ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Борислав Михајловић Михиз: АУТОБИОГРАФИЈА- О ДРУГИМА
Издавач: БИГЗ, Београд, 1991.год.
Друго издање.
Тврди повез, заштитни омот,362 стране, ћирилица.
Врло пристојно очувано.
`Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.`
`Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 — Београд, 15. децембар 1997) био је српски и југословенски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и полемичар.
Пореклом је из свештеничке породице, од оца Гојка и мајке Вукосаве. Породица се до 1903. презивала Бећаревић. Класичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима. По завршетку рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду. После завршетка студија 1949. године запошљава се као асистент у Музеју Вука и Доситеја где остаје око годину дана. Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Године 1956. постаје управник библиотеке Матице српске. Од 1960. до 1963. радио је као уметнички директор Авала филма. Уредник издавачког предузећа Просвета постаје 1967. да би после четири месеца због неслагања са уредничком политиком напустио овај посао. Са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године.
Био је дугогодишњи пријатељ, сарађивао је и утицао на многе личности из културног и јавног живота, између осталих и са Мићом Поповићем, Војиславом Ј. Ђурићем, Добрицом Ћосићем, Дејаном Медаковићем, Бориславом Пекићем, Мешом Селимовићем, Ивом Андрићем, Матијом Бећковићем, Милованом Ђиласом, Данилом Кишем и многим другим.
Објављивао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Урадио је драматизацију више познатих књижевних дела. Михизове драме и драматизације извођене су у београдским позориштима, као и на другим сценама широм земље.
Сарађивао је у листовима: НИН, Политика, Књижевне новине, Књижевна реч, Дневник, Вјесник, љубљанско Дело, бечки Die Presse, Дуга итд.; у часописима Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Дело и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе.
Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.`