ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Posveta autora, odlično očuvano.

Autor - osoba Čakić, Stefan
Naslov Istina i o mome životu i radu : memoari / Stefan Čakić
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1995
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : S. Čakić, 1995 (Novi Sad : Expo print)
Fizički opis 453 str. : ilustr. ; 23 cm
(Karton)
Napomene Tiraž 300.
Beleška o autoru na koricama.
Predmetne odrednice Čakić, Stefan, 1922- -- Memoari

PREDGOVOR
Pisanje memoara oduvek je bilo, a danas pogotovo, jedna nezadrživa i korisna potreba da se ponešto otrgne od zaborava, da se kaže i saopšti sve ono što je ostavilo duboki pečat u sećanju i duši autora. Vreme pred početak Drugog svetskog rata, vreme samoga rata i posleratno vreme obiluju nebrojenim, važnim i sudbonosnim događajima, u kojima je autor, hteo ili ne hteo, morao aktivno učestvovati, te tako postati nedeljivi deo svih tih događaja i doživljaja, čije je mesto u istorijskom arsenalu, a koji se moraju sačuvati i negovati, ako ne za ovo, a ono za „daleko neko pokolenje.“
Stoga, ja ne delim mišljenje mnogih da memoare ne treba pisati i objavljivati, sa motivacijom da su oni uglavnom subjektivne prirode i da mnogo ne doprinose objektivnom opisivanju događaja, zbivanja i ljudi, koji su predmet memoara, što, naravno, nije tačno, jer autor jednih memoara ne može sebe nikako izolovati od događaja, zbivanja, okoline i ljudi sa kojima se sretao u životu i govoriti samo o sebi, pa kada bi upravo to i hteo.
Ima naravno i takvih memoara, ali i u njima, ma kako da su subjektivni, nalazimo na dragocena saznanja od opšteg značaja i vrednosti.
Prava vrednost memoara zavisi, međutim, i od motiva koji su podstakli i pokrenuli autora da piše svoje memoare. Svakako, takvih motiva ima veoma mnogo i vrlo su različiti. Najčešće memoare pišu ljudi koji su u svome životu i radu doživeli velika razočarenja, koje je okolina nezasluženo odbacila i zapostavila, ne birajući pri tome sredstva, te tako omogućila da se stekne pogrešan sud o njima i njihovim delatnostima. Drugi opet pišu memoare da bi istakli svoje zasluge i svoj prestiž nad drugima. Treći pišu memoare da bi otkrili nedostatke drugih, a svoje mane i nedostatke prikrili, prikazujući sebe neprikosnovenim i idealnim osobama. Neki opet pišu memoare da bi ostavili pismenog traga o događajima i zbivanjima vremena u kome su živeli i delovali, što je, bez sumnje, za istoriju od neprocenjive vrednosti. Jedan manji broj ljudi piše memoare da bi osigurao pripadajuće mesto Istini, koja se često, iz najraznovrsnijih pobuda i razloga, prikriva i duboko zakopava u zemlju, da se na njenoj vatri ne bi opekli oni koje Istina pogađa i ranjava, a koji uporno nastoje da sebe okruže oreolom koji im ne pripada. Ovi poslednji imaju najteži i najodgovorniji zadatak.
Usuđujem se reći da u ovu grupu ubrajam i sebe, iako znam da je govorenje Istine često značilo čak i gubljenje života! Oštrije i bolne žaoke, u borbi za pobedu Istine za koju sam uporno borbu vodio celoga života, osetio sam mnogo puta, ali me to nikada nije pokolebalo da uvek govorim Istinu i samo Istinu! Na to me upućuje i moja sveštenička zakletva i moj sveštenički poziv, koji imperativno zahteva da Istina bude glavni i najsnažniji podstrek i kompas na teškom i trnovitom putu svešteničkom.
Prvobitno sam hteo da svojim memoarima dam naslov: „Gorak život jednog prognanog sveštenika“, koji bi, bez sumnje, privukao pažnju čitalaca, premda bi se oni veoma iznenadili kada bi iz mojih memoara saznali da moji gonitelji, uzročnici i krivci za moj gorki život, nisu bili ateisti i bezbožnici, već baš oni koji pripadaju mome staležu, što ovde, sa bolom u duši, a u interesu svete Istine, moram izjaviti. Stoga sam se odlučio da svojim memoarima dam naslov: „Istina i o mome životu“. Ovo i čini da se moji memoari razlikuju od jednih drugih memoara, u kojima nema ovoga i, iako postoji velika međusobna sličnost, a svako ima pravo, pa ako hoćete i dužnost i obavezu, da kaže Istinu o svome životu, u interesu same Istine, a i radi toga da se izvesne zagonetke i nejasnosti reše i otklone, da bi tako objektivnost i puna Istina bili zagarantovani.
Isto tako, prvenstveno sam mislio da u svojim memoarima ne apostrofiram ličnosti o kojima govorim i sa kojima se susrećem, već da ih označim određenim pseudonimima, ali sam se ipak odlučio da svaku ličnost označim punim imenom i prezimenom, što odgovara glavnim principima same Istine, te da im tako dam prilike i mogućnosti da me koriguju i isprave, ako smatraju da je moj sud o njima netačan, naravno, koristeći potrebnu, autentičnu i ubedljivu dokumentaciju.
Predajući javnosti svoje memoare, u sutonu svoga trnovitog života, ja donekle završavam svu svoju životnu aktivnost i povlačim se u izvesnu mirovinu sa uverenjem da sam dao od sebe sve što sam mogao dati, i pored svih nebrojanih životnih iskušenja i nevolja, što će se videti u samim memoarima, a u čvrstoj nadi da je sa ovim mojim memoarima krunisana moja životna borba za pobedu Istine, a sve u senici i pod plaštom životvornih evanđelskih reči Hristovih: „Ja sam put, Istina i život!“
Protojerej hadži dr Stefan Čakić, profesor

