана Лазаревића (2019). За целокупно приповедачко дело: Вељкова голубица (2012).

Књиге приповедака
„Бугарска барака“ (1969, награда листа „Младост“);Јубиларно издање са коментарима и прилозима за историју и поетику црне прозе (2019)[1]
„Младићи из Рашке“ (1977)
„Ујак наше вароши“ (1977, Андрићева награда).
Романи
„Љубави Андрије Курандића“ (1972)
„Топола на тераси“ (1985)
„Ћуп комитског војводе“ (1990)
„Хлеб и страх“ (1991, Нинова награда)
„Ожиљци тишине“ (1996, Награда Мирослављево јеванђеље)
„Принц и сербски списатељ“ (2008, Награда Лаза Костић)
„Чварчић“ (2010)
„La sans pareille“ (2015, Награда Меша Селимовић, Награда Борисав Станковић, Награда Петар Кочић, Награда Стефан Митров Љубиша, Вукова награда)
„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)
„Доктора Валентина Трубара и сестре му Валентине повест чудноватих догађаја у Србији“ (2018, Награда Троношки родослов)
Друга дела
Књижевно-историјска студија „Устаничка проза“ (1985, награда Павле Бихаљи)
„Сећање и рат“ (2009)
„Долина српских краљева“, двојезично издање (2014, награде Љубомир П. Ненадовић, Григорије Божовић)
`Epic Serbia`, translated by John White (2017)
`Епска Србија` (2017, награда Дејан Медаковић).
Мултижанровске књиге
„Фуснота“ (1994)
„30 плус 18“ (2005)
„Римски дневник, приче и један роман“ (2008, Награда Душан Васиљев)
„Љубавна писма и друге лекције“ (2013)
„Мали глосар креативног писања“ (2015)
„Од Чампар бара до касине Валадије“ (2018)

crna proza

Rođen je 15. aprila 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka.

Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).

Za životno delo dobio je sledeće nagrade: Stefan Prvovenčani (2008), Ramonda Serbika, Milovan Vidaković (2014), Vitez srpske književnosti (2015), Prsten despota Stefana Lazarevića (2019). Za celokupno pripovedačko delo: Veljkova golubica (2012).

Knjige pripovedaka
„Bugarska baraka“ (1969, nagrada lista „Mladost“);Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[1]
„Mladići iz Raške“ (1977)
„Ujak naše varoši“ (1977, Andrićeva nagrada).
Romani
„Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972)
„Topola na terasi“ (1985)
„Ćup komitskog vojvode“ (1990)
„Hleb i strah“ (1991, Ninova nagrada)
„Ožiljci tišine“ (1996, Nagrada Miroslavljevo jevanđelje)
„Princ i serbski spisatelj“ (2008, Nagrada Laza Kostić)
„Čvarčić“ (2010)
„La sans pareille“ (2015, Nagrada Meša Selimović, Nagrada Borisav Stanković, Nagrada Petar Kočić, Nagrada Stefan Mitrov Ljubiša, Vukova nagrada)
„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)
„Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018, Nagrada Tronoški rodoslov)
Druga dela
Književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985, nagrada Pavle Bihalji)
„Sećanje i rat“ (2009)
„Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014, nagrade Ljubomir P. Nenadović, Grigorije Božović)
`Epic Serbia`, translated by John White (2017)
`Epska Srbija` (2017, nagrada Dejan Medaković).
Multižanrovske knjige
„Fusnota“ (1994)
„30 plus 18“ (2005)
„Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008, Nagrada Dušan Vasiljev)
„Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013)
„Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015)
„Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)
Reference
Buka i bes književnosti („Politika”, 4. jun 2019)
Literatura
Snežana Adamović `Poetika Milisava Savića` (2009)
Vasa D. Mihailovich `Milisav Savić`, Dictionary of literary biography, no 353 (2009)
Marija Karadžić `Postmoderno pismo u djelima Milisava Savića` (2014)
Ana Stišović Milovanović `Knjige za Ljudmilu: postmoderni romani Milisava Savića` (2018)