Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN
NARODNA KNJIGA/PARTIZANSKA KNJIGA
odlično očuvana kao nova

Pri gotovo svakom predstavljanju Ursule Legvin (1929) ističe se da je ona jedna od retkih žena među klasicima naučne fantastike (uz prisećanje da je Meri Šeli 1818. godine napisala prvi naučno fantastični roman „Frankeštajn”), odnosno da je reč o ’muškom’ žanru koji je dugo diskriminisao lepši pol, kako u svojim delima, tako i po pitanju autorki. Ne ulazeći u rasprave o šovinističkim crtama naučne fantastike (i ostatka literature), konstatujemo da je Ursula Legvin vrsni stvaralac naučne fantastike, ali i epske fantastike (njena tetralogija o Zemljomorju nezaobilazno je delo tog žanra).

Od prve priče, objavljene 1961. godine, Legvin se predstavlja kao vanredno inteligentna i intrigantna spisateljica, njene vizije su jasne, precizno i nadahnuto napisane, bez posezanja za lakim, šablonskim rešenjima; ipak, žanrovski čistunci zamerali su joj na nedovoljnoj naučnosti u delima. Težište njenog opusa čine priče i romani iz „Hainskog ciklusa”, o svemiru u kome je rasa Hainaca začela život na mnoštvu podobnih planeta. Potomci Haina, među kojima je i čovečanstvo, izmenjeni uslovima u kojima egzistiraju, susreću se sa ’braćom’ tako što sami putuju svemirom ili im stižu izaslanici, i grade Ligu svetova - Ekumen.

„Hainski ciklus” prati poduhvate i teškoće na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugačijih običaja i načina življenja, procese prisajedinjenja Ligi ili gubljenja kontakta sa njom. Legvin je ’izmaštala’ dva tehnička pomagala koja omogućavaju postojanje Hainskog svemira - NAFAL, pogon blizak brzini svetlosti i ICD sistem trenutne komunikacije sa drugim svetovima - i, uz mogućnost telepatskog oponašanja, to je sva tehnička nauka u ovom ciklusu (ali je zato Legvin ’primenila’ mnogo tzv. ’meke nauke’, tj. sociološke teorije o izgradnji pravednih/uspešnih društava).

Iz ovog tematskog okrilja (romani „Rokanonov svet” iz 1966, „Planeta izgnanstva” iz 1966, „Grad opsena” iz 1967, „Leva ruka tame” iz 1969, „Čovek praznih šaka” iz 1974, „Svet se kaže šuma” iz 1976, „Pričanje” iz 2000, te zbirka priča „Dvanaest četvrti vetra” iz 1975) najpoznatija je i najintrigantnija „Leva ruka tame”, koja problematizuje korene muško-ženske podele uloga u ljudskom rodu, nasuprot stanovnika planete Geten koji mogu menjati pol po želji. Ovo delo nosi notu feminističkih shvatanja ali ista ne opterećuju sadržaj. Neke kasnije knjige, posebno „Ribari unutrašnjeg mora” iz 1994. i „Četiri outa do opraštaja” iz 1995, agresivno su antimuške, što slabi njihovu literarnu vrednost. Izvan Hainskog ciklusa su romani „Nebeski strug” iz 1971, „Čapljino oko” iz 1982, zbirka „Ruža kompasa” iz 1982. i remek-delo o ruralnoj budućnosti ljudi, roman „Stalno se vraćajući kući” iz 1985, koji je uz „Levu ruku tame” vrhunac njenog dosadašnjeg opusa. Ursula Legvin je pisala i zanimljive eseje o žanrovskoj literaturi i svom spisateljskom iskustvu.