Jezik: Srpski

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun
Godina izdanja: leto 1987.
Broj: 10
Povez: broširan
Format: 24 cm
Broj stranica: 274
Stanje: veoma dobro očuvano

PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić
MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović
ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović
LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić
MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović
JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović
KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević
DESET GODINA „POVELJE 77`
RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija
RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM
PRIMO LEVI (1919–1987)
ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije
ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje  
TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita
GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura
MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova`
SIGNALI
VESTI
PISMA
A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu
SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine
BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike
RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije

PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI

Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler.
Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca.

Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini
Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen.
Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins.
Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni.
Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu.

Diskografija
Songs of Leonard Cohen 1967.
Songs from a Room 1969.
Songs of Love and Hate 1971.
Live Songs 1973.
New Skin for the Old Ceremony 1974.
The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975.
Death of Ladies` Man
Recent Songs 1979.
Night Magic: Musical/Soundtrack 1985.
Various Positions 1985.
I`m Your Man 1988.
The Future 1992.
Cohen Live 1994.
More Best Of Leonard Cohen 1997.
Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001.
Ten New Songs 2001.
The Essential Leonard Cohen 2002. 2008.
Dear Hearher 2004.
Live in London 2009.
Live At the Isle of Wight 1970 2009.
Songs From the Road 2010.
Old Ideas 2012.
Popular Problems 2014.
You Want It Darker 2016.
Bibliografija
Let Us Compare Mythologies 1956.
The Spice-Box of Earth 1961.
The Favorite Game 1963.
Flowers for Hitler 1964.
Beautiful Losers 1966.
Parasites of Heaven 1966.
Selected Poems 1956. - 1968. 1968.
The Energy of Slaves 1972.
Death of A Lady`s Man 1978.
Death of Mercy 1984.
Stranger Music 1993.
Book of Longing 2006.
The Lyrics of Leonard Cohen 2009.
Poems and Songs 2011.
Fifteen Poems 2012.


Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) .
Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije.
Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program.
Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini.

Odabrani radovi
Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française
Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre)
Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine.

Les Météores (Blizanci, 1975)
Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977)
Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977)
Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978)
Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980)
Le Vol du vampire (1981)
Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983)
La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986)
Petites Proses (1986)
Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989)
La Couleuvrine (1994)
Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994)
Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996)
Časopis ektime (2002)


Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije.
Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine).
Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini.

MG47 (K)