pregleda

Borislav Mihajlovic Mihiz - Drame, Izdajice


Cena:
990 din
Želi ovaj predmet: 1
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (2688)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 4669

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Sadrzaj:

- Banovic Strahinja
- Kraljevic Marko
- Komandant Sajler
- Optuzeni Pera Todorovic
- Beleske o dramama
- Mihizove cudne izdajice (pogovor Jovana Cirilova)
- Beleska o piscu

Borislav Mihajlović Mihiz (Irig, 17. oktobar 1922 — Beograd, 15. decembar 1997) bio je književni kritičar i scenarista.

Dela su mu:

Autobiografija o drugima
Komandant Sajler
Napisao je scenarije za nekoliko filmova:

Korespondencija
Dorotej
Ranjeni orao
Derviš i smrt
Silom otac
Roj
Orlovi rano lete
Put oko sveta
Dve noći u jednom danu
Branko Radičević
Po njemu je nazvana Srednja stručna škola u Irigu, otvorena 2009.



BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ
(Irig, 17.10.1922 — Beograd, 15.12.1997)

Književnik, kritičar, esejista, putopisac, dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, rodio se 17. oktobra 1922. godine u svešteničkoj porodici u Irigu.

Po završetku rata 1945. upisuje Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Po završetku studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko godinu dana.Od 1951. do 1954. radi kao književni kritičar NIN-a, gde na svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne, krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način, rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki. Bio je, zatim, član Matičinih upravnih i uređivačkih tela: član uredništva Letopisa Matice srpske i njegov saradnik; član uređivačkog odbora izvanredne biblioteke Srpska književnost u sto knjiga, fundamentalne književne edicije koju je on u stvari i zamislio, kao što je uopšte, u skladu sa prirodom svog dara, umeo da oseti i podstakne, zamisli i oživi i mnoge druge nove stvari. Njegov rad ostavio je vidan trag u životu i liku Matice srpske, u kojoj je proveo četiri godine.

Nemirni njegov duh vraća ga nazad u Beograd gde 1960. postaje umetnički savetnik Avala filma, da bi na tom radnom mestu ostao do 1963. godine, sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta. Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća `Prosveta`, ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.

Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse, itd; u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.

Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke `Đorđe Jovanović` za knjigu kritike Portreti, nagradu `Miloš Crnjanski` za prvu knjigu `Autobiografija — o drugima`; nagrada `Čalabrčak` za esej `U znaku kukuruza`.

Otišao je sa ovog sveta 15. decembra 1997. godine, a sahranjen je na očev rođendan u svome rodnom Irigu uz prisustvo mnogobrojnih poštovalaca, nezamenljivi Mihiz, za mnoge od nas najblistaviji um, najširi duh, koji je svojom smrću prestao da dežura sa fenjerom u pomrčini našeg vremena. Opština Irig

Jedno vreme je bio umet­nič­ki di­rek­tor Ava­la-flma.

BorislaV Mihajlović Mihiz


MAJKA

Moja majka Vukica rodom je iz jake seljačke vinogradarske porodice Jeftićevih iz Ledinaca. Iz lepog, vijugavo ušorenog sela koje se nekako radosno bilo podvuklo pod sam podunavski koren Fruške gore. Kažem bilo, jer starih Ledinaca više nema. Za vreme rata je spaljeno do temelja. Toliko su nedozvoljeno brzi naši zaboravi, toliko smo sami sebi zametnuli trag, da sav svet zna za spaljene češke Lidice, a za Ledince i kod nas jedva da je ko čuo.

Moj ded je bio u mladosti siromašan seljak, ali rešen da stekne, ili, kako mi to u Sremu kažemo, da `teče`. I stekao je. U seljačkim porodicama koje teku zakoni su strogi, vrednoća velika, tu sva čeljad mora da zapinje. U podrumima su ležali hektolitri rizlinga, a vino se na sto iznosilo samo kada su gosti u kući. Deda bi za svaki obrok ostavljao u tanjiru posledlji zalogaj nepojeden, dajući tako na znanje na svoj ćutljivi način da je halapljivost greh. Nisam ga čuo da nešto pripoveda ili prepričava. Progovarao je samo onda kad ima da naredi, ukori ili nešto važno saopšti. Imao je dvadeset i jedno unuče i nisam siguran da nas je baš sve razaznavao. Do tridesete godine nepismen, čim se malo zaimao, otišao je jedne zime i rekao:

— Učitelju, da me naučiš da pišem!

