Jezik: Srpski

str. 48, stanje LOSE
urednik : petar curcic

Srbadija. Časopis za zabavu i pouku je bio srpski periodični časopis koji je izlazio u Beogradu (1881—1883) jednom mesečno, svakog 15. dana u mesecu, u sveskama u 6 tabaka u kvart formatu. Časopis su pokrenuli braća Ćurčić (Petar i Stevan), da bi posle dvogodišnjeg izlaženja uređivanje preuzeli Đorđe Popović-Daničar i Dragutin Ilić. Prema Veliboru Gligoriću, Srbadija je imala potencirano obeležje patriotskog, nacionalističkog lista posvećenog Srpstvu. Počela je izlaziti u vremenu obeleženom po veoma bogatoj izdavačkoj delatnosti u periodici, od koje vredi istaći Letopis, Javor, Otadžbinu, Srpsku zoru, Srpske ilustrovane novine, Pobratimstvo, Večernjaču i dr.Međutim, kako ističe Dušan Ivanić, to je ujedno i vreme malaksavanja srpskih periodičnih izdanja u Beču i brzog gašenja nekih od novopokrenutih glasila. Kako ukazuje Dimitrije Vučenov, Srbadija je zauzimala posebno mesto među pomenutim časopisima, jer je bila donekle povezana sa srpskom književnom periodikom u Beču i Novom Sadu. Tu povezanost pomenuti objašnjava ličnošću glavnog urednika Stevana Ćurčića i njegovog naslednika Đorđa Popovića-Daničara. Iza obojice je stajalo iskustvo stečeno uređivanjem istoimene periodike iz Beča Srbadije, odnosno novosadskog časopisa Danice (po kojoj je, inače, Popović dobio svoj nadimak). Otuda potiče i ta dvojnost u beogradskom časopisu, mešavina tradicionalnoga i novoga, koju su iz pomenutih sredina unela ova dvojica urednika. Prema tome, kako zaključuje Vučenov, Srbadija predstavlja časopis prelaznog karaktera i književne toleranicije, ali isto tako zauzima nejasno i nedovoljno određeno mesto u opredeljivanju prema književnim školama i pravcima, idejama i shvatanjima.

Srbadija je krenula sa izlaženjem početkom 1881. godine. Te godine je izašlo 12 svezaka na ukupno 588 strana. Prema Vučenovu, neizvesno je šta je prethodilo pokretanju časopisa jer nisu sačuvana nikakva svedočanstva o tome. On pretpostavlja da je Ćurčić po svom dolasku u Beograd bio pun uredničkih ambicija.[5] Za razliku od njega, na jednom mestu kod Vase Stajića stoji da je Ćurčić preneo Srbadiju iz Beča u Novi Sad tokom 1880. godine i da je kao obrazloženje za taj postupak naveo da kulturni centar treba da bude tamo gde i politički.

Časopis je najavljen u somborskom nedeljniku Rodoljubu kao „produženje one Srbadije koja je pre 6 godina izlazila sa slikama u Beču”. Između ostalog, u ovom pozivu urednik Ćurčić poručio je publici sledeće:

Srbadija, koju evo ponovo pokrećemo, neće kao pređe biti ilustrovan list, jer takav već postoji u Beču, nego će biti časopis za zabavu i pouku — i to jeftin list, pristupačan svima i svakome. Naša je namera da damo publici u ruke časopis, koji će je zabavljati i poučavati, a u toj celji donosiće Srbadija pesme, pripovetke i priče iz narodnog života, putničke crte, novele, romane i razne poučne članke... Mi nećemo žaliti ni truda ni troška da Srbadija u svakom pogledu bude što uglednije, a nadamo se da će se Srbi i Srpkinje svojski odazvati našem časopisu, koji je namenjem najširem krugu — svoj Srbadiji

Međutim, kako ističe Vučenov, časopis je i pored nacionalno-romantičnog prizvuka bio osuđen da bude prolazna pojava u srpskom književnom životu. Za razliku od, na primer Otadžbine koja je imala svog donatora, ili Letopisa koji je imao čitavu ustanovu iza sebe — Maticu srpsku, Srbadija je bila prinuđena da se oslanja samo na pretplatu i pretplatnike, kao i na „poček” u štampariji. Pretpostavka da će časopis moći da se održi putem pretplate nije bila, kako ističe Vučenov, svojstvena samo pokretaču Srbadije, već i mnogima drugima. Osim toga, časopis je težio da prodre i do srpskih čitalaca u Austrougarskoj. Ipak, kako ocenjuje Vučenov, ni to nije pomoglo da se on održi, a kao razlog za to navodi konkurenciju (postojanje devet književnih časopisa) i relativno tanak sloj čitalačke publike.

Po Vučenovu, život časopisa Srbadije može se podeliti na dve etape:

na etapu braće Ćurčić, koja je trajala tokom 1881. i 1882. godine te za vreme koje je Stevan delovao kao urednik i odgovorni urednik, a Petar kao vlasnik i izdavač
na etapu novih urednika — Đorđa Popovića-Daničara, a zatim i Dragutina J. Ilića —, i novog vlasnika i izdavača — Svetozara Nikolića —, koja je trajala tokom 1883. godine