Posebni događaj ili limitirano izdanje: Ne
Originalnost: Original
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

Konstantin V. Savatijevic - Komentar Zakona o zandarmeriji sa svim izmenama i dopunama do 1. aprila 1937. godine

Francusko - srpska knjizara A.M. Popovica, Beograd, 1937.
Tvrdi povez, 183 strane.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Жандармерија (фр. gendarmerie, од фр. gens d`armes) порекло вуче од „Gendarmerie nationale“ основане у Француској 1791. године као дела оружаних снага за одржавање поретка, јавног реда и борбу против криминала. По угледу на Француску жандармерију Пруска ускоро уводи „Landgendarmerie“, 1812, италијанске земље „Corpo dei Carabinieri Reali“, 1814, а Аустрија и Русија 1815. Током револуционарних догађања и побуна 1848. године нагло расте број жандармеријских јединица и развија се њихова територијална организација.

Указом кнеза Михаила 1861. године основана је Жандармерија чији је основни задатак био да одржава јавни ред и мир у Београду. У тој београдској новооснованој чети било је 120 припадника од чега 15 коњаника, са посебним униформама и наоружањем. Ова јединица је већ наредне године спасла Београд, 1862, у време догађаја око Чукур чесме, јер је била једина способна организована и наоружана формација да се супротстави турској војсци из тврђаве. Остале снаге су затајиле: стајаћа војска појавила се тек после два дана, а народна војска се појавила тек када се све завршило. Жандармерија 1. априла 1864. године улази у састав војске и постаје један од четири рода. Кнез Милан, 5. јула 1882. године, по угледу на француску мобилну жандармерију издаје Указ по коме је основни задатак жандармерије чување јавног реда и мира, као и спречавање и гушење побуне. Већ, 1883. године, жандармерија успешно учествује у гушењу оружане побуне, познатој у историји као Тимочка буна. Од тада па све до средине 20. века жандармерија је учествовала у гушењу бројних оружаних побуна и великих уличних нереда чији је основни циљ био успостава јавног реда и мира као и заштита живота и имовине недужних грађана. Због гушења Тимочке буне, довело је до непопуларности жандармерије у народу, након чега ће главно оружје ове јединице, где год се појаве њени припадници, постати страх. У том периоду је и настао мит да када се појаве жандарми у неком крају становници тог места почињу сами да се закључавају у кућама. Законом о Жандармерији од 23. јуна и Уредбом о формацији полицијске жандармерије од 9. августа 1884. године, Чувари јавне безбедности су укинути и замењени полицијском жандармеријом као административним органом III степена, устројеном по узору на француску „Gendarmerie départementale“. Током 1896. године укинута је Уредба о пограничној стражи, а оснива се погранична жандармерија са командом у Београду, Међутим, већ 3. децембра 1899. године, овлашћења пограничне жандармерије преузела је новооснована Погранична трупа у саставу 4 специјалне чете као помоћни род војске.
Жандарми.
Дирижабл Жандармерије са камером за дневно и ноћно снимање. Овај дирижабл је коришћен за осматрање поплављеног подручја у Обреновцу, маја 2014.
Жандармски БОВ за разбијање нереда.
Свечана парадна униформа.

Године 1905. на основу Закона о безбедности, ноћни стражари постају део Жандармерије, а 1912. године јединица добија одреде широм земље. Током Аустроугарске инвазије 1914. и 1915. припадници Жандармерије учествују активно у одбрани престонице. Јануара 1919. године Министарски савет доноси Уредба да се устали јединствена Жандармерија у целој земљи која је бројала 10.000 припадника. Нова жандармерија је постављена на полувојној основи са штабом команде у престоници и шест жандармеријских бригада, које су имале у свом саставу батаљоне, чете и водове. Уредба из 1919. је замењена Законом о Жандармерији 1922. године којим је потврђено њено устројство. Жандармерија је била саставни део војске сталног кадра и имала је задатак „да бди над јавном безбедношћу, да одржава јавни ред и мир и да обезбеђује извршење закона“, док је у погледу стручне наставе била потчињена министарству унутрашњих дела. Године 1923. укидају се бригаде и батаљони а формирају пукови, а нова Уредба o устројству Жандармерији из децембра 1929. године настала је као одговор на административну реорганизацију земље и поделу на бановине.

Жандармерија је већим делом била на буџету Министарства унутрашњих дела, док ју је Министарство војске снабдевало наоружањем, санитетским материјалом и ветеринарском опремом. Сама дисциплина, лични односи и војничка настава такође су били у надлежност војске и морнарице. Од жандарма се по унутрашњем правилнику очекивало да он у свакој прилици буде озбиљан, пристојан и уљудан, нарочито на светковини и саборима где је строго морао да избегава „сваку непромишљеност, суровост и задиркивање“. Осим по службеној потреби жандарми нису смели посећивати кафане; и ван службе су морали избегавати локале на „рђавом гласу“. Жандарм је морао до детаља познавати свој рејон: од топографских оријентира, преко свих угоститељских објекат и занатских радњи, железничког реда вожње, река и мостова, сточара и сл. У његовом домену је било и познавање месних „лопова, познатих беспосличара и блудница“, али и праћење лица под полицијским надзором. У правилима службе је наглашено да се ефикасност жандарма не мери бројем исписаних пријава, већ стањем безбедности у дотичном рејону. Официрски кадар жандармерије су чинили активни и резервни официри до чина поручника и жандармеријски наредници. За жандарме су углавном бирани поднаредници, мада су им чинове из војске признавали само титуларно. Служба се обнављала на три године, али након десет година постајала је стална и без рокова. Средином 1931. године жандармерија је бројала 18.203 жандарма од тога 442 официра и 35 војних чиновника као и 2.499 полицијских извршних службеника. Од касне 1939. носе се нове шапке.[3]

Након Другог светског рата успостављен је потпуно нов систем управних власти и прекинут континуитет са предратном жандармеријом, мада ће новооснована Народна милиција и ОЗНА попут претходне јединице имати полувојно устројство. Законом о органима унутрашњих послова 18. јула 1956. године у Федеративној Републици Југославији било је предвиђено организовање посебних јединица милиције. Године 1972. оснивају се Посебне јединице милиције – ПЈМ, које ће се у Србији 3. јануара 1997. године преименовати у Посебне јединице полиције – ПЈП, а чији ће ударни састав чинити 6 бригада. Председник СР Југославије Слободан Милошевић одликовао је Орденом народних хероја чувену 124. интервентну бригаду Посебних јединица полиције. Јуна 2001. године уместо ПЈП-а који је расформиран основана је Специјална јединица Жандармерије. За разлику од ПЈП-а новооснована Жандармерија има сталан састав, а у њеном оквиру оснива се Противтерористичка јединица – ПТЈ, која ће одлуком Владе Србије 11. априла 2007. године бити издвојена.