Protojerej dr STEFAN ČAKIĆ, profesor, rođen je u Novom Sadu 1923. godine. Gimnaziju sa velikom maturom, završio je u Sremskim Karlovcima 1941. godine. Vreme rata, od 1941. do 1944. godine, proveo je u koncentracionom fašističkom logoru Jasenovac, kraj Beča. Teološki fakultet beogradskog Univerziteta, završio je 1951. godine. Zamonašio se 1951. godine u manastiru Visokim Dečanima. Tri godine proveo je na dužnosti profesora Bogoslovije u Prizrenu. Od 1954. do 1967. godine bio je na dužnosti nastojatelja fruškogorskog manastira Krušedola, i za to vreme je obnovio manastir od ratnog pustošenja, oformio Muzej i Biblioteku sa oko 8.000 knjiga. Od 1967. do 1985. bio je prvo na postdiplomskim studijama na Teološkom fakultetu bečkog Univerziteta, gde je postigao apsolutorijum, a 1970. godine doktorirao je na temu: Evangeličanska epikleza u Zapadnoj i Istočnoj teologiji. Tri puta je posetio Jerusalim i Svetu Zemlju, a dva puta bio gost Ekumenskog Saveta crkava u Lokarnu (Švajcarska). Od 1970. do 1985. godine organizovao je Putovne misije za naše gostujuće radnike u Beču i Austriji, a od 1985. godine do danas, bavi se isključivo naučnim radom koji je započeo u Beču kao stipendista, prvo Austrijske biskupske konferencije, a kasnije Austrijskog ministarstva za nauku i naučna istraživanja. Iz ovog perioda potiču njegovi radovi, od kojih je objavio i štampao preko dvadeset pet, među kojima najznačajnije delo predstavlja njegova studija Velike Seobe Srba 1689/70 i patrijarh Arsenije III Crnojević, kao i druge: Bečkim tragovima naših znamenitih ljudi, koju je objavila Matica srpska u Novom Sadu na preporuku Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Kralj Milan Obrenović, Stazama Hristovim, U poseti velikim svetinjama i istorijskim spomenicima Rusije, Iz moje pastirske torbe, Uspomene iz moga pastirskog rada u inostranstvu od 1968-1980. godine i drugi. Saradnik je mnogih naših crkvenih i svetovnih časopisa u kojima je objavio veliki broj članaka. Godine 1991. objavljena je monografija Manastir Krušedol, koja predstavlja prvu temeljnu i svestranu monografiju jednog našeg fruškogorskog manastira. U pripremi su mu i dela: Strašna azbuka koja opominje i prevod sa nemačkog knjige Hristos na Rejherbahu čuvenog nemačkog teologa Ilzer Lepina.

MG P81 (N)