Godina izdanja: 2009
ISBN: 978-86-7710-414-6
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Alnari (Beograd)
Pismo: Latinica Ćirilica
Broj strana: 415
Povez: Broš
Visina: 21 cm
Stanje: NOVA

Knežević za Pravdu o romanu “Poslednji Srbin”

Boban KneževićU dnevnom listu Pravda od 03. juna 2011. godine objavljen je intervju sa Bobanom Kneževićem poznatim piscem, urednikom i izdavačem fantastike, povodom njegovog novog romana “Poslednji Srbin”. U razgovoru sa novinarom Srećkom Milovanovićem, Knežević otkriva zašto njegov roman nije knjiga o propasti Srba, iako predstavlja poseban pogled na moguću budućnost:

Je­dan od naj­po­zna­ti­jih pi­sa­ca fan­ta­sti­ke u Sr­bi­ji, knji­žev­nik ko­ji svo­jim de­li­ma ni­ko­ga ne osta­vlja rav­no­du­šnim, ni či­ta­o­ce a ni kri­ti­ku, Bo­ban Kne­že­vić već go­di­na­ma SF li­te­ra­tu­ru uvo­di u svet do­ma­će pi­sa­ne re­či, a ro­ma­nom „Po­sled­nji Sr­bin“ uz­bur­kao je mno­ge du­ho­ve na knji­žev­noj sce­ni. U in­ter­vjuu za „Prav­du“ Bo­ban Kne­že­vić ob­ja­šnja­va za­što ovaj ro­man ipak ni­je šti­vo o pro­pa­sti Sr­ba, iako predstavlja po­se­ban po­gled na mo­gu­ću bu­duć­nost.

– „Po­sled­nji Sr­bin“ uz­bur­ka­va du­ho­ve uglav­nom onih ko­ji ga ni­su pro­či­ta­li, jer to, za­pra­vo, ni­je knji­ga o pro­pa­sti Sr­ba i po­sled­njem pre­te­klom Sr­bi­nu u smi­slu po­sled­njeg Mo­hi­kan­ca, već vi­še jed­na ale­go­ri­ja na mo­gu­ću, vr­lo da­le­ku bu­duć­nost, gde re­al­no ne bi bi­lo vi­še ni lju­di u da­na­šnjem smi­slu. Uop­šte, po­sled­nji čo­vek bi mo­gao bi­ti, po po­stav­ci ro­ma­na, ro­đen kao Sr­bin, ali u tom tre­nut­ku to vi­še ni­šta ni­ko­me ne bi zna­či­lo. Po­seb­na čar ovog ro­ma­na je ne­mo­guć­nost da se una­pred pro­nik­ne is­ho­di­šte sve­ga; knji­ga ima taj­nu ko­ja se po­stup­no ot­kri­va, od po­čet­ka do­slov­no do kra­ja, i za sa­da se ni­je po­ja­vio či­ta­lac ko­ji ju je pre vre­me­na spo­znao, što je me­ni kao pi­scu vr­lo va­žno.

Da li je bi­lo la­ko stvo­ri­ti ro­man fan­ta­sti­ke sa sna­žnim na­ci­o­nal­nim na­bo­jem?

– Pi­sci tre­ba da stva­ra­ju de­la u okru­že­nju ko­me pri­pa­da­ju i ko­je po­zna­ju. Pro­stor Sr­bi­je i Bal­ka­na je za­i­sta jed­no od naj­u­za­vre­li­jih ljud­skih sta­ni­šta na ku­gli ze­malj­skoj i pru­ža do­slov­no neo­gra­ni­če­ne mo­guć­no­sti za kom­bi­na­to­ri­ku. Fan­ta­sti­ka tu do­đe kao pri­rod­no okru­že­nje, a na­ci­o­nal­ni na­boj je ne­što što se, ipak, ne mo­že iz­be­ći. Ja sam po­ku­šao i, ve­ru­jem, us­peo da stvo­rim ro­man na oštri­ci bri­ja­ča na­ci­o­nal­nog i ko­smo­po­lit­skog, da ni­jed­nog tre­nut­ka ne skli­znem u pro­pa­gan­du, čak i ka­da se ba­vim oči­gled­nim ve­li­ko­srp­skim stva­ri­ma. Ova knji­ga je dra­ga i Hr­va­ti­ma i mu­sli­ma­ni­ma, i to je do­kaz da sam kao pi­sac i čo­vek ostao na pra­voj stra­ni.

Sr­bi su u ovom ro­ma­nu pred­sta­vlje­ni kao iz­u­ze­tan i oda­bran na­rod. Da li ovim ba­rem kroz knji­žev­nost vra­ća­te deo ono­ga što smo kao na­rod iz­gu­bi­li u pro­te­kle dve de­ce­ni­je?

– Oh, da su sa­mo dve de­ce­ni­je. Mi smo na­rod ko­ji ne­pre­kid­no ne­što gu­bi, to pro­klet­stvo pre­o­ti­ma­nja i po­delâ pra­ti nas od­vaj­ka­da. Ko ni­je hteo da pri­hva­ti hri­šćan­stvo, mo­rao je da be­ži u Bo­snu još od vre­me­na Sve­tog Sa­ve; pa on­da ko ni­je pra­vo­sla­vac ne mo­že da bu­de Sr­bin, pa sad nas če­ka da ko ne pi­še ći­ri­li­com ni­je Sr­bin i do­kle ta­ko? Ume­sto da Sr­bi­ja da­nas ima 30 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, usit­ni­li smo se i ne ume­mo da sta­ne­mo. U ro­ma­nu va­ri­ram te­zu da je Đu­rađ Bran­ko­vić bio pr­vi vi­zi­o­nar uje­di­nje­nja na­ro­da na Bal­ka­nu, ka­ko bi ta ja­ka i go­le­ma dr­ža­va za­u­sta­vi­la na­di­ra­nje Osman­li­ja, s tim da je me­ni sve to sa­mo iko­no­gra­fi­ja i ne ba­vim se za­i­sta re­al­nim stva­ri­ma i od­no­si­ma, ko­ji je­su bi­li ot­pri­li­ke ta­kvi, ali si­gur­no ne baš sa­svim ta­kvi.

