Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

odlično stanje
RETKO U PONUDI

Да ли је Свети Сава био екумениста?
Штампај Е-пошта
петак, 27 јануар 2012
Наш народ је каткад склон мистификацијама, које му се чине као пречица ка Истини; те мистификације могу бити „позитивне“ („ми смо у Средњем веку јели златним кашикама“) или негативне („Тарабићи су рекли: Срба ће остати за под једну шљиву“).

Често нам се дешава да, и у најбољим намерама, покажемо незнање или површност. Тако и данас има Срба који верују да је „Завештање Стефана Немање“ заиста писао Стефан Немања, а не Миле Медић (наравно, Медићево дело је читко и лепо писано, са много вредних запажања и поука; но оно није настало крајем 12. и почетком 13. века, него у 20. столећу). И потписнику ових редова десило се нешто слично; наиме, у тексту „Срби и папска јерес“,објављеном у књизи „Папа у Србији-да или не?“ (Горњи Милановац, 2000.), написао сам реченицу: “Свети Сава је, одлазећи у Никеју, и и добијајући автокефалност Мајке – Цркве Цариградске, презирући моћ папе који је у то време, преко Латинског царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: “Срби, мој народ, Христови су, не папини“. Ово НИЈЕ реченица Светог Саве, него моје уобличење суштине његовог односа према латинској јереси (о коме је изврсно писао др Миодраг Петровић, у свом тексту „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес“). Касније сам видео да се та моја реченица цитира као реченица Светог Саве.

Имали смо прилике да видимо како се неке реченице из књижевних дела користе ради оправдања тезе да је Свети Сава био, тобож, екумениста. Рецимо, у Бечу, септембра 2010. чуо се, на скупу „Про Оријенте“, овакав, наводно Савин, исказ: “А били смо најпре у недоумици: Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток./.../ А ми смо, кажем ти, Иринеје, предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку“ ...Ни ово није написао Свети Сава. Реч је о одломку из збирке прича „Бројанице Светог Саве“ (Крњево,1980), чији је аутор србски хришћански књижевник, покојни Милан Милетић, писац и романа „Извори“ (о Светима Сави и Симеону). Реченице се налазе у причи „Сад“. У њој Свети Сава поучава епископа Иринеја, кога за владику поставља на граници према Западу и папским бискупијама, и каже му: “/.../Ми смо, кажем ти, Иринеје, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Небески Јерусалим, а на Земљи никога!“ И додаје: “Рим се одвојио од древне Цркве православне и кренуо не у освајње душа, већ земље. Па зар није срушио већ и Византију са Цариградом? Али, дух који је живео у Византији, сада ће наставити без тога тела, а убица, Запад? Имаће превише тела у коме ће се дух смрзавати, кочити, бежати од Христове вере.“ На крају, учи владику Иринеја: “Дижи православље што јаче можеш! Подиги бедем од духа православног, коме сам те учио. Дижи бедем кроз нове јаке вернике, свештенике, монахе, народ, дижи бедем да би се одбили сви таласи западног раскола и кривоверја који ће плавити и преплављивати свет“. Дакле, у причи Милана Милетића нема ничег екуменистичког: Свети Сава је бранитељ Срба од латинског кривоверја. То није ни чудо: Милетић се у веру обратио захваљујући Светом Јустину Ћелијском, који га је учио да је једина Црква Божја – Православна Црква, а да ја латинство јерес с којом не може бити духовног компромиса (верске и грађанске трпељивости, која је Србе красила вековима – то да, али догматског компромиса – никако!) Но, да поновимо: речи „Кажем ти, Иринеје“... не припадају Светом Сави, него Милану Милетићу.

Занимљиво је како римокатолици на нашем терену покушавају да представе Светог Саву као протоекуменисту. Надбискуп београдски, др Франц Перко, је својевремено, е да би „опсенио простоту“, ону локалну, али свагда претенциозну у самољубивом свезналаштву и самопоричућој „толеранцији“, у катедралном храму београдских римокатолика, наложио да се наслика лик Светог Саве, да би показао како га и поклоници Рима сматрају за свеца. Садашњи надбискуп београдски, др Станислав Хочевар, у свом интервјуу листу „Печат“, 28. јануара 2011, с тим у вези рекао: “Генијалност Светог Саве управо је у томе што је добро схватио знакове свога времена, нужности и могућности народа, па је читавим својим бићем одговорио Божијој љубави и потребама народа. Даље, његова генијалност управо је у тој синтези духовности и делотворне љубави која динамиком хришћанског преображаја ствара нову култури и цивилизацију. Свети Сава је добро познавао своје савременике у Западној Европи, нпр. св. Фрању Асишког и св. Доминика. Фрањевци и доминиканци у прошлости увелико су преображавали ток западног хришћанства. Свети Сава је и због тог сазнања сачувао велику отвореност за сарадњу Истока и Запада“...


Папа међу Србима - да или не? / Владимир Димитријевић