Već na proleće upisao se za člana Matice srpske. Kao odrastao čovek izučio je mesarski zanat i držao u selu kasapnicu subotom i nedeljom, kad seljaci jedino i kupuju meso, ali nikada ne bi pristao da se potpiše kao kasapin. Smatrao je da je seljak najkrupnije zanimanje koje se uopšte može imati. Svoje četiri ćerke, da ne krnji imanje, udao je mirazom za gospodu, ali se prema svojim zetovima uvek osećao nadmoćnim. Oni su bili popovi, beležnici, činovnici, dakle svet uzaludan i nesamostalan, tuđe sluge; on je bio čovek seljak i svoj sopstveni gospodar.

Nas unučad, naročito onu `gospodsku`, kad bi nas naše majke, pomalo i da nas se otarase i odahnu, slale leti u Ledince, dizao je bez mnogo reči s rane zore da čuvamo ovce na Višnjoj strani, da zalamamo lastare na Brestovima, Malim i Velikim Provalijama, da na volovima dovlačimo vodu i plavi kamen za prskanje vinograda.

Nikada nije opsovao i ne pamtim da me je poljubio.

Ali zato je tu bila baba, majka, sa dugouzlaznim akcentom, kako su u starim seljačkim sremačkim kućama unučad zvala babu. Zaokupljena grdnim poslovima domaćice u bogatoj seljačkoj kući prepunoj čeljadi, slugu i nadničara, pritisnuta jakim i nerazgovornim mužem, za nas, dečurliju uvek je čuvala vedrinu svojih staračkih očiju, čak i kad bi nas grdila:

— Di si se samo tako uprljao, andrak te tvoj detinji?! Ko će vas sve oprati, vi`š koliko vas je!

Znali smo da se to naša majka Draga samo hvali sudbini što joj je Bog dao toliku unučad.

A kako da se dete ne isprlja u tom prostranom dvorištu u kojem su se krila najvažnija mesta moga detinjstva.

Štala sa parom crnih konja od kojih onaj opasni dešnjak Arap hoće da ugrize i udari, i dva para belih rogatih podolskih volova madžarskih imena Sarvi i Viraga.

Niska kačara u kojoj tajanstveno šapuće i previre komina.

Opasna klanica sa čengelama na kojima će u subotu visiti goveče, buša kupljena i doterana sa vašara u Šapcu.

Dostojanstveni mir dubokog hladnjikavog podruma u kojem ćuti i zre lanjsko vino i čeka da bude prodato, kad postigne cenu, Švabi Mozeru u Zemunu.

Ćošak kraj đubrišta u kojem su na dugom lancu privezana dva ljuta bela kera kojima se ne sme prilaziti i zbog kojih se noću ne sme u dvorište.

Senjak nad štalom na kome baš sad, mrtav pijan, spava Švaba. On je najvažniji nadničar i neprikosnovena ličnost koja čak i dedi sme da odgovara. Ćorav, dobegao ko zna kad i zašto iz dalekih Sudeta, kalemar je bez premca. Nema te mlade loze na kojoj se pelcer neće primiti kad ga svojom britvom nakalemi Švaba. Njegova je nadnica najveća, celih trideset dinara. Nevolja je samo u tome što Švaba nikad ne radi duže od dva dana uzastopce. Onda dva sledeća pije i peva visokim falsetom nekako tužne nemačke i češke pesme svoga zavičaja. Subotom uzme iz kasapnice kilo mesa, sam ga ispeče, ne pojede ni pola, ostalo svojom kalemarskom britvom seče i deli nama deci.

Slađi nam je bio Švabin zalogaj od svega što su nam majke kod kuće kuvale.

Po tom istom dvorištu mojih raspusta prohodala je detetom moja majka Vukosava. Bila je, kažu, lepa devojka. Kad je završila osnovnu školu, učitelj, onaj isti što je dedu naučio slovima, dugo ga je ubeđivao da bi ovo dete, njegovog najboljeg đaka u selu, svakako valjalo dati dalje na škole. Deda ni da čuje. Zna se njeno. Da doraste do udavače i da se uda. Zdrava je, nije ni ružna, radena je, iz dobre je kuće, dobiće miraz i provodadžije će joj već naći muža. Tako je i bilo. Svršenom bogoslovu se dopala devojka, oko miraza se nije pogađao, a Vukosavu, valjda, nisu mnogo ni pitali.