Ko­li­ko je ža­nr na­uč­ne fan­ta­sti­ke da­nas pri­su­tan u do­ma­ćoj knji­žev­no­sti?

– Na­uč­na fan­ta­sti­ka ni­je mno­go, jer ona, za­pra­vo, u svom si­ro­vom, na­uč­nom mo­du­su i ni­je bli­ska srp­skom na­ro­du. Ne mo­že­mo pi­sa­ti o le­tu Sr­ba u sve­mir ili o pre­o­vla­đu­ju­ćoj teh­no­lo­škoj bu­duć­no­sti ovih pro­sto­ra ako že­li­mo da nas iko shva­ti ozbilj­no. U me­đu­vre­me­nu je i na svet­skom ni­vou stvo­ren svo­je­vr­sni kon­glo­me­rat nad­re­al­nih žan­ro­va, ko­ji se pre­pli­ću i to­ga sa­da ima pri­lič­no kod nas. Pi­sci su ot­kri­li da je po­mak od stvar­no­sti do­bar dra­ma­tur­ški okvir i lak iz­go­vor za mno­go to­ga, i bi­će tu sa­da sva­ko­ja­kih pre­te­ri­va­nja; mo­žda se na kra­ju i uže­li­mo kla­sič­ne isto­rij­ske i so­ci­jal­ne dra­me, ali u ovom raz­do­blju vr­lo je le­po ba­vi­ti se fan­ta­sti­kom u Sr­bi­ji.

Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te tre­nut­no sta­nje u srp­skoj kul­tu­ri, ima li dr­ža­va ja­snu stra­te­gi­ju na tom po­lju?

– Kul­tu­ra ne mo­že da po­sto­ji bez do­na­ci­ja i me­cen­stva ni u mno­go bo­ga­ti­jim sre­di­na­ma. Plus, srp­ska dr­ža­va mo­že glat­ko da kon­ku­ri­še za me­sto sa naj­ma­nje vi­zi­o­nar­stva za du­go­roč­ne ci­lje­ve, a po to­me ni sa­da­šnja gar­ni­tu­ra ni­je iz­u­ze­tak. Sr­bi­ja je na ve­tro­me­ti­ni, usred uza­vre­log Bal­ka­na; stal­no se sme­nju­ju vla­da­ri i vla­sto­dr­šci i po­slu­šni­ci, i sva­ko ima ose­ćaj da ne­ma do­volj­no vre­me­na da pod­mi­ri se­be i svo­je bli­žnje, sa svim onim što mu ne­do­sta­je. Ta­kav kon­cept ne­pre­kid­ne ro­ta­ci­je mo­ći i uti­ca­ja is­cr­plju­je naj­vi­še one obla­sti gde je po­treb­na po­sto­ja­nost i vi­še­ge­ne­ra­cij­ski rad, a kul­tu­ra je sva­ka­ko jed­na od tih stva­ri. Ova­kva dr­ža­va je na ko­le­ni­ma i lju­di ko­ji je tre­nut­no vo­de, ako ne­što i ra­de za kul­tu­ru, to su sa­ža­lje­nja vred­ni po­ku­ša­ji da se osta­vi uti­sak u jav­no­sti ka­ko se ipak ide na­pred.

Osim pi­sa­nja, ba­vi­te se i iz­da­va­štvom. Ko­li­ko je to, u ovom vre­me­nu po­me­re­nih vred­no­sti, „bor­ba sa ve­tre­nja­ča­ma“?

– Kao i u sve­mu dru­gom, u ze­mlji Sr­bi­ji čo­vek mo­ra da ovla­da svim fa­za­ma ne­kog po­sla, da­kle, ako sam pi­sac, tre­ba da bu­dem i iz­da­vač i da imam knji­ža­re i da se ba­vim pro­mo­ci­jom i pro­da­jom, a naj­bo­lje je da imam i štam­pa­ri­ju; ina­če ne­ma iz­gle­da za bo­lji­tak. Na dru­goj stra­ni, mo­žda Sr­bi­ja ima naj­vi­še iz­da­nja u sve­tu po gla­vi sta­nov­ni­ka; pre ne­ku go­di­nu sam vi­deo po­dat­ke o to­me da Fran­cu­ska ima je­dva du­plo vi­še iz­da­nja od Sr­bi­je, a mno­go je ve­ća i bo­ga­ti­ja ze­mlja. Ov­de je pi­sa­nje po­sta­lo naj­če­šći ob­lik spo­red­nog za­ni­ma­nja, uzro­ku­ju­ći da na­jed­nom pre­sta­je da bu­de bit­no ka­ko je ne­što is­pri­po­ve­da­no, pa čak ni šta, već ko je pi­sac, ko­li­ko je me­dij­ski po­zna­ta lič­nost.








{KTJ30.31}