ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2015
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Мирјана Анђелковић Лукић: ДАРОВИ "МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА"

Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015
Број страна: 275
Тврд повез, ћирилица


Момчило Селић
УМЕСТО ПОГОВОРА

Још од првих оружаних напада на суверенитет и територијалну целовитост Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1991, српска јавност инсистира да је „на нашим просторима рат почео без дозволе Савета безбедности Уједињених нацијаˮ, и да га „сматра илегалним и необјављенимˮ.
Нажалост, ма колико тачна, та оптужба била је, и остала, небитна. Међународна политика није се наиме никада обазирала на право, а још мање на морал и етику, што је нарочито видљиво при успостави „Новог светског пореткаˮ.
Јер једина разлика између тог најновијег „новогˮ устројства и, рецимо, монголског, османског или нацистичког, лежи у убеђењу његових заточника да ће им наука и техника омогућити успоставу свеопште контроле над свим људима и народима, и свим њиховим хтењима и делатностима „во вјеки вјековˮ.
Године 1991, ратом противу Срба почела је зато завршница идеолошког пројекта започетог још средњевековном „ренесансомˮ хеленског интелектуализма и римског сведржавља. НАТО напад на нас 1999. био је само наставак тог похода на „све или ништаˮ, особа толико слуђених влашћу да су себе почеле доживљавати безмало као божанства, са свим њиховим својствима осим бесмртности.
Но, основа њихове моћи никад се није издигла изнад вештине тварне производње, манипулације новцем, и преварног владања масама.
У оквиру таквог одбацивања врлине као темеља човечности и поклоњења Богу, појавило се и подметање Уједињених нација као неке врсте светске владе и врховног судије. Ни коначно наметање једне светске религије, као заштитника све измишљенијих права и мањина, те криминализовање свих исконских људских вредности и органских већина, није, стога, далеко од нас.
Западњачко dictating the terms of discourseˮ ( y виду „замене теза“ ) отупело је и Србе, да се још ниједан није јавно запитао:
„А шта би било да су УН дале, или да је њихова Генерална скупштина изгласала, дозволу словеначкој Територијалној одбрани, хрватском Збору народне iapge, бошњачким муџахидима и страним плаћеницима, да нападну ЈНА и српско становништво Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, или НАТО-у да бомбардује Србију, а шиптарским терористима да нам отму Аутономну покрајину Косово и Метохијуˮ
Може ли, наиме, ико „имати правоˮ да дозволи, или нареди, оружани напад на један народ или земљу, из било ког разлога?
Ако је пак реч о некој самоодбрани, коју је то међународно признату државу Социјалистичка Република Србија напала 1991, или СР Југославија 1999?
Јер, испрва без отварања ватре, 1991. Југословенска Народна Армија бранила је једног од оснивача УН - Југославију - од оних који су се у Другом светском рату оружано обрушили на њу и починили већи геноцид над Србима него и над Ромима и Јеврејима. Но западна пропаганда и данас Југославију назива „територијомˮ, а не седам деценија постојећом, независном и поштованом европском државом.
Да ли по дозволи, договору, или с нечије „Велике Игреˮ, 1991. су на савезну стајаћу војску послату да штити устав заједничке отаџбине пуцали словеначки сепаратисти - да би се жртве међу несловенцима и данас умањивале зарад „мира и стабилности у регионуˮ, или неке будуће „Југосфереˮ.
И у Вуковару, Сиску, Госпићу, Сплиту и Загребу, покољ Срба започет је пре него је ико осим хрватских усташа и паравојних „зенгиˮ починио ишта насилно. Мимо међународног права, међутим, Ватикан и тек уједињена Немачка признали су крваве сецесије Словеније и Хрватске - тада без обележја суверенитета - као правоваљани одраз права народа на самоопредељење.
При том, нико са Запада ни једну ни другу „државуˮ није назвао самопрокламованом, истовремено ниподаштавајући стварање Републике Српске Крајине и Републике Српске. Најгласниje y забрани другима што дозвољавају себи биле су и остале САД - самопрокламоване 1776, по оружаном отцепљењу од Велике Британије.
Западна јавност ћути и да је 1999. Савезна Република Југославија бранила своју територију од „Ослободилачке војске Косоваˮ, дотле сматране терористичком и од Стејт Департмента САД.
Говорити, стога, о међународном праву - а некмоли правди и логици - Западу, где се до Другог светског рата уздизало „освајачко правоˮ као највиши облик легалитета и легитимитета, тешко да има смисла. Међународна заједница - у коју се убраја и Турска, поносна на своје правом јачег стечено Османско царство, те бројне државе грађене етничким и верским насиљем, чак геноцидом - позивање на људскост не може схватити до као слабост.
„Милосрдни Анђеоˮ нам зато поставља питање имају ли, рецимо, двојица на смрт гладних право да поједу трећег? Или, узимајући у обзир размишљања западних либерала о „већем добруˮ ( „The Greater Goodˮ ), сме ли лекар срцем, јетром и бубрезима здравог човека да продужи животе четворици својих пацијената?
Но тешко да се чак и таквим недоумицама да објаснити мук „међународне заједницеˮ на вађење органа етнички или политички неподобним цивилима, и трговину њима у Хрватској 1992, те на Космету и у самој Албанији 1999. Јер логика „највећег добра за највише људиˮ („the greatest good for the greatest numberˮ ) основа je „The Right to Protectˮ ( „R2Pˮ ) Запада да ратом „штити демократијуˮ у Ираку, Либији, Сирији, или Украјини, „самоопредељење народаˮ у СФРЈ, те „угрожену мањинуˮ на Косову и Метохији.
Убеђење да су људска вољност и похлепа мерило свих ствари довело нас је до новог светског беспоретка, с „правомˮ да одлучује о свему што смо доскора - из вере, наде, и љубави - препуштали Богу.
„Власт квариˮ, писао је још 1887. Лорд Ектон, „неограничена, она то чини у потпуностиˮ ( Lord John Dalberg-Acton: „Power corrupts; absolute power corrupts absolutelyˮ ). И управо зато Нови светски поредак Џорџа Буша старијег, разних кабала моћи, тајних друштава и служби, не може бити друкчији од УН какве су војно спречиле Кореју, рашчеречену крајем Другог светског рата, да се уједини - што је „међународна заједницаˮ учинила и српским земљама, 1995. и 1999. трујући их и осиромашеним ураном.
Помињати зато ичију дозволу за зулум јесте давати за право злотворима - у свакој наднационалној, аутократској или тајној творевини одговорним једино још горима од себе - да се ругају самим појмовима законитости и правде, и да без осуде чине што се одвајкада приписивало Кнезу Овога Света.