Jezik: Srpski

Otkako sam pre više od pola godine dobio informaciju iz Društva National Geographic da su nova istraživanja Stounhendža u toku, s velikim nestrpljenjem sam čekao ovaj broj iz kojeg vas upravo ispraćam (ili dočekujem, ako časopis čitate od kraja).

Intrigantan vekovima unazad, Stounhendž ne prestaje da pobuđuje pažnju, i sva je prilika da se to neće uskoro promeniti.

Veza čoveka i kamena mnogo je dublja nego što smo u ovom informatičkom dobu toga svesni. Nasuprot prirodnim procesima starenja, smrti i raspadanja, čvrstina i postojanost kamena su tu vezu na mističan način učvršćivali tokom istorije čovečanstva. Jedan od najobožavanijih je naravno Crni kamen u Kabi/Ćabi, koji za muslimane predstavlja središte sveta, dok kompleks Stounhendža, s druge strane, ostaje jedan od najmisterioznijih spomenika ljudskog nasleđa, koji i danas uliva strahopoštovanje proisteklo iz čestog utiska da ova monumentalna tvorevina ne može biti delo ljudskih ruku. Razmišljanje o Stounhendžu vraća me u vreme kada sam polagao pismeni deo prijemnog ispita, gde sam za temu odabrao umetnost i religiju. Tada sam Stounhendž pomenuo kao arhitektonski spomenik, i mišljenje o tome nisam promenio, iako sam se kroz literaturu sretao s nekoliko različitih viđenja i tumačenja, kako Stounhendža, tako i same arhitekture. Rasprava o tome može li se Stounhendž nazvati arhitekturom ostaće otvoreno pitanje još neko vreme. Međutim, oslonimo li se na jednu od definicija arhitekture kao umetnosti oblikovanja prostora prema ljudskim težnjama, Stounhendž je taj uslov sasvim sigurno ispunio, kao struktura koja svojom uzvišenošću, trajnošću i namenom prevazilazi svakodnevne potrebe. Na kraju, pošto sam i diplomirao kod istog profesora kod kojeg sam prvi put pisao o Stounhendžu kao arhitektonskom delu, ove redove posvećujem svojim predavačima sa katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.