Mlada popadija je, kako i priliči, stala svom popu rađati decu, najpre dvoje ženske, pa u velikom strahu i olakšanju sina. Vodila kuću, za vremena vezla platno i spremala `štafir` ćerkama, leti, na Svetog Iliju, odlazila na slavu u Ledince, zimi, na Svetoga Jovana, dočekivala slavske goste u svojoj kući u grdnoj tremi da joj supa — a supa je velika gospođa — ispadne kako valja, da se ćurka ne prepreče, da se savijača dobro razlista, da testo za tortu naraste, a sitni kolači, vanilinkrancle, pišingeri i londonske štanglice da se pokažu. Cele godine sa uzbuđenjem čekala glavni događaj, veliku Svetosavsku zabavu i spremala narodnu nošnju u kojoj će se one, članice `Kola srpskih sestara`, pojaviti kao Srbijanke, Hrvatice, Slovenke, Bosanke, Južnosrbijanke, iskazujući i na taj način jedinstvo našeg jednog, a troimenog naroda.

Ali istovremeno, i valjda da nadoknadi propušteno, čim se dočepala svoje kuće, dokopala se i knjige. Čuvarna, tvrda na paru — a morala je takva biti pored nemarno rasipnog muža — jedino na knjige nije žalila novac. Pretplatila se, sećam se, na sabrana dela Tolstoja i Dostojevskog — ono plavo predratno izdanje — i pročitala ih od korica do korica. Čitala je ne samo više od oca nego i nekako strasnije, sa oduševljenjem i zagriženošću novicijata. Ne znam gde je i kad mogla da nauči da igra karte, otac ih nije ni razlikovao, tek moja majka je, sa strašću tvrdice, igrala u sitan novac ramšl i preferans.

Do svoje dvadesete godine najdalje što je putovala bio je odlazak u Varoš — tako su podunavski Sremci, i isključivo tako, zvali Novi Sad, kao da se, božem, radilo o Rimu ili Carigradu. Sad ju je pop Gojko poveo na put u Peštu, u Prag, u Beč. Mora biti da je patila zbog skromnog porodičnog budžeta, kada bi otac odbijao da jede sendviče, vodio je u skupi bečki restoran i snobovski samouvereno naručivao iz špajzkarte `potage espagnole`, što je na njegovo ne malo čuđenje ispadala obična paradajz-čorba.

Na povratku iz Beča svratili su u Ljubljanu da vide `našu lepu Sloveniju`. Uveče su pošli u Ljubljansku operu. Kuća je bila rasprodata i karata nije bilo. Iriški pop se nije dao. Insistirao je. Prevalio je veliki put i hoće da čuje kakvi su pevači Slovenci. Pozvali su dežurnog. Učtiv, odmeren, elegantan gospodin, umetnički direktor, odveo je upornog pravoslavnog sveštenika i njegovu ženu u upravničku ložu. Zapitao ih je da li imaju dece. Kada je čuo da ih njegovi gosti imaju, hvala Bogu, troje, izvini se što mora da svrati do svoje kuće, ali će se svakako vratiti da se oprosti. Stigao je na kraju predstave, držeći u ruci jednu knjigu.

— Kako vam se zovu deca?

Onda je otvorio prvu stranicu i napisao:

`Ekaterini, Veri i Borislavu, z srčnim pozdravom, Oton Župančić.`

Bio je to njegov `Ciciban` i znak dirljive pažnje velikog slovepačkog pesnika prema seoskom popu. Tad su oni još mogli jedan drugog da čuju i hteli jedan drugog da razumeju.

Na `Cicibanu` sam počeo da učim i volim slovenački jezik. I nikad neću prežaliti što su ustaše, razvlačeći naš napušteni dom, odneli u nepovratnu bestragiju malu knjižicu, pozdrav pesnika deci koju nikada neće videti. Eto, čega god se u sećanju čovek takne, probiju odnekud i isprepletu se blagorodna i zloguka simbolika.

I mojoj majci je, kao i tolikim drugima, 1941. prevrnula život. Iz svog čvrstog sveta, iz utvrđenog poretka stvari koji joj se činio večit, odjednom se, izbačena sa legala, našla u jadu i mukama izbeglištva. Ali bila je ona ćerka svog preduzimljivog oca. Ćutke i bez roptanja preuzela je na sebe sav teret nemogućeg okupacijskog snabdevanja da održi i ishrani svoje. Bila je i ona redov iz hrabrog odreda ovoga rata, iz kolone majki zabrađenih maramama što stežući uz sebe zavežljaj tekstila, ostatak nakita i gradskih drangulija, igala, konaca, dugmadi, u hladnim okupacijskim vagonima odlaze u ranu zoru sa beogradske železničke stanice da od seljaka iskamče koji kilogram kukuruznog brašna i dragoceni kaiš slanine. A ovi ih dočekivali otvrdli od rata i rekvizicije i ucenjivali ih, iznenada nekako cinično grabljivi kao da se svete i ratu, i gradskoj gospodskoj golokotri što upropasti zemlju i sebi samima. Onda je još trebalo proneti taj mali, taj ogromni plen, kroz stanične straže i stražare, otkinuti kao da od srca otkidan komad i za njih da ne uzmu baš sve, stići pred noć kući i zakuvati kačamak uz večito:

— Jedite vi samo, deco, ja sam sita, jela sam tamo u selu.

Jednom rečju, i moja majka je u ratu bila srpska žena — hraniteljka. Njima nećemo podići spomenik. Jer spomenici se dižu samo onima koji rat prave, a ne onima koji, onda, taj rat imaju da izdrže[... ]

(Odlomak iz Autobiogafije — o drugima)


* * *


`Borislav Mihajlović Mihiz (rođen u Irigu 1922.) u domaćoj kulturnoj javnosti poznat kao književni kritičar i polemičar oštrog i lucidnog pera, u ovoj knjizi predstavlja se i kao vrstan svedok svedok i besednik o jednom burnom vremenu prošlog rata, okupacije, ratnih progona, pokolja i izbeglištva, kao i o vremenu poratne stvarnosti do novijih dana.

U Autobiografiji o drugima, čiji naslov na svoj način najbolje govori koliko je pisac sebe sagledao u drugima i druge u sebi, ispisani su memoarski redovi briljantnih portreta počev od junaka svog detinjstva pa do poratnih beogradskih dana.
[Iz recenzije Radoslava Bratića]


`Ništa nije izgledalo malo verovatno, a ništa se ne bi pokazalo poželjnije i više dobro došlo, od toga da poznati beogradski književni kritičar, ugledni dramski pisac, čovek znamenit i po svojim krilatim usmenim odzivima na svakovrsna zbivanja u kluturi, Borislav Mihajlović Mihiz — napiše knjigu kakva je Autobiografija — o drugima. Životni put Mihizov — a to je zapravo glavna tema njegove nove knjige, sadrži mnoge crte za koje bismo rekli da su baš epohalne. Ovo je dakle knjiga jednog života koji nije takav da bi naknadno morao da se `pravda` i privodi smislu i značenju (. . .) Naprotiv, reč je o sudbini autentično po svojoj meri ostvarenoj (. . .)

Ali, ovo nisu samo uspomene jednog od najvećeg srpskog kritičara; Mihiz piše o svom detinjstvu i mladosti u zavičajnom Sremu, po Irigu i okolnim manastirima, u Karlovcima i staroj gimnaziji u njima, o ratnim vremenima i ustaškim zločinima, o školovanju i vojnikovanju u `vunenim` vremenima neposredno posle rata (. . .) Ove priče prožete su brigom za kulturni identitet svog naroda, i na toj osnovi Mihiz ispisuje zlatne stranice sećanja i na svoje roditelje, i na slučajne prolaznike, i na životna drugovanja sa uglednim stvaraocima kakvi su Dobrica Ćosić, Veljko Petrović, Mića Popović, Dejan Medaković, Pavle Ivić (. . .)

To šeretsko, to nehatno, to pikarsko i domišljansko, posebno je dragoceno u ovoj knjizi — iz ugla modernog `pikara` neočekivano se otktriva sudbonosna mogućnost otpora dogmatizmu i očuvanja duhovnog i moralnog integriteta, jedne spasonosne stike bez koje, sva je prilika, ne bi bilo ni sjajne književno-kritičarske prakse po kojoj ćemo pamtiti Mihiza.`
[Iz recenzije Ljubiše Jeremića]


`...U memoarskoj prozi `Autobiografija — o drugima` Mihiz ispisuje nezaboravne stranice svojih sećanja. Iz njegovih priča rađaju se živi portreti roditelja i poznanika, drugova i prijatelja, običnih ljudi ali i poznatih stvaralaca u našoj kulturi: slikara, književnika, uglednih profesora, čiji su likovi osvetljeni iz specifično ljudskog ugla. Slikao je događaje i pojave o kojima istorija malo ili nikako ne govori. A on, govoreći o ljudima svoga vremena, predstavljao nam je i svoj životni put. Život drugih i piščev život nerazmrsivo su se upleli. Otuda i naziv knjige Autobiografija — o drugima.`
[Živan Lukić]

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!


Filmski plakati:

Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.

Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...


Predmet: 55515371
U dobrom stanju!

Sadrzaj:

- Banovic Strahinja
- Kraljevic Marko
- Komandant Sajler
- Optuzeni Pera Todorovic
- Beleske o dramama
- Mihizove cudne izdajice (pogovor Jovana Cirilova)
- Beleska o piscu

Borislav Mihajlović Mihiz (Irig, 17. oktobar 1922 — Beograd, 15. decembar 1997) bio je književni kritičar i scenarista.

Dela su mu:

Autobiografija o drugima
Komandant Sajler
Napisao je scenarije za nekoliko filmova:

Korespondencija
Dorotej
Ranjeni orao
Derviš i smrt
Silom otac
Roj
Orlovi rano lete
Put oko sveta
Dve noći u jednom danu
Branko Radičević
Po njemu je nazvana Srednja stručna škola u Irigu, otvorena 2009.



BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ
(Irig, 17.10.1922 — Beograd, 15.12.1997)

Književnik, kritičar, esejista, putopisac, dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, rodio se 17. oktobra 1922. godine u svešteničkoj porodici u Irigu.

Po završetku rata 1945. upisuje Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Po završetku studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko godinu dana.Od 1951. do 1954. radi kao književni kritičar NIN-a, gde na svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne, krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način, rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki. Bio je, zatim, član Matičinih upravnih i uređivačkih tela: član uredništva Letopisa Matice srpske i njegov saradnik; član uređivačkog odbora izvanredne biblioteke Srpska književnost u sto knjiga, fundamentalne književne edicije koju je on u stvari i zamislio, kao što je uopšte, u skladu sa prirodom svog dara, umeo da oseti i podstakne, zamisli i oživi i mnoge druge nove stvari. Njegov rad ostavio je vidan trag u životu i liku Matice srpske, u kojoj je proveo četiri godine.

Nemirni njegov duh vraća ga nazad u Beograd gde 1960. postaje umetnički savetnik Avala filma, da bi na tom radnom mestu ostao do 1963. godine, sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta. Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća `Prosveta`, ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.

Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse, itd; u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.

Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke `Đorđe Jovanović` za knjigu kritike Portreti, nagradu `Miloš Crnjanski` za prvu knjigu `Autobiografija — o drugima`; nagrada `Čalabrčak` za esej `U znaku kukuruza`.

Otišao je sa ovog sveta 15. decembra 1997. godine, a sahranjen je na očev rođendan u svome rodnom Irigu uz prisustvo mnogobrojnih poštovalaca, nezamenljivi Mihiz, za mnoge od nas najblistaviji um, najširi duh, koji je svojom smrću prestao da dežura sa fenjerom u pomrčini našeg vremena. Opština Irig

Jedno vreme je bio umet­nič­ki di­rek­tor Ava­la-flma.

BorislaV Mihajlović Mihiz


MAJKA

Moja majka Vukica rodom je iz jake seljačke vinogradarske porodice Jeftićevih iz Ledinaca. Iz lepog, vijugavo ušorenog sela koje se nekako radosno bilo podvuklo pod sam podunavski koren Fruške gore. Kažem bilo, jer starih Ledinaca više nema. Za vreme rata je spaljeno do temelja. Toliko su nedozvoljeno brzi naši zaboravi, toliko smo sami sebi zametnuli trag, da sav svet zna za spaljene češke Lidice, a za Ledince i kod nas jedva da je ko čuo.

Moj ded je bio u mladosti siromašan seljak, ali rešen da stekne, ili, kako mi to u Sremu kažemo, da `teče`. I stekao je. U seljačkim porodicama koje teku zakoni su strogi, vrednoća velika, tu sva čeljad mora da zapinje. U podrumima su ležali hektolitri rizlinga, a vino se na sto iznosilo samo kada su gosti u kući. Deda bi za svaki obrok ostavljao u tanjiru posledlji zalogaj nepojeden, dajući tako na znanje na svoj ćutljivi način da je halapljivost greh. Nisam ga čuo da nešto pripoveda ili prepričava. Progovarao je samo onda kad ima da naredi, ukori ili nešto važno saopšti. Imao je dvadeset i jedno unuče i nisam siguran da nas je baš sve razaznavao. Do tridesete godine nepismen, čim se malo zaimao, otišao je jedne zime i rekao:

— Učitelju, da me naučiš da pišem!

Već na proleće upisao se za člana Matice srpske. Kao odrastao čovek izučio je mesarski zanat i držao u selu kasapnicu subotom i nedeljom, kad seljaci jedino i kupuju meso, ali nikada ne bi pristao da se potpiše kao kasapin. Smatrao je da je seljak najkrupnije zanimanje koje se uopšte može imati. Svoje četiri ćerke, da ne krnji imanje, udao je mirazom za gospodu, ali se prema svojim zetovima uvek osećao nadmoćnim. Oni su bili popovi, beležnici, činovnici, dakle svet uzaludan i nesamostalan, tuđe sluge; on je bio čovek seljak i svoj sopstveni gospodar.

Nas unučad, naročito onu `gospodsku`, kad bi nas naše majke, pomalo i da nas se otarase i odahnu, slale leti u Ledince, dizao je bez mnogo reči s rane zore da čuvamo ovce na Višnjoj strani, da zalamamo lastare na Brestovima, Malim i Velikim Provalijama, da na volovima dovlačimo vodu i plavi kamen za prskanje vinograda.

Nikada nije opsovao i ne pamtim da me je poljubio.

Ali zato je tu bila baba, majka, sa dugouzlaznim akcentom, kako su u starim seljačkim sremačkim kućama unučad zvala babu. Zaokupljena grdnim poslovima domaćice u bogatoj seljačkoj kući prepunoj čeljadi, slugu i nadničara, pritisnuta jakim i nerazgovornim mužem, za nas, dečurliju uvek je čuvala vedrinu svojih staračkih očiju, čak i kad bi nas grdila:

— Di si se samo tako uprljao, andrak te tvoj detinji?! Ko će vas sve oprati, vi`š koliko vas je!

Znali smo da se to naša majka Draga samo hvali sudbini što joj je Bog dao toliku unučad.

A kako da se dete ne isprlja u tom prostranom dvorištu u kojem su se krila najvažnija mesta moga detinjstva.

Štala sa parom crnih konja od kojih onaj opasni dešnjak Arap hoće da ugrize i udari, i dva para belih rogatih podolskih volova madžarskih imena Sarvi i Viraga.

Niska kačara u kojoj tajanstveno šapuće i previre komina.

Opasna klanica sa čengelama na kojima će u subotu visiti goveče, buša kupljena i doterana sa vašara u Šapcu.

Dostojanstveni mir dubokog hladnjikavog podruma u kojem ćuti i zre lanjsko vino i čeka da bude prodato, kad postigne cenu, Švabi Mozeru u Zemunu.

Ćošak kraj đubrišta u kojem su na dugom lancu privezana dva ljuta bela kera kojima se ne sme prilaziti i zbog kojih se noću ne sme u dvorište.

Senjak nad štalom na kome baš sad, mrtav pijan, spava Švaba. On je najvažniji nadničar i neprikosnovena ličnost koja čak i dedi sme da odgovara. Ćorav, dobegao ko zna kad i zašto iz dalekih Sudeta, kalemar je bez premca. Nema te mlade loze na kojoj se pelcer neće primiti kad ga svojom britvom nakalemi Švaba. Njegova je nadnica najveća, celih trideset dinara. Nevolja je samo u tome što Švaba nikad ne radi duže od dva dana uzastopce. Onda dva sledeća pije i peva visokim falsetom nekako tužne nemačke i češke pesme svoga zavičaja. Subotom uzme iz kasapnice kilo mesa, sam ga ispeče, ne pojede ni pola, ostalo svojom kalemarskom britvom seče i deli nama deci.

Slađi nam je bio Švabin zalogaj od svega što su nam majke kod kuće kuvale.

Po tom istom dvorištu mojih raspusta prohodala je detetom moja majka Vukosava. Bila je, kažu, lepa devojka. Kad je završila osnovnu školu, učitelj, onaj isti što je dedu naučio slovima, dugo ga je ubeđivao da bi ovo dete, njegovog najboljeg đaka u selu, svakako valjalo dati dalje na škole. Deda ni da čuje. Zna se njeno. Da doraste do udavače i da se uda. Zdrava je, nije ni ružna, radena je, iz dobre je kuće, dobiće miraz i provodadžije će joj već naći muža. Tako je i bilo. Svršenom bogoslovu se dopala devojka, oko miraza se nije pogađao, a Vukosavu, valjda, nisu mnogo ni pitali.

Mlada popadija je, kako i priliči, stala svom popu rađati decu, najpre dvoje ženske, pa u velikom strahu i olakšanju sina. Vodila kuću, za vremena vezla platno i spremala `štafir` ćerkama, leti, na Svetog Iliju, odlazila na slavu u Ledince, zimi, na Svetoga Jovana, dočekivala slavske goste u svojoj kući u grdnoj tremi da joj supa — a supa je velika gospođa — ispadne kako valja, da se ćurka ne prepreče, da se savijača dobro razlista, da testo za tortu naraste, a sitni kolači, vanilinkrancle, pišingeri i londonske štanglice da se pokažu. Cele godine sa uzbuđenjem čekala glavni događaj, veliku Svetosavsku zabavu i spremala narodnu nošnju u kojoj će se one, članice `Kola srpskih sestara`, pojaviti kao Srbijanke, Hrvatice, Slovenke, Bosanke, Južnosrbijanke, iskazujući i na taj način jedinstvo našeg jednog, a troimenog naroda.

Ali istovremeno, i valjda da nadoknadi propušteno, čim se dočepala svoje kuće, dokopala se i knjige. Čuvarna, tvrda na paru — a morala je takva biti pored nemarno rasipnog muža — jedino na knjige nije žalila novac. Pretplatila se, sećam se, na sabrana dela Tolstoja i Dostojevskog — ono plavo predratno izdanje — i pročitala ih od korica do korica. Čitala je ne samo više od oca nego i nekako strasnije, sa oduševljenjem i zagriženošću novicijata. Ne znam gde je i kad mogla da nauči da igra karte, otac ih nije ni razlikovao, tek moja majka je, sa strašću tvrdice, igrala u sitan novac ramšl i preferans.

Do svoje dvadesete godine najdalje što je putovala bio je odlazak u Varoš — tako su podunavski Sremci, i isključivo tako, zvali Novi Sad, kao da se, božem, radilo o Rimu ili Carigradu. Sad ju je pop Gojko poveo na put u Peštu, u Prag, u Beč. Mora biti da je patila zbog skromnog porodičnog budžeta, kada bi otac odbijao da jede sendviče, vodio je u skupi bečki restoran i snobovski samouvereno naručivao iz špajzkarte `potage espagnole`, što je na njegovo ne malo čuđenje ispadala obična paradajz-čorba.

Na povratku iz Beča svratili su u Ljubljanu da vide `našu lepu Sloveniju`. Uveče su pošli u Ljubljansku operu. Kuća je bila rasprodata i karata nije bilo. Iriški pop se nije dao. Insistirao je. Prevalio je veliki put i hoće da čuje kakvi su pevači Slovenci. Pozvali su dežurnog. Učtiv, odmeren, elegantan gospodin, umetnički direktor, odveo je upornog pravoslavnog sveštenika i njegovu ženu u upravničku ložu. Zapitao ih je da li imaju dece. Kada je čuo da ih njegovi gosti imaju, hvala Bogu, troje, izvini se što mora da svrati do svoje kuće, ali će se svakako vratiti da se oprosti. Stigao je na kraju predstave, držeći u ruci jednu knjigu.

— Kako vam se zovu deca?

Onda je otvorio prvu stranicu i napisao:

`Ekaterini, Veri i Borislavu, z srčnim pozdravom, Oton Župančić.`

Bio je to njegov `Ciciban` i znak dirljive pažnje velikog slovepačkog pesnika prema seoskom popu. Tad su oni još mogli jedan drugog da čuju i hteli jedan drugog da razumeju.

Na `Cicibanu` sam počeo da učim i volim slovenački jezik. I nikad neću prežaliti što su ustaše, razvlačeći naš napušteni dom, odneli u nepovratnu bestragiju malu knjižicu, pozdrav pesnika deci koju nikada neće videti. Eto, čega god se u sećanju čovek takne, probiju odnekud i isprepletu se blagorodna i zloguka simbolika.

I mojoj majci je, kao i tolikim drugima, 1941. prevrnula život. Iz svog čvrstog sveta, iz utvrđenog poretka stvari koji joj se činio večit, odjednom se, izbačena sa legala, našla u jadu i mukama izbeglištva. Ali bila je ona ćerka svog preduzimljivog oca. Ćutke i bez roptanja preuzela je na sebe sav teret nemogućeg okupacijskog snabdevanja da održi i ishrani svoje. Bila je i ona redov iz hrabrog odreda ovoga rata, iz kolone majki zabrađenih maramama što stežući uz sebe zavežljaj tekstila, ostatak nakita i gradskih drangulija, igala, konaca, dugmadi, u hladnim okupacijskim vagonima odlaze u ranu zoru sa beogradske železničke stanice da od seljaka iskamče koji kilogram kukuruznog brašna i dragoceni kaiš slanine. A ovi ih dočekivali otvrdli od rata i rekvizicije i ucenjivali ih, iznenada nekako cinično grabljivi kao da se svete i ratu, i gradskoj gospodskoj golokotri što upropasti zemlju i sebi samima. Onda je još trebalo proneti taj mali, taj ogromni plen, kroz stanične straže i stražare, otkinuti kao da od srca otkidan komad i za njih da ne uzmu baš sve, stići pred noć kući i zakuvati kačamak uz večito:

— Jedite vi samo, deco, ja sam sita, jela sam tamo u selu.

Jednom rečju, i moja majka je u ratu bila srpska žena — hraniteljka. Njima nećemo podići spomenik. Jer spomenici se dižu samo onima koji rat prave, a ne onima koji, onda, taj rat imaju da izdrže[... ]

(Odlomak iz Autobiogafije — o drugima)


* * *


`Borislav Mihajlović Mihiz (rođen u Irigu 1922.) u domaćoj kulturnoj javnosti poznat kao književni kritičar i polemičar oštrog i lucidnog pera, u ovoj knjizi predstavlja se i kao vrstan svedok svedok i besednik o jednom burnom vremenu prošlog rata, okupacije, ratnih progona, pokolja i izbeglištva, kao i o vremenu poratne stvarnosti do novijih dana.

U Autobiografiji o drugima, čiji naslov na svoj način najbolje govori koliko je pisac sebe sagledao u drugima i druge u sebi, ispisani su memoarski redovi briljantnih portreta počev od junaka svog detinjstva pa do poratnih beogradskih dana.
[Iz recenzije Radoslava Bratića]


`Ništa nije izgledalo malo verovatno, a ništa se ne bi pokazalo poželjnije i više dobro došlo, od toga da poznati beogradski književni kritičar, ugledni dramski pisac, čovek znamenit i po svojim krilatim usmenim odzivima na svakovrsna zbivanja u kluturi, Borislav Mihajlović Mihiz — napiše knjigu kakva je Autobiografija — o drugima. Životni put Mihizov — a to je zapravo glavna tema njegove nove knjige, sadrži mnoge crte za koje bismo rekli da su baš epohalne. Ovo je dakle knjiga jednog života koji nije takav da bi naknadno morao da se `pravda` i privodi smislu i značenju (. . .) Naprotiv, reč je o sudbini autentično po svojoj meri ostvarenoj (. . .)

Ali, ovo nisu samo uspomene jednog od najvećeg srpskog kritičara; Mihiz piše o svom detinjstvu i mladosti u zavičajnom Sremu, po Irigu i okolnim manastirima, u Karlovcima i staroj gimnaziji u njima, o ratnim vremenima i ustaškim zločinima, o školovanju i vojnikovanju u `vunenim` vremenima neposredno posle rata (. . .) Ove priče prožete su brigom za kulturni identitet svog naroda, i na toj osnovi Mihiz ispisuje zlatne stranice sećanja i na svoje roditelje, i na slučajne prolaznike, i na životna drugovanja sa uglednim stvaraocima kakvi su Dobrica Ćosić, Veljko Petrović, Mića Popović, Dejan Medaković, Pavle Ivić (. . .)

To šeretsko, to nehatno, to pikarsko i domišljansko, posebno je dragoceno u ovoj knjizi — iz ugla modernog `pikara` neočekivano se otktriva sudbonosna mogućnost otpora dogmatizmu i očuvanja duhovnog i moralnog integriteta, jedne spasonosne stike bez koje, sva je prilika, ne bi bilo ni sjajne književno-kritičarske prakse po kojoj ćemo pamtiti Mihiza.`
[Iz recenzije Ljubiše Jeremića]


`...U memoarskoj prozi `Autobiografija — o drugima` Mihiz ispisuje nezaboravne stranice svojih sećanja. Iz njegovih priča rađaju se živi portreti roditelja i poznanika, drugova i prijatelja, običnih ljudi ali i poznatih stvaralaca u našoj kulturi: slikara, književnika, uglednih profesora, čiji su likovi osvetljeni iz specifično ljudskog ugla. Slikao je događaje i pojave o kojima istorija malo ili nikako ne govori. A on, govoreći o ljudima svoga vremena, predstavljao nam je i svoj životni put. Život drugih i piščev život nerazmrsivo su se upleli. Otuda i naziv knjige Autobiografija — o drugima.`
[Živan Lukić]
55515371 Borislav Mihajlovic Mihiz - Drame, Izdajice